Cena je novèani iznos vrednosti robe. Ona se odreðuje na slobodnom tržištu u zavisnosti od ponude i tražnje. Pri istoj ponudi neke robe kada se poveæa tražnja za tom robom poveæaæe se i cena. I obrnuto, ako doðe do pada tražnje doæiæe i do pada cena. To su osnovni ekonomski zakoni tržišnog poslovanja. Oni omoguæavaju da se na jednom mestu, tržištu, suèele interesi prodavaca i kupaca. Postignuta cena je pouzdan znak da su svi uèesnici tržišnog nadmetanja zadovoljni. Igraèi su slobodni da biraju poslovnu strategiju i svako snosi rizike za donete odluke.
Rast i pad tražnje za nekom robom zavisi od niza tržišnih okolnosti. Ukusi potrošaèa i društvene prilike neprekidno se menjaju, ali tržište brižljivo beleži svaku, makoliko ona bezazleno izgledala, promenu koja može uticati na cenu.
Zbog toga proizvoðaèi prate sve oscilacije na slobodnom tržištu. Ukoliko žele da opstanu, moraju brzo da prilagoðavaju svoju ponudu novonastaloj tražnji. Onaj koji to na vreme ne uradi gubi tržišnu utakmicu. Posledice su tada krajnje opasne za preduzeæe. Prihodima ne može više da pokrije troškove, pravi gubitke i postoji velika opasnost da nestane sa tržišta. Tako proizvoðaèi, boreæi se za opstanak, konkurišu sve kvalitetnijom robom. Na opšte zadovoljstvo izbirljivih potrošaèa.
Dakle, svi uèesnici u tržišnoj utakmici su slobodni i svako žilavo brani svoj interes. Nema prisile, nema milosti. Pobeðuje onaj koji ima bolju cenu, tj. onaj èiju robu potrošaèi više kupuju. Naravno, pobednik nema vremena da previše slavi zbog tog uspeha, jer ga konkurentni u stopu prate, želeæi da mu što boljom ponudom preotmu kupce. Konkurencija se zaoštrava. Borba je sve neizvesnija. Ali, tržišna pravila igre svi poštuju. Svi moraju da se pridržavaju propisanih standarda. I sve je ovo, reæiæete, tako normalno i logièno. Da, ali nije uvek sve tako idealno. Veliki problemi nastaju kada se u tržišnu utakmicu pokušava da ukljuèi država. Ukoliko je država pravna i dobro organizovana, pod direktnom kontrolom parlamenta i sudske vlasti, onda se ona nikad neæe ukljuèiti u tržišnu igru. Neæe jer æe biti spreèena. Država, zbog raznih poremeæaja na tržištu, može samo doneti zakone kojima se poboljšavaju, menjaju ili regulišu nova pravila igre. I ništa više. Svi uèesnici na tržištu dužni su da poštuju te promene. Igra se tako nastavlja. Meðutim, pravi problemi nastaju sa loše organizovanom i ureðenom državom. Takva država obièno nije pravna, nije pod kontrolom ni parlamenta a ni sudske vlasti. Takva država je, najèešæe, pod kontrolom jednog èoveka ili grupe ljudi okupljenih oko njega. Ti ljudi se, sada u ime države, pojavljuju na slobodnom tržištu.
Šta se dešava u tom sluèaju?
Rekli smo da svi uèesnici na tržištu hoæe da ostvare profit. I država, koja se ukljuèuje u tržišnu utakmicu, želi da ostvari neki svoj profit. Da to nije tako, ona se, kao svaka pravna država, ne bi ni mešala u tržišnu utakmicu. Zašto bi to radila? To nije njena igra. Država je samo vrhovni kontrolor koja budno prati tok igre nastojeæi da bude neprimetna. Uèesnici na tržištu znaju da postoji strogi kontrolor èije usluge moraju da plate. I svi plaæaju tog nadzornika reda. Naravno, bore se da ih ta usluga što manje košta. Niko od njih ne negira postojanje države. Oni samo hoæe da cena tog nadgledanja bude što manja. Sudija im nije potreban. Jer slobodno tržište u sukobu ponude i tražnje cenom presuðuje ishod nadmetanja. Država æe reagovati samo ukoliko neko narušava dogovorena pravila igre. Ti nasilnici se sudskim putem brzo udaljavaju i tržišna utakmica se nastavlja. Tako rade sve pravne države.
Ali, nažalost, naša država nije pravna. Pošto nije ni pod parlamentarnom ni pod sudskom kontrolom, ona uzurpira svoju moæ i nasilno se ukljuèuje u tržišnu igru. Vrhovnu kontrolu preuzima samodržac koji postaje i sudija i Veliki Igraè. Ostali uèesnici na tržištu su nemoæni. Znaju dobro da tu neravnopravnu utakmicu, unapred nameštenu, ne mogu dobiti. Ako neæe da izgube i propadnu, moraju da saraðuju. A saradnja se sastoji u tome da im država omoguæava i odreðuje koliki æe profit da uzmu. I taj profit ostaje kod njih. Naravno, oni dobro znaju da to nije njihov profit. To je profit države ostavljen kod njih na èuvanje. Privremeno. Dok ga država, ko zna iz kakvih sve razloga, ponovo ne uzme. Država ima pravo na to. Èitav profit pripada samo Velikom Igraèu. To zna svaki mali igraè. Zato se i ne buni. Samo se raduje što ga je Veliki Igraè, bar neko vreme, izabrao za èuvara. Bilo je drskih igraèa koji nisu hteli da saraðuju sa Velikim Igraèem i njih više nema na tržištu. Veliki Igraè ih je uništio.
Pozicija, dakle, privremenog èuvara nije ni tako loša, jer uvek neka “siæa” ostane sklonjena na stranu. Veliki Igraè baš ne mari mnogo za tu sitninu. On igra veliku igru. Hoæe da ostvari što veæi profit za kratko vreme. Hoæe sve igraèe na tržištu da porazi i prisili ih na saradnju. Svi moraju biti pod njegovom kontrolom. Tako Veliki Igraè potpuno uništava tržišnu utakmicu. Tržište mu više ni ne treba. Èemu tržište kad je Veliki Igraè samo tržište?
Nastalo stanje je idealno za Velikog Igraèa. Zemlja iznenadnog blagostanja. Zato on, zadovoljan svojim ostvarenim idealom, poziva sve ljude da podrže tu njegovu utopiju. Jer Veliki Igraè živi u izobilju. I èudi se onima koji ga napadaju i ne podržavaju. Spreman je da sve koji sumnjaju, ne saraðuju, bune se ili sabotiraju proglasi državnim neprijateljima. Okrutan je prema njima. Surovo se obraèunava sa onim koje ne može da kupi. A zna on dobro da se kod nas gotovo sve može kupiti. Bitna je samo postignuta cena. Spreman je on, kad oseti da je ugrožena njegova pozicija, da podigne cenu. Odreæiæe se i dela zarade, samo da se ne promene njegova pravila igre. Najgore æe za njega biti ako ponude uopšte ne bude. Tada je životno ugrožen. Kad nema ponude, ne može da odredi cenu. Kada ni najviša cena ne privuèe kupce, onda je Veliki Igraè gotov. Njegova igra je završena. Ostaje mu samo da ponudi sebe! Pitanje je samo vremena kada æe Veliki Igraè to uraditi. Ali njegova igra se sigurno bliži kraju.
Na sreæu, nikada u istoriji nijedan Veliki Igraè, bez obzira koliko trenutno moæan bio, nije mogao da uništi tržiše. Tržišni igraèi se samo privremeno povuku, smire i èekaju kraj igre Velikog Igraèa. Oni znaju da su ekonomski zakoni jaèi od samovolje i bahatosti Velikog Igraèa. Dokaz? Dokaza imamo na svakom koraku. Recimo, Veliki Igraè propiše cene osnovnih životnih namirnica u želji da saèuva standard stanovništva. Rezultat takve igre su – nestašice. Robe nema na tržištu. Redovi se svuda èekaju, osim na crnoj berzi koju, opet, kontroliše Veliki Igraè. Namerno se forsira promet na crnoj berzi da bi Veliki Igraè zaradio extra profit. Tako stanovništvo pada u još veæu bedu. Da bi preživeli, graðani kupuju skupu robu sa crne berze. A to je strogo zabranjeno. I svi koji to rade krše zakon Velikog Igraèa. Svi graðani postaju kriminalci jer se bave ilegalnim poslom. Da li æe ili neæe biti uhapšeni zavisi od æudi Velikog Igraèa. A kad tržiše zavisi od æudi Velikog Igraèa, onda je to dokaz da æe nestašice roba biti sve veæe, jer su sve veæi rizici u igri. Država tako propada. Stanovništvo postaje sve siromašnije. Nestašice i redovi na sve strane Manipulacija traje. Veliki Igraè je nemilosrdan. Plaši ga kraj igre. Napet je i ljut. Oseæa da gubi. Cena uloga se podiže.
Dokle? Dok Veliki Igraè ne uloži sebe.
A to je onda konaèno kraj njegove igre.
Ostaæe samo razorena država.
I to je neka cena.
Najgora, nažalost.
