NIŠTA se nije promenilo u Gornjem Milanovcu posle svirepe sudbine Dragice Simić, udarnika Fabrike automobilskih delova. Ova žena jedna je od prvih i najstrašnijih žrtava privatizacije u ovom delu Srbije. Za njenu smrt, ni posle dve godine, niko nije odgovarao. Niko njenoj porodici čak ni izvinjenje nije uputio. Niko – ni reč.
Posle najave da je na spisku za otkaz, Dragica Simić je sama sebi presudila, u aprilu 2006. godine, ubrzo posle privatizacije FAD-a. Obesila se o radijator u fabričkoj garderobi. Deci i suprugu ostavila je oproštajno pismo.
„Toliko sam dala fabrici, a tako mi se vraća. Sve bih mogla da podnesem, otkaz ne mogu. Fabrika je bila moj život, život mojoj deci. Danima gledam kako s njom i moj život umire. Molim decu da mi ne zamere, možda će ih posle moje smrti neko prigrliti“, napisala je u poslednjoj poruci Dragica Simić.
O svojoj tragediji Simići nikada, u protekle gotovo dve godine, nisu govorili. Otvorili su dušu u sredu, prvi put. Ispričali su priču o ljudskom zaboravu, nebrizi, izneverenoj nekadašnjoj radničkoj solidarnosti.
– Zaćutao sam, kao da sam znao da bi sve što bih rekao bilo kao kad gluvome kraj uveta pljesneš dlanom o dlan – kaže Dragutin Simić, Dragičin suprug.
Dragica je, podsetimo, bila najbolji radnik FAD-a. Za 28 godina provedenih u fabrici zavredela je Zlatnu plaketu. Dobila, čak, i povelju „Rudarske zasluge“. To znači, da je na radnom mestu „kopala“ kao da je u rudniku.
– Imala je i za koga – govori Dragutin. – Za našu decu: Mariju i Marka. Danas oni, osim što su ostali bez majke, uče još jednu lekciju: da je novo vreme, privatizacija i tranzicija, baš u našoj porodici okrvavilo ruke!
Posle tragedije Simića, u radničkom, Gornjem Milanovcu, nastao je muk. Radnici su uplašeni, sindikati su nemoćni ili se njihove vođe bore za lične pozicije. Kako drugačije objasniti činjenicu, da se upravo sindikat u Fabrici automobilskih delova nije osmelio da nijednom ne poseti Simiće. Upita ih: kako i od čega žive?
– Planirao sam, odavno, da posetim Dragičinu porodicu, ali ću to učiniti ovih dana – kaže nam Miroslav Miletić, predsednik sindikata „Nezavisnost“ u FAD-u, čiji je Dragica bila član.
Drugi, Samostalni sindikat, čak se nije udostojio nijedne rečenice. Miroslav Vasović i pre nego što je izustio da bilo šta kaže za novine, spustio je telefonsku slušalicu.
– Sad, baš, nemam vremena za razgovor – bilo je jedino što je rekao.
Na fabričkoj kapiji, između dve smene, ućutali se radnici. Slika je ista i u drugim milanovačkim preduzećima, u kojima je privatizacija nametnula nova pravila ponašanja. Sudbina Dragice Simić: otkazi, prekobrojni i očajni ljudi strahuju da će im nove gazde već sutra reći – ovo je poslednji radni dan.
– To ti je: živiš, a kao da ne živiš! – kaže radnik „Tipoplastike“, milanovačkog preduzeća koje je nekad imalo 700, a danas samo 350 radnika.
Nije čudo: gubitak radnog mesta svrstava se među prvih pet najjačih stresova.
– Godinu dana živimo na sedativima, čoveče! – kaže nam radnica nekadašnjeg PIK-a „Takovo“, danas „Svislajon Takova“. – Svakog dana gledam izobličena lica kolega, niko više nije siguran koliko još dana će mu biti upisivano u radnu knjižicu. Verovatno zbog toga niko od nas nije spreman da digne glas za žrtvu Dragice Simić.Radnici pričaju kako su u ovoj firmi gazde odlučile da se otarase prekobrojnih. Za nekoliko meseci, od bivšeg „Takova“ i nekadašnjih četiri hiljade radnika, ostalo je svega 1.700.
– Gazda to zove dobrovoljni odlazak iz fabrike, uz otpremninu – slušamo priču. – A, ekspresno je napravio spisak radnika koji su tri decenije uknjižili staža i, svakog pojedinačno pozvao, pa čik da ne prihvatiš da odeš. Ljiljana Radišić nije htela da uzme otpremninu. I, zabranili su joj ulaz u fabriku. Presavila je tabak i tužila. Ali, nas koji smo ostali, nije ohrabrila.
Radnici govore, reči se gube sa vetrom, niko ne želi da se potpiše ispod onog što kaže. Mač otkaza – svima je nad glavom.
Takva je privatizacija danas u Gornjem Milanovcu, kao u većini gradova u Srbiji.
Zamuklo nekadašnje srpsko privredno čudo.
Čudo je danas – kako sve ovo preživeti.
Od radničke klase – ni traga.
Za osokoljene bogate i bahate gazde ona je samo puka statistika.
Nemoćni su i u opštinskom, samostalnom sindikatu. I to priznaju.
Rade Maksimović, opštinski sindikalni vođa, kaže da, jednostavno, nemaju mehanizme da se odupru samovolji poslodavaca, privatnika.
– U ljude se uvukao strah – kaže nam Maksimović. – I toga su svesne nove gazde milanovačkih fabrika. Zbog toga, verujem, Unija poslodavaca izbegava da sa sa sindikatom potpiše Opšti kolektivni ugovor. Nama su potrebni novi zakoni, ali u okolnostima u kakvim je danas i naša država, nisam optimista da će se skorije nešto promeniti, u interesu radnika.
Rade Maksimović rezignirano primećuje da su privatizacijom egzistencijalno ugrožene čitave porodice, da njihov očajnički krik bahate gazde ne dotiče.
– Gazdama je u interesu profit, pa se ne osvrću ni na poslednje očajničke vapaje koji se razležu ovih dana nad Srbijom. Od Zrenjanina do Gornjeg Milanovca.
– Mi smo svakodnevno suočeni sa molbama ojađenih ljudi, da im pomognemo – kaže Maksimović. – Nažalost, mi u sadašnjim okolnostima nismo u mogućnosti da učinimo ništa više od toga da ih pažljivo saslušamo i sa njima se saglasimo. Jednostavno, posle svakog konkretnijeg dogovora da nešto promenimo, ljudi odustaju. Strah od mogućeg gubitka radnog mesta sputava bilo kakvu želju da se nešto promeni.
SVETAO PRIMER
„METALAC“, fabrika za proizvodnju posuđa, sasvim je sigurno jedini svetao primer privatizacije u milanovačkoj opštini. U ovom preduzeću, osim pristojnih plata i otvorenih novih radnih mesta, posebno se stimulišu radnice da uvećaju porodice. Svaka prinova posebno se nagrađuje, novčano. Za prvo dete – 500 evra. Za drugo – 1.000. Za treće – 2.000. Za četvrto i svako sledeće – 4.000 evra. Ali, ovde su vlasnici preduzeća radnici, koji su gradili fabriku za sebe i za svoju decu.
PLATA 13 DINARA
U SINDIKATU Gornjeg Milanovca saznajemo neverovatan podatak: jedan radnik Rudnika olova i cinka, na Rudniku, zaradio je u oktobru prošle godine platu od 9,12 dinara. Bruto – 13 dinara. U sindikatu kažu: zar to nije sramota i poniženje? Istovremeno, u sindikatu napominju da posle privatizacije rudnika rudari rade u takvim neljudskim uslovima, kakvih, verovatno, u Evropi nema.
MILANOVAČKA PRIVREDA
Milanovac je pre privatizacije imao 18.900 radnika.
Danas ima nešto više od 10.000 (velika i mala privreda).
„Graditelj“ je imao 1.600 radnika, sada ostalo samo deset.
„Tipoplastika“ imala 1.200 zaposlenih, danas samo 200.
„Metal – Seko“ imao 200, danas ima 60 radnika.
PIK „Takovo“ imao 4.000, danas 1.700.
FAD imao 900 radnika, danas samo 370.
Modna konfekcija „Rudnik“ imala 4.500 radnika, danas samo 676 zaposlenih. U okviru „Konfekcije“ nekad bilo sedam fabrika u sedam gradova, sada rade samo tri.
NIP „Dečje novine“ – propalo preduzeće i iz stečaja rasprodato.
UTRO „Šumadija“ – imovina na dobošu iz stečaja, od 350 radnika ostala jedva stotina. M. MARKOVIĆ – M. BOŠNJAK,
Večernje novosti 23.01.2008
