Početna Tekstovi ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА

ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА

171
0
SHARE
ПРЕДРАГ ГАГА АНТОНИЈЕВИЋ
„ ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА“
Имао сам грч, гуту, док је почињао филм.
Не због трагичне теме филма, него због нашег осмодеценијског дугог ћутања.
Био сам десетину пута у Јасеновцу и свим осталим српским стратиштима.
Увек сам имао исти осећај очаја и упитаности.
Зашто је у зверињаку човек најкрволочнија звер?
Ниједна звер није масовни убица.
Ниједна звер не жели да искорени и сатре неку другу врсту до истребљења.
Само је човек спреман да такав геноцид почини.
Како ће режисер да обради најзабрањеније и најпотресније српско страдање?
Српски филм је у великој уметничкој кризи већ деценијама.
Стидим се због пада српског филма.
Серија Немања је показала сву нашу површност, глупост, ограниченост и одсуство уметничког талента.
Уметнички лош филм о геноциду над Србима у НДХ било би трагично понављање наших историјских промашаја.
Боље је да се не снима филм о страдању Срба, него да то буде још један у низу наших лоших филмова.
То нису заслужили невини страдалници.
Гага Антонијевић и његова филмска екипа су, морам да признам, ипак, успели.
На сву срећу.
Разумем да им није било лако.
Носити толики историјски терет на својим леђима велика је одговорност уметника .
Усудио се да први закорачи и да уђе у тај зверињак.
Први корак је направљен.
И то је добро.
Уметничка величина филма је пригушеност. Пригушен је из пијетета. Режисер није дозволио да га понесу осећања и није прешао у острашћеност. Која би га одвела у баналну освету. То би било погубно. Остао је доследан свом пригушеном, повученом и смиреном уметничком изразу. Остао је уздржан и пустио је да гледалац сам поставља питања. Ниједан лик није карикатурално увећаван, вештачки надуваван или колоритно премазиван, како би се јаче нагласила његова лична трагедија, без обзира да ли је жртва или џелат, што је велика бољка српског филма, него су сви ликови дати у својој једноставној оригиналности. Живи су и реални у том људском зверињаку.
Када, на почетку филма, млађа сељанка Хрватица спашава српску бебу, онда је то дато ненаметљиво и људски прихватљиво за сваког биће који има душу и осећања, које се саосећа са жртвама, која не може да прихвати да се велико Зло чини, која се, снагом своје доброте, буни и спашава, макар једну, невину жртву од програмираног државног геноцида НДХ. Режисер не осуђује хрватски народ у целини, него крвави усташки режим.
Слично је у случају италијанског режисера Пјера Паола Пазолинија, који снима најодвратнији, најпоганији, најбруталнији и најморбиднији филм у историји филмске кинематографије САЛО или сто двадесет дана Содоме, где већине сцена изазивају код гледаоца мучнине и повраћање, јер је он на тај разиграни и бестијални уметнички начин одлучио да се обрачуна са фашизмом.
Гага Антонијевић није смео да крене Пазолинијевим путем, јер би то било погубно за сам филм. Имао је све елементе ужаса, које ни надахнути перверзњак Пазолини не би могао, у свом креативном лудилу, да смисли и изведе, а које је усташки режим спроводио у масовним логорима смрти.
Антонијевић је остао уметнички пригушен. Он се не обрачунава пазолинијевски са усташтвом, него реално приказује лакоћу и морбидност масовног убијања деце, жена, старих, болесних и немоћних припадника друге нације и вере. Приказује баналност и простаклук усташтва док једу јабуку, секу одрезак, док пуше, док се паре и док спроводе нацистичку идеологију крви и тла.
Наташа Дракулић је написала сценарио по мери постављене пригушености.
Нема сувишних и непотребних речи да обесмишљавају тежину настале трагедије.
Глумци у филму су показали да није још све изгубљено у српском филму и да имамо таленте, који траже свој озбиљан филмски изражај.
Млада Биљана Цекић у улози Даре својом мирноћом, зрелошћу, невиношћу, храбрим држањем и истрајном жељом да спаси млађег брата је најбољи сведок болесног лудила једног зверског режима. Она упија живот кроз бол, ужас и трагедију. Одраста и скида мараму. Пушта косу и бежи из зверињака.
Деца глумци су наша деца.
Величанствена.
Критичари кажу да је филм аматерски.
Грешка.
Филм је први корак.
Искорак.
Тако га треба разумети.
Да ли сте плакали?
Ја јесам.
Упркос свему што знам, плакао сам.
Над нашом трагедијом.
Која траје.
Следећи корак је филм ЈАСЕНОВАЦ.
Београд, 7529.године, сечко, двадесет први дан
SHARE