Èitam da su èinovnici iz Vlade i njihovi omiljeni ekonomisti, sve profesori i doktori nauka, koji tezgare u dobro plaæenim NVO radeæi rame uz rame sa izvršnom vlašæu, dok oèekuju deo budžetskih sredstava od 900 miliona dinara za ovu poresku godinu, ponovo održali okrugli sto o uspesima “srpske škole” privatizacije. Naravno, ni ovoga puta, kako to uvek biva u radu Vlade, nije bilo dijaloga, veæ su istomišljenici rutinski odsedeli konferenciju i jednodušno podržali dosadašnju privatizaciju. Pre nekoliko nedelja govorio sam po prvi put u Beogradu na struènom skupu o direktnim stranim investicijama. Kada je otpoèela kritika dosadašnje tranzicije, direktor vladine Agencije za strana ulaganja napustio je skup, izgovarajuæi se važnim državnim poslovima. Kolege mi prièaju da se slièno ponašaju vladini službenici na svim struènim raspravama. Doðu, izgovore šta su planirali i odu, ne želeæi da saslušaju suprotno mišljenje. Interesantno je da pisani mediji nisi smeli da prenesu moj govor. Još strašnije je što jedan dnevni list, izveštavajuæi sa skupa, nije smeo da objavi èak ni to da sam uèestvovao. Reformatori zaboravljau da je demokratija za one koji misle suprotno.
Dakle, saznali smo “ako aukcijska privatizacija u Srbiji uspe, postaæe alternativni model vauèerskoj privatizaciji u svetskim razmerama”. Uèesnici nisu dali odgovor šta æe biti ako ne uspe. Zadivljeni sopstvenim svetskim uspehom, koji æe im doneti preporuke za rad u multinacionalnim kompanijama, reformatori planiraju da prodaju 1.300 društvenih preduzeæa ove godine. Direktni prihodi od privatizacije planirani sun a 1 mld €. Za ministra nema nikakve dileme da je sadašnji model privtaizacije superioran, jer podrazumeva što pre prodaju društvenog kapitala. Što pre! Društvena privreda mora biti likvidirana. Što pre! Nema odustajanja! Stvar je poèela da funkcioniše! Prošle godine prodato je 214 preduzeæa na aukciji knjigovodstvene vrednosti 87,6 mil € za 75,9 mil €. To nije rasprodaja, kažu reformatori.
Meðutim, oni ne iznose koliko bi se dobilo od prodaje u drugim okolnostima. Recimo, da je napravljena pravna sigurnost i da je država pripremila terem za uèešæe domaæih i stranih investitora. Nerašèišæeni odnosi u prodatim firmama danas prave veliki problem novim vlasnicima. Umesto da se bave novom proizvodnjom i tržištem, kupci ne mogu da se izvuku iz preuzetih obaveza. Mislim da æe mnogi biti primorani da ponovo prodaju pogrešno kupljeno. Mnogi su se veæ pokajali. Poseban problem je 12 preduzeæa prodato na tenderu: tri cementare, èetiri šeæerane, Merima, Seval, Zorka Farm, Zdravlje i PKS Lateks za ukupno 179,2 mil €. Prodata su strateška i uspešna preduzeæa. Zar je to uspeh? Kolika bi bila njihova cena u boljim okolnostima?
Predsednik UO Beoèinske cemenatre izjavio je da æe prihod 2002. god. biti 60 mil €. Izraèunajte za koliko æe se vratiti investicija. Podseæam vas da je graðevinska aktivnost u minusu 3 odsto. U ovoj godini planira se prodaja: DIN, DIV, Beopetrola i Mobtela. Zar je problem prodati ove firme? Zar je to uspeh vredan svetske pažnje? Da li je bolje privatizovati brze i po nižoj ceni ili sporije, ali skuplje? Za neoliberale nema dileme, najvažnija je – brzina! Utemeljivaè »srpske škole« privatizacije je na teorijskoj ravni razrešio sve dileme. Važna je samo – brzina.
Ali, šta se postiže brzinom? Svi podaci za 2002. god. su izuzetno loši: spoljno – trgovinski deficit je 4,05 mld $, industrijska proizvodnja je porasla svega 1,7%, poljoprivreda je u padu 5%, saobraæaj u padu 5%, ugostiteljstvo i turizam po 2 odsto, ukupan privredni rast je svega 2,8 odsto. Nezaposlenost je uveæana za 15,9 % i približava se cifri od 1 mil ljudi. Sve u svemu, dosadašnja privatizacija ne daje efekte. Prema istraživanju MARK plana 56,6% direktora smatra da je tranzicija na poèetku, dok 39,6% smatra da privreda gubi konkurentnost i da je zapostavljena, a još 30,5% smatra da se tranzicija svela samo na privatizaciju. Zaprepašæujuæi je podatak da 39,9% menadžera nisu ukljuèeni u process tranzicije, a njih 25,3% iskreno priznaje da ne razumeju dovoljno o èemu se radi.
Èemu onda brzina? Ministar je praktièan i priznaje da ovogodišnji budžet u velikoj meri zavisi od privatizacionih prihoda. I to je jedina istina. Prodaju se preduzeæa da bi se napunio budžet. To je politika kratke pameti. Treba što duže ostati na vlasti. Cena nije bitna. Liènu korist treba staviti ispred državnih interesa. Reformatori imaju opasne namere. Rasprodaæe sve što valja u državi. Kako æe se puniti budžet kad se sve proda? Od èega æe živeti naša pokolenja? Kako æe se saèuvati nezavisnost države? Reformatori žele svetsku slavu. Kada završe što su zapoèeli, napustiæe zemlju. Zato je brzina važna. Što pre rasprodati i pobeæi. Izbori zato nisu potrebni. Praktiènu operacionalizaciju koncepta treba završiti dok se graðani ne dosete i ne pobune.
Za odbranu služe plaæeni profesori i NVO. Oni su “spremni da ekonomskim vlastima progledaju kroz prste”. Buduæi dani su im neizvesni. Sada treba što više da uzmu. Što brže, to više. Na sreæu, logikom istorije, i njihov kraj je – brz!
