Afera stiže aferu. Sve teže se mogu pratiti nove afere, jer ove prošle još nisu razjašnjene. One pre tih prošlih više niko i ne pominje i izgleda nam, iz današnje vizure, kao da su te afere iz nekog dalekog doba. Imena aktera se dnevno menjaju, ali ostaje upamæeno da su to pripadnici bivše i sadašnje vlasti i tipovi koji su bliski svakoj vlasti. Bilo kako da se zovu i bilo kojoj ideološkoj skupini pripadali, dolazili sa levice ili desnice, iz malograðanskog ili nacionalnog korpusa, bili na vlasti ili u opoziciji, svi oni rade jedno te isto – otimaju od graðana i pljaèakaju državu.
Tako se definitivno rastaèe država i uništavaju institucije. Haos koji se stvara pogoduje daljem razvoju organizovanog kriminala. U takvim društvenim okolnostima ne mogu se izvršiti nikakve ozbiljne reforme jer nema elementarnih pretpostavki za sprovoðenje temeljnih društvenih reformi.
Jedna politièka oligarhija zamenjuje drugu i graðanima se zaista èini da je sve isto samo da Njega nema. I to je za mene najveæi lièni poraz. Pošto sam od samog poèetka prozreo nezrelost, nesposobnost i bahatost Despota i sve uèinio da se njegova vladavina što pre okonèa, iskreno sam verovao da Petog oktobra nastaje neko novo doba u Srbiji, danas mogu otvoreno da kažem da smo prevareni, izigrani i namagarèeni svi koji smo verovali u promene i moram da priznam da je stanje u državi gore nego u Njegovo vreme.
Ne samo da krivulja industrijske proizvodnje nije dostigla vrh iz 1989 godine, ne samo da je nivo privrednog rasta na 50% od 1989 godine i da je spoljnotrgovinski deficit èetiri puta veæi, nego je na delu scenario opšte rasprodaje državnih resursa i uništavanje nacionalnog blaga. Namera je više nego jasna – treba slomiti privrednu kièmu Srbije i tako spreèiti da nepredvidivi i divlji Srbi postanu remetilaèki faktor na Balkanu. Bez obzira koliko Despot bio sulud i arogantan, on nikada ne bi rasprodao nacionalne resurse. Zašto verujem da to ne bi uradio? Zato što je imao prilike da to uradi, ali, ipak, uprkos žestokim pritiscima, naroèito ekonomskim sankcijama, on to nije uradio. Kada je prodao deo Telekoma Srbije za 1,564 milijardi maraka bio sam meðu prvima koji sam osuo paljbu po Nemu jer sam smatrao da tako samo kupuje vreme. Produžava svoju vladavinu i uveæava našu agoniju. Šta danas reæi kada je prodato 1.800 društvenih preduzeæa i kada je prihodovano samo 1,7 milijardi evra? Ako znamo da su se marka i evro izjednaèili, onda je jasno kakav su zloèin reformatori uèinili prema svojoj državi i naciji rasprodajom tolikih preduzeæa za koja su dobili nešto više novca nego što je prodat Telekom.
Nažalost, uprkos svim mojim upozorenjima i apelima da to ne rade reformatori su besramno izvršili operaciju bez anestezije. Posledice šok – terapije danas oseæaju graðani Srbije. Najveæi broj graðana su žrtve tranzicije, dok su vlastodršci i njihovi politièki trabanti i biznismeni najveæi profiteri.
Novac je postao merilo svih stvari. Kolièina otetog novca je odreðivala uspeh. Što ste veæe kolièine novca krali, to ste bili više cenjeni u potkupljivoj javnosti. Hapšeni su samo oni koji su uzimali sitne pare. Anesteziolog je uhapšen jer je uzeo mito od 150 evra, dok se pljaèkanje društvenih preduzeæa od nekoliko desetina miliona smatralo uspešnom privatizacijom. Pušten je pohlepan djavo iz boce i danas ga je teško ukrotiti i vratiti nazad.
Hapšenje viceguvernera Narodne banke i oduzimanje licence „MOBTEL“-u, kao i krivièno gonjenje aktera pranja novca, prvi je konkretan pokušaj vlasti da se obraèuna sa organiovanim kriminalom u instiucijama. Hoæe li vlast u tome istrajati, teško je sada reæi. U svakom sluèaju, bez obzira na moju kritiku vlasti, podržavam hapšenja i podizanje optužnice. Neko mora prvi da poène. Nažalost, kasni se punih pet godina, ali važno je da se poène da odmotava to klupko zloèina i pljaèki.
Predlagao sam Ðinðiæu odmah nakon Petog oktobra da pohapsi sto tajkuna koji su pokrali graðane Srbije, da im oduzme imovinu i uplati u Razvojnu banku i Penzioni fond.Trebalo je doneti zakon o lustraciji i nacionalizaciji imovine steèene u vreme despotije. Procenjivao sam da bi se tako nakupilo nekoliko milijardi dolara, što bi bilo sasvim dovoljno novca za naš privredni razvoj. Ne bi nam trebali krediti i donacije SB i MMF-a i mogli bismo sami da izaberemo strategiju privrednog razvoja.
Uslov svih uslova je bio da se uhapsi Despot i njegova žena i da im se sudi za veleizdaju države. Stroga kazna bi pokazala ostatku sveta da smo spremni na katarzu, da smo zreo istorijski narod i da hoæemo da ispravimo zablude i predrasude. Nakon osude aktera naše tragedije, Haški sud ne bi ni postojao. Pored toga, stroge kazne bi preventivno delovale na sve buduæe politièare. Hapšenje tajkuna i nacionalizacija njihove imovine, koju su stekli u despotsko vreme kada su graðani Srbije i privreda siromašili i propadali, takoðe bi preventivno delovali na poslovni svet, ispravila bi se istorijska nepravda i svi akteri na tržištu bi se stavili u iste ili približne uslove poslovanja.
Na ovaj naèin bi se stvorile pretpostavke za brzi privredni razvoj. Najveæi dobitnici tranzicije bili bi graðani i država. Ali, to se nije dogodilo.Nekome takav scenario nije odgovarao.Velika Prevara se spremala. Umesto lustracije i katarze, dobili smo lièno reketiranje, preko 40.000 ljudi je u jakobinskom termidoru nove vlasti stradalo zbog svojih ideoloških stavova i tajkuni su preuzeli upravljanje državom.
Danas se nalazimo na prekretnici. Ili æe tajkuni da pojedu državu ili æe država da razvlasti tajkune. Koliko je vlada odluèno krenula da se obraèuna sa tajkunima, videæemo vrlo brzo. Koštunica mora da ide do kraja. Niko ne sme ostati pošteðen. Ako se to ne desi, ako vlada bude štitila neke svoje finansijere, ako se usmeri samo na one koji je politièki ugrožavaju, onda je to politièki obraèun sa neistomišljenicima i biæe oštro osuðen od strane javnosti. Jedini naèin , dakle, da vlada povrati svoj izgubljeni ugled je da bude konkretna, operativna i pravedna do kraja. Hoæe li se to desiti? Ne verujem. Mislim da je vlast mnogo upetljana u finansijske transakcije sa tajkunima i da nema snage da raskine taj demonski savez. Ostavljanjem po strani svojih finansijera, vlada æe napraviti istu grešku kao njeni prethodnici u „Sablji“. Iz te borbe kao pobednici æe izaæi pojedini tajkuni koji æe pokušati da postojeæu vladu održe u životu, dok ne pripreme teren za dolazak neke njihove nove vlade.
Tako æemo izgubiti dragoceno vreme za privredni razvoj. Ekonomska situacija æe se pogoršavati, socijalni nemiri æe biti sve veæi, tenzije u društvu æe narastati. Postoji velika opasnost da se sve završi Velikim Praskom. O tome mora da brine Koštunica. Pokazalo se da on uopšte nije naivan kako izgleda i da je spreman sve da uradi kako bi još neko vreme saèuvao narušenu vlast. Obraèun sa Kariæima imaæe ozbiljne politièke konotacije samo ako se optužnica ne proširi na sve burazere socijalizma. Ko su burazeri socijalizma? To su svi naši tajkuni koji su, kao lešinari društvene svojine, preko noæi prigrabili ogromno bogatstvo. Zašto su oni bogati? Zato što su graðani siromašni. Zar oni nisu, kako se sami hvale, sposobni? Svašta! Njihova sposobnost se ogleda u tome što su, kao pravi beskièmenjaci, bez stida i srama, puzali pred Despotom, ljubili mu stopala i trpeli sva ponižavanja i uvrede, samo da bi dobili priliku da deo otetog novca zadrže za sebe. Ko je mogao da bude rob i da trpi svu tu bahatost i ponižavanja taj je danas bogat. Nisu burazeri socijalizma nisu došli do kapitala nekim pronalaskom, dobrom organizacijom posla ili pravovremenom tržišnom strategijom, nego zato što su bili lakeji jednog propalog režima.
Despot je o njima imao najgore mišljenje. Smatrao je da su to njegove pare i da može da ih uzme kad hoæe. Oni se ne bi ljutili. Bili bi sretni što nisu uhapšeni. Nova vlast nije razumela istorijske procese. Despot je nasamaren. Tajkuni su zadržali bogatstvo. I nastavili su da ga uveæavaju radeæi za državu. Burazeri socijalizma su su gradili komunizam pljaèkajuæi graðane i državu. Ništa se nije promenilo. Prema zvaniènim izveštajima polovina BDP se stvara u državnim preduzeæima, dok druga polovina pripada privatnom sektoru. Meðutim, nema taène analize koliko burazeri socijalizma stvaraju nova bogatstva radeæi sa državom. Tako dobijamo jedan uistinu socijalistièki sistem u kome najmanji procenat živi direktno od rada na tržištu. I to je slika koju danas teško možete negde u javnosti da vidite. Umesto da gradimo kapitalizam, uèvršæuje se burazerski socijalizam. Taj retrogradni proces mora da propadne. Ako hoæemo vladavinu prava i pravnu državu, onda vlada mora da nastavi dalje. Kralj šeæera je prozvan. Neka se pripremi – Miškoviæ. Koštunica mora da otvori predmet – kako se obogatio komunistièki partijski sekretar iz Kruševca. Koštunica – Miškoviæ je pravo finale pred vanredne parlamentarne izbore.
Svedok, 24. januar 2005
