GRČKA MORA DA NAPUSTI EVROZONU
sreda, 22 jun 2011 .Znatan deo sadašnjeg haosa uzrokovan je lošim vođstvom. Evropska komisija je ostala po strani, gde su je izgurale Francuska i Nemačka
Loše vođstvo razara evrozonu, ali smanjenje članova bi pomoglo. Jedinstvena evropska valuta podstiče trgovinu i investicije preko granica i time privredni rast. Međutim, zemljama sa nefleksebilnom, loše vođenom ekonomijom, nikada nije trebalo dozvoliti da uđu u evrozonu. Što pre bude smanjena, brže će se stabilizovati, piše u “Tajmsu” (The Times) Čarls Grant (Charles), direktor Centra za evropske reforme.
Zemlje poput Grčke, sa velikim budžetskim deficitom, ne mogu da ostanu u evrozoni osim ako ne ispune dva uslova. Prvo, potreban im je politički konsenzus u cilju podrške dugogodišnjim drastičnim merama štednje.
Međutim, mnogi grčki političari se protive daljim rezovima u budžetu. Drugo, Nemačka i druge ključne članice evrozone, moraju biti spremne da unedogled podržavaju skupe programe pomoći – jedan za drugim. Privrženost takvom scenariju je pod znakom pitanja. Premijer jedne od zemalja-članica evrozone nedavno mi je rekao da neće više davati doprinos ni za jedan spasilački program i da bi Grčka trebalo da napusti evro.
Lekove koje prepisuju EU i MMF Grčkoj, Irskoj i Portugalu – drastično rezanje javne potrošnje i strukturalne reforme – jesu nužni ali nisu dovoljni. Ništa se ne čini na promociji rasta u ovim zemljama. Drastična štednja, u stvari, vodi smanjenu rasta, povećanju tereta dugova do neodrživog nivoa. Neka vrsta bankrota, odnosno saopštenja da ne mogu da izmiruju svoje obaveze, čini se neizbežnim u sve tri ove zemlje.
Lideri EU treba da što pre dokapitalizuju svoje banke, kako bi mogle da kao poverioci izađu na kraj sa eventualnim nemogućnošću Grčke da vraća dugove. Oni bi takođe trebalo da smisle moderni Maršalov plan u cilju podsticanja privatnih i javnih investicija i, na taj način, ekonomski rast u zemljama na periferiji evrozone.
Nužno je i da čelnici EU daju više moralne i političke podrške, održavaju samite u zemljama sa problemima i objašnjavaju njihovim građanima zašto je neophodna drastična štednja.
Od prošlogodišnjih mera štednje “ostavili smo Grčku uglavnom na ‘sopstvenim aparatima’”, rekao mi je jedan nemački zvaničnik prošle sedmice.
Postoje dva razloga za pesimizam kada je reč o sudbini evrozone. Prvi je razmirice kao i sklonost ka odlaganju i sporost lidera evrozone. Evro je nalik pacijentu na bolesničkoj postelji, okružen doktorima koji ne mogu da se slože o prirodi bolesti ili terapiji koja je potrebna da bi se izlečila. Lideri nisu uspeli da uvere tržišta da znaju šta rade.
Drugi razlog je jačanje evroskepticizma unutar EU. U “perifernim” zemljama raste opozicija daljim merama štednje, imajući u vidu oskudne izglede za povratak ekonomskkog rasta.
U ključnim zemljama, kao što su Finska, Nemačka i Holandija, sve je veća odbojnost prema daljim programima spasavanja. To znači da čak i ako “doktori” pronađu lek, parlamenti u severnoj i južnoj Evropi mogu da ga odbace.
Ukoliko Grčka restruktuira svoj dug, otpisujući, recimo, 70 odsto njegove vrednosti, njeni problem neće biti rešeni. Biće joj i dalje potrebno da pozajmljuje novac u inostranstvu kako bi pokrila budžetski i ostale deficite. Moraće da pozajmljuje, čak iako napusti evro. Neki smatraju da bi to bilo suludo, jer na taj način Grčka bi sama sebe odsekla, odnosno izolovala od kreditnog tržišta.
Smanjena evrozona ima budućnost
Međutim, ona je već odsečena, i ako pokuša da napusti evrozonu treba da traži pomoć partnera u aranžiranju urednog, a ne haotičnog izlaska.
Vodili bi se razgovori o pomoći i kontroli kapitala. Upamtite, sve veći broj zemalja sa severa Evrope želi da Grčka ode.
Njen izlazak bi kratkoročno štetio ekonomskim aktivnostima, ali bi velika devalvacija sopstvene valute učinila grčke kompanije konkurentnim a rast mogućim. Za pojedine grčke lidere, to je sve primamljivija opcija.
Međutim, da li bi odlazak Grčke vodio daljim problemima po evro?
Finansijsko tržište bi “namirisalo krv”. Portugalija bi mogla da izbegne “širenje zaraze” jedino usvajanjem hrabrih i hitnih reformi.
EU bi morala da pruži veliku ekonomsku i političku podršku. Irska, sa fleksibilnom privredom i uspešnim izvoznim industrijama, trebalo bi da se održi, sve dok ne ukine besmislene garancije onima koji su kupili obveznice banaka.
Španija je započela strukturalne reforme ali treba da ih ubrza. Tržište nije posvetilo previše pažnje Italiji, jer je njen budžetski deficit na godišnjem nivou relativno skroman. Međutim, vladin dug iznosi 120 procenata bruto društvenog proizvoda. Jedino su privrede Haitija i Zimbabvea rasle sporije u prošloj deceniji nego u Italiji. Takođe, politička klasa se čini nesposobnom da usvoji reforme koje bi podstakle produktivnost i rast.
Znatan deo sadašnjeg haosa uzrokovan je lošim vođstvom. Evropska komisija je ostala po strani, gde su je izgurale Francuska i Nemačka. Evropska centralna banka je sačuvala integritet i nezavisnost, ali njena fiksacija na izbegavanju bilo kakvog restruktuiranja dugova, u strahu od širenja “zaraze”, može učiti taj proces mnogo bolnijim kada bude neminovan.
Francuska je dozvolila Nemačkoj da predvodi. No, kao što mi jedan zvaničnik iz Berlina priznao prošle sedmice, na nemačku poziciju prema evru u velikoj meri utiče domaća politika. “Mi se učimo, nastojimo da delujemo zajednički, ali još ne shvatamo dobro tržište”. Ta iskrenost i otvorenost, ohrabruju i ukazuje da smanjena evrozona ima budućnost.
Gardijan: Dva logična izlaza
Evropska monetarna unija je dizajnirana po principu da je jedna veličina, odnosno princip, primenjiv na sve ekonomske politike zemalja koje su u najopštijem smislu slične. Međutim, pokazalo se da, na primer, jedinstvena kamatna stopa nije primenjiva, odnosno ne odgovara ni jednoj članici evrozone. Ona je previsoka za zemlje sa sporim ekonomskim rastom i preniska za države koje se bore da kontrolišu svoje troškove.
Niska interesna stopa u evrozoni je podsticala preterana zaduživanja i pucanje balona na tržištu nekretnina, piše Leri Eliot (Larry Elliott) u “Gardijanu” (The Guardian).
Monetarna unija nije dovela do približavanja, već je produbila postojeće razlike. Nijedna zemlja nije spremna da prihvati panevropsku poresku službu koja bi “pokupila sav kajmak”, tako da politička unija u punom kapacitetu nije na dnevnom redu. Stoga postoje samo dva logična izlaza.
Potreban je ili plan B, po kome bi se evrozona svela na grupu zemalja, kao što su Nemačka, Francuska, Austrija, Holandija i možda još nekolicina. Druga opcija je nekontrolisan raspad evrozone sa nesagledivim posledicama.
Evropski lideri nemaju plan B. On im ne treba jer su i dalje privrežni planu A – evropskom snu o bratstvu i solidarnosti. No, gledano iz ugla racionalnog pobornika evra, Grčka bi morala da smanji količinu novca u opticaju, jer druge dve opcije – devalvacija ili proglašenje bankrota, odnosno nemogućnosti otplate duga – nije verovatna. Devalvacija znači da Grčka napušta evrozonu, što bi skoro sigurno izazvao domino efekat, a što bi označio kraj projekta evra.
Proglašenje nemogućnosti otplate dugova, znači da bi vlade i banke, koje su zajmodavci, pretrpele gubitke, a što je skopčano sa rizikom od ponavljanja krize iz 2008. godine koja je dovela globalni finansijski sistem na rub kolapsa.
Evropska centralna banka neće dopustiti, odnosno odobriti ideju o proglašenju grčke vlade da ne može da otplaćuje dugove. Ostaje jedino kao mogućnost deflacija, kao način da se grčka ekonomija oporavi i osigura da jedinstvena evropska valuta ostane netaknuta.
To je neodrživa ideja iz dva razloga. Prvo, u suprotnosti je sa osnovnim principima demokratije; grčki građani očito nisu raspoloženi da nose teret štednje. EU i MMF od njih traže da prihvate smanjenje plata i radikalnu privatizaciju kao cenu za dobijanje svežeg novca.
Drugo, deflacija je već samo pogoršala problem grčkih dugova, a dodatna deflacija će ga učiniti još gorim.
Ne postoji dobra opcija za Grčku. Obezbeđivanje drugog, ili čak trećeg ili četvrtog međunarodnog paketa pomoći za njeno spasavanje, ne može da prikrije činjenicu da je monterana unija suštinski defektna, bez ikakve šanse da slabije članice evrozone postanu konkurentne ključnim zemljama.
Priredio Dragan Štavljanin
