БЕЛА ПАЛАНКА
На позив мог другара Драгана Јовановића, посетио сам јуче, у недељу, на хришћански празник Св.Тројице, Белу Паланку, римску Ремезијану и ромејску Румизијану, средњевековни српски град Извор, кога је ромејска царица Јелена Драгаш са својим оцем Константином Драгашем, сином деспота Дејана Драгаша, даровала између 1379 и 1381.године Хиландару, заједно са својом баштином Богородичином црквом у месту Архиљевица, као и деветнаест села ове области.
Драган Јвановиће је родом из овог прелепог краја у подножју Суве планине, повукао се из буке и гужве Београда на своје породично имање и изградио је своју Нојеву барку, очекујући библијски потоп савремене цивилизације, светилиште посвећено древном србском богу Виду и летњу учионицу, где смо одржали промоцију његове нове књиге Едип у дупку, који је његов одговор на простачко вређање српске песникиње Десанке Максимовић од стране агресивног, примитивног и перверзног пијанца Светислава Басаре.
Прихватио сам да дођем, заједно са Миланом Бекићем, директором ТВ СВЕТЛО, да говорим на промоцији ове књиге и да снимимо неколико прилога о људима из овога краја.
О томе шта смо говорили, имаћете могућност да видите на ТВ СВЕТЛО, али намера ми је да у овом тексту изнесем моја запажања о људима које сам срео и са којима сам са уживањем разговарао.
Увек сам тврдио, бар у моме случају, да сваку напетост, стрес, апатију, разочарење и малодушност можете да отклоните и решите ако се дружите са нашим народом.
Не требају вам бенседини или други лекови за смиривање рањене душе, довољно је да проведете неко време са нашим народом и да доживите прочишћење, ослобађање и обнављање изгубљење енергије.
Ако нисте пробали овј сигуран рецепт, препоручујем вам га од срца.
Мени много помаже.
Желим овим текстом да разбијем лажне оптужбе и укорењено мишљење у малограђанерској јавност да што идемо јужније у Србију, то је све тужније.
То је тешка превара.
То једноставно није истина.
Прави слоган треба да гласи:
„ Што јужније, то смешније!“
Тачно је једино да је народ сиромашан и да су то најнеразвијеније општине, Бела Паланке је сврстана у девастирана подручја, где је степен развијености испод 50% републичког просека, али све то су статистика, бројке, бирократиске табеле и административне поделе, док је право стање на терену такво да су људи, мада материјално сиромашни, богати гостопримством, пажњом, љубављу, срдачношћу, добротом и, нарочито, врцавошћу и духовитошћу.
То су људи који се смеју из срца, душе и озарене ведрине.
Људи добродушни који се смеју без задње мисли.
Смеју се смеха ради.
А смех је игра и слобода.
Људи који знају да се смеју и на свој рачун, без икаквог зазора или задршке.
Када знате да се насмејете на свој рачун, онда је то виша фаза филозофије самосвести.
Гледам тај наш добри народ и не могу да верујем да су они, који су слушали приче о зверским злочинима многих освајача у овим крајевима, свака породица има своју трагичну причу о страдању од колонизатора, који су увек долазили да нас оружјем и убијањем цивилизују и дисциплинују, данас од стране ЕУталибана проглашавају за геноцидан народ, аутошовинисти их прогласише за фашисте, малограђанери за безубу рају, политички олош свих боја за стоку, естрадни патриЈоте за подкупљиве глупане, српска квазиелита се стиди тог нашег простодушног народа; гледам тај наш паметни народ и дивим се како из тих крезубих уста извиру страсни стихови Десанке Максимовић, како доктори електротехнике причају о духовној вертикали, научник Мита о метафизици, агроном Дуња подижу плантаже трешања и боровница, како са нама седе, преко пута мене, Паганини, тако га сви зову, јер свира виолину у београдској филхармонији, Горан Попадић, председник занатлија читавог јужног региона, победник у певању на Београдском пролећу, Марко прави земунице и станује у земуници, нудећи спас заблуделом човечанству, Мирослав Шолевић својим богатим политичким искуством нам даје савете и укршта датуме рођења, привредник газда Вића, кога нисам видео три деценије, јер је живео у Немачкој, нуди свој велики објекат за откуп шумских плодова, један ми нуди да ми Атлас среди, Врањанац ми открива тајну лековитог биља, млади момак из Ниша цитира моје текстове, Пироћанци причају вицеви о себи, послужују нас баницом, нисам знао да се тако зове пита од сира, савијена у плех, имају и Дане банице, које обележавају, предиван пребранац у металном тањиру, из кога сам последњи пут јео у колонији Б у Земуну, радничком насељу, доносе нам и овчетину, какву нисам јео ни у Казакстану, који је чувен по припремању овчетине, пореклом сам из Далмације и разумем се у јагњениту, али ова овчетина је, како сам разумео, кувана на пари, постоји начин како се одређује потребан ниво паре, а након тога се запече; све је организовано домаћински, једноставно и са много пажње и љубави.
Желим да видим плантаже трешања и боровница, хоћемо и прилог да снимимо, агроном Дуња одмах скаче, крећемо, поред манастрира Светог великомученика Димитрија мироточивог у Дивљану, покрај предивног језера, показује нам храст стар 2.000 година, који је изнутра шупаљ, гледамо са видиковцу лепоте крајолика и одлазимо код газде Цанета, који је направио свој мали, породични еколошки рај.
Газда Цане и његова супруга нису знали да долазимо. Изнедали су се када су нас видели. Али, за неколико минута, послужење је било на столу. Органски парадајз, лук и љута паприка из баште, домаће кобасице, сир и мусака.
Невероватно!
Долазимо са ручка, али њих то не занима.
Почиње прича.
Шале.
Доскочице.
О свему и свачему.
Најмање о несрећној политици.
Која нас све упропасти.
Причају и износе податке колико се крало на изградњи ауто-пута.
Свуда иста трагедија српског народа.
Код газда Цанета се може преноћити.
Прима госте на конак и храну.
Цена?
Код њих на југу и цене су смешне.
Вредна Наташа нас води да видимо њен – Наташин рај.
Тако је Драган Толстој назвао њених руку дело.
Мала белопаланачка Венеција.
Минијатурна оаза за душу.
На потоцима.
Са будућим базеном у природи и рибњаком
Дрвеним мостићима и мирисом цвећа и лековитог биља.
Свуда мирише на доброту, љубав и гостопримство.
Браћо и сестре,
Господо, другови,
Где јурите на морске дестинације?
Па, ви нисте видели лепоте Србије.
Станите!
Удахните дубоко и крените према југу.
Чекају вас људи са Душом.
Последњи прави људи у суморној комерцијалној цивилизацији без смисла.
Ако хоћете да инвестирате, има много могућности.
Једна могућност је код газда Виће да уложите у откуп шумских плодова.
Све има за партнера.
Велики објекат и добру вољу.
Крећемо назад за Београд.
Сунце залази на Западу.
На Југу, иза нас, остаје сунце вечно да сија.
Чини ми се да сам читаву недељу био на одмору.
Као да сам био код мојих у Далмацији.
Својатних људи, који знају да се смеју.
Опстаће само људи са душом.
И они који се смеју.
Бела Паланка, 7530.година, трешњар
