Početna Sadržaj Osvetljenja Bećarologija ili kako su „reformatori“ dokrajčili srpsku privredu

Bećarologija ili kako su „reformatori“ dokrajčili srpsku privredu

831
0
SHARE

Piše: Slobodan Reljić   

Novi prilozi za razumevanje „uspeha“ naših liberalnih reformatora, koji su njima doneli vile na Senjaku, a nama sunovrat među najsiromašnije nacije u ovom delu Evrope
Dvotomna knjiga profesora Beogradskog univerziteta Jovana B. Dušanića „Destrukcija ekonomije“ (izdanje NSPM, Beograd, 2010) neka je vrsta odgovora na nekadašnji Dinkićev bestseler koji je se bavio „ekonomijom destrukcije“. Dinkić se sredinom devedesetih godina prošlog veka na problemima u koje je tranzicija dovela društvo Miloševićeve Srbije jednom politikantsko-naučnom studijom ponudio da srpsku ekonomiju pretvori u modernu, a srpsko društvo uvede u evropska bogata društva. I dobio je šansu. I to takvu da ni sanjao nije koliku. Unesrećeno srpsko društvo je u njemu i njegovim istomišljenicima u trenucima svog sunovarata prepoznalo reformatore i poklonilo im svoje „poverenje“. Ne sećam se da je i nekom u jednopartijskom sistemu data izvršna uloga sa „svim pravima“ da toliko reformiše.

Rezultate tog tužnog „ugovora” dinkićevske ekonomske doktrine i naroda danas živimo. I ne zna se da li su u dubljoj rupi reforme, reforimisana privreda ili narod, kojem su obećani poslovi, stanovi, putovanja ka egzotičnim destinacijama.;

Deceniju i po kasnije knjiga profesora Dušanića će nam pokazati kako su našu ekonomiju, koju smo predali Dinkiću i drugovima, pojeli skakvci. I kako je naše duštvo „sistematski uništavano“ do somnabulije. Počelo je tako što je DOS (Demokratska opozicija Srbije), koji je osvojio vlast u „srpskoj oktobarskoj revoluciji“ 2000. godine, manje imao potrebu da sasluša i drugačija mišljenja nego njegovi prethodnici, svedoči prof. Dušanić. Autističnost kojom su sprovođene reforme istorijski nije nepoznata, ali ova dosovska jeste cinična pošto se zaklanjala iza demokratije, liberalizma, zapadnih vrednosti, pozivanja na kompetitivnost, transparentnost.

Od svega toga imamo „velika obećanja i skromne rezultate“, deindustrijalizovanu zemlju, nekonkurentnu privredu, partijsku državu, rasprodaju svega što se i po koju cenu prodati može, dramatičan rast nezaposlenosti i – iščekivanja da se svi naši problemi rešavaju za pet, deset, svejedno koliko godina udomljavanjem u Evropskoj uniji. Alternativu naši reformatori ne mogu smisliti ni u vicu.

Profesor Dušanić ima „autorsko pravo“ na slikovitu jezički kovanicu koja, čini mi se, na najbolji način opisuje dinkićevsko „privredno čudo“ i njegovu suštinsku prirodu – „bećarska ekonomija“. Ono što je ostalo od ćaće i dedova rasprodavalo se urgentno i bez mogućnosti da ne menja vlasnika, onda se to hvalilo kao veliko dostignuće, busalo se u prsa dokazujući čak kako je bolje da je nešto „njihovo“ (u rukama stranih investitora) nego da je „naše“, strancima prodate banke su krštena ciničnim imenima „nacionalnih štedionica“, delalo se kroz Nacionalni investicioni plan (skraćeno NIP), formiralo se i ministarstvo za troškaranje kroz NIP i…

Onda je bećare sustigla stvarnost. Kao onog cvrčka koji celo leto peva ne uzimajući u obzir činjenicu da posle lepih dana dođe strašna zima.

Još jedna stvar se lepo vidi iz „Destrukcije ekonomije“: da su to naši bećari radili na „naučnoj bazi“, a da su im priručnici za to napisani preko Okeana. Naši bećarski reformatori su imali autoritet iza sebe, oni su „akcenat stavili na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju“, što su tri stuba Vašingtonskog dogovora. Nije se tu niko dogovarao da Dinkićima i Đelićima, nego su MMF, Svetska banka, Ministarstvo finansija SAD i USAID formulisali pravila kako da iz bantustana u tranziciji izvuku kakvih dobiti za sebe. A uloga dinkićijansko-đelićevske lokalne elite (da, ta bratija je prozvana elitom) bila je da nama taj „kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma“ predstavi kao „program spasa za Srbiju“ i da oni kao ovlašćeni, ali kontrolisani „eksperti“ obezbede da se program što doslednije primenjuje na – našu štetu. Jer, logički, nemoguće je da jednostrano osmišljen program bude obostrano koristan.

Možda je bilo vremena kad bi se ovakva konstatacija smatrala preoštrom i antizapadnom. Danas je valjda svima sve jasno. „Bogate vlade koriste svoje budžete za pomoć i pristup njihovim domaćim tržištima kao šargarepe, da nateraju zemlje u razvoju da prihvate neoliberalnu ekonomsku politiku. Ovo se ponekad čini zbog koristi određenih kompanija koje lobiraju, ali najčešće da bi se u zemlji u razvoju stvorili prijateljski uslovi za stranu robu i investicije uopšte. Uloga MMF i Svetske banke je u tome što zajmove koje dodeljuju uslovljavaju prihvatanjem neoliberalne politike u zemlji koja je u pitanju. WTO pak daje doprinos time što donosi trgovinska pravila koja promovišu slobodnu trgovinu u oblastima u kojima su bogate zemlje jače, ali ne i tamo gde su slabije (npr. poljoprivreda i tekstilna industruja)“, navodi se u „Destrukciji ekonomije“ analiza poznatog profesora sa Univerziteta u Kembridžu Ha DŽin Čana.

Profesor Dušanić podseća da naši „veliki liberalni uzori“ na nas gledaju kao na zamorčad od kojih se, da se poslužimo Martijevim pronalaskom, bez imalo zazora i moralnih dilema uzimaju „vitalni organi“ društava. „Američki princip ‘Do what we say, not what we do!’ (Radi ono što ti kažemo, a ne ono što mi radimo!) SAD sprovode sa neverovatnom upornošću i licemerjem.“ Naši reformatori su slušali te „božje“ zapovesti s udivljenjem koje se graniči sa zdravim razumom. Setite se samo kako se dočekuju delegacije MMF u Beogradu: vlada, tzv. stručna javnost i mediji se pretvore u dobre đake, koji slušaju i beleže i nikom ne pada ni na um da se trgne: pa, čekajte, ovi ljudi zastupaju stranu koja ih je poslala, a naša dobrobit im je potpuno sekundaran interes. Ne, naši bećarski reformatori se ne bi opterećivali takvim teškim mislima, a izjave činovnika koji su iz Vašingtona poslani „u divljinu” citiraju se kao misli klasika.

Naša je tranzicija, iz poznatih razloga, nešto kasnila, ali to našim reformatorima nije bilo ni od kakve koristi jer oni „nisu hteli, i nisu smeli“ da gledaju oko sebe i pomognu nama i svojoj državi. Njima je bilo na umu da ne naljute „one tamo“. Kad se kod nas pojavio prevod čuvene knjige DŽozefa Stiglica „Protivrečnosti globalizacije“ (2002), predgovor srpskom izdanju je napisao Joža Mencinger, rektor Ljubljanskog univeziteta i jedan od arhitekata ekonomskih reformi u Sloveniji. Da su naši reformatori bar tada „čitali kao što je napisano“, našli bi razloga da bar malo povuku ručnu. „U euforiji iluzija, koja je nakon raspada socijalizma zahvatila Istočnu Evropu, mnogi su domaći marksisti preko noći postali monetaristi, a donedavni propovednici različitih oblika socijalizma postajali su zagriženi propovednici share-holder value ideologije. Na upozorenja retkih domaćih ekonomista na posledice privatizacije bez jasnih pravila, makoroekonomske stabilizacije oslonjene na pogrešne procene stanja privreda i uvođenja tržišta bez institucija uzvraćeno je ruganjem zbog nostalgičnosti i neznanja.“

Ni danas u Srbiji nije mnogo drugačije. Nema te zdrave misli koja može da omete našeg bećara da pomisli da nešto nije bilo u redu na njegovom izuzetnom putu „od kauča u tetkinom stanu do vile na Senjaku“. Šta bi tome falilo? Zar nije san svih Srba da pređu taj divni put? Zato moramo ići do kraja! Da rasprodamo i Telekom, i EPS, i šume, i vode… „Sve ću da prodam, samo da igram…“

Profesor Dušanić veruje da su ovo „godine propuštenih šansi“ i da je ovo „još jedna izgubljena decenija“. Citira Montenja: „Nema tog vetra koji bi bio naklonjen onome ko ne zna kuda plovi“. Montenj je znao šta govori, ali nije poznavao filozofiju srpskih bećara. Jer na kraju se ipak mora konstatovati da je u ovoj gladnoj zemlji sve manje onih koji se zadovoljavaju profesorskim analizama i zaključcima. Oni koji nisu učili komplikovanu metodologiju društvenih nauka radije donose „preke zaključke“. Jer, istina je, nisu svi „propustili šanse“, neki su ih iskoristili. Otiđite na Dedinje… Izgleda i da nisu svi izgubili deceniju, nekima su to životni zgodici.

I svakako ostaje da se pitamo pred neizvesnom budućnošću, kad je nebo visoko a Evropska unija daleko kao fatamorgana koja preleće iznad partijskih skupova kao oblaci koji ne donose kišu: kako će se gledati na reformatore koji proizvode nesrećne i neuspešne narode? I, „uspešne“ reformatore, istovremeno? Ruku na srce, ne nosimo svi mi iste zasluge za očiglednu „destrukciju ekonomije“. I samo retki danas još veruju da je nekontrolisano i proročko pripovedanje o „ulasku u Evropsku uniju“ naša luka spasa. Jer, ako neki i hoće da očekuju ispunjenje tog proročanstva u realnom vremenu, samo retki mogu da zamisle kako će proći tim trnovitim i dalekim putem do „rajske bašte“ s ovako skromnim rezervama. Knjiga profesora Dušanića tu može biti od pomoći. Čitalac se u trenu spusti na zemlju i shvati da nisu naše vođe slepci, nego smo to – mi. To saznanje nije prijatno, ali je krajnje vreme da se s tim suočimo. Dvanaest je i pet.

(Fond Slobodan Jovanović, 22.12.2010)

SHARE