Argentina je pre neki dan proglasila bankrot.
To je osmi bankrot u istoriji ove bogate škriljcima zemlje.
Posle 2001. godine, to je drugi bankrot.
Argentina je bankrotirala jer nije htela da plati 1,5 milijardi dolara dospele kamate. Odnosno, ona je izudvojila novac za plaćanje dospelih kamata za restrukturirani dug, kod američkih banaka je bio novac, ali američki sud je naložio da prvo mora da se plate obaveze američkim špekulantima. Argentina je odbila i proglasila bankrot.
Banditi sa Vol Strita sada razmatraju da li je to tehnički ili planski bankrot. Soros ne gubi vreme. Kupuje akcije Argentine. Stari prevarant ima dobre insajdere. Zna da će jeftino kupiti i skupo prodati. Argentina namerno nije htela da plati berzanskim špekulantima. Cifra od 1,5 milijardi dolara nije velika da bi se zbog nje proglasio bankrot. Argentina treba da plati 30 milijardi dolara državnih obveznica. Ovde se radilo, ako tako mogu da pojednostavim, o principu. Argentina je pokazala da imaju nacionalni ponos i da ne dozvoljavaju da ih bangsteri ponižavaju i pljačkaju.
Argentina je jednostavno htela da pokaže da ne može američki sud da namiruje potraživanja američkih špekulanata. Odlučila se na bankrot. Kud puklo da puklo!
I?
Ništa.
Šta se desilo?
Da li je Argentina propala?
Da li je život stao u Argentini?
Naredni dan je bio običan kao i onaj pre bankrota.
Ovde ću da stanem. Slučaj Argentine ne želim dalje da objašnjavam. Mnogo je važnije nešto drugo. Nešto što me muči više od šest godina. Nešto što se odnosi na nas.
Prvi sam 2008 godine izašao sa idejom da se proglasi bankrot Srbije. Programirani bankrot. Spasonosni bankrot. I da se zabrani dalje zaduživanje države. Sistemeke mere da se uvedu i da se Srbija spasi dužničkog ropstva. Izneo sam plan bankrota. Izneo sam konkretne i operativne mere, 25 političkih mera i 101 ekonomsku meru.
I?
Šta je bilo?
Ništa.
Niko iz ekonomske struke nije imao hrabrosti da me podrži.
Niko!
Nije bilo ni stručne rasprave. Svi su se pravili blesavi.
Kada sam u jednoj emisiji izneo svoj predlog da treba da uvedemo programirani bankrot i tako sprečimo dalje zaduživanje Srbije, svi su bili zaprepašćeni. Kao da je bomba pala u studio. Kasnije u javnosti je zavladao strah. Pokušavao sam da objasnim da bankrot nije strašna stvar i da je to lekovita operacija za ozdravljenje državnih finansija. Pokušavao sam da objasnim da se bankrot isključivo odnosi na državu i državne finansije, da su građani već bankrotirali i da oni neće izgubiti ništa proglašavanjem bankrota. Naprotiv, biće im mnogo bolje, jer će početi ozdravljenje državnih finansija. Nažalost, ništa nije vredelo.
Strah od bankrota je bio jači od mojih stručnih objašnjavanja.
Ništa se nije promenilo do dana današnjeg.
Samo su dugovi sve veći.
Samo je finansijski položaj Srbije sve gori.
Oporavak će biti mnogo teži danas, nego u vreme kada sam predlagao Plan bankrota. Građani će daljim padom životnog standarada platiti svoju povodljivost i političku potkupljivost.
Mislim da od jeseni počinje rasplat naše propasti.
Dalji pad životnog standarada, drastičan pad privredne aktivnosti, rast nezaposlenosti i inflacija će dovesti do ubrzanog otrežnjenja zavedenih građana.
Bankrot će se pojaviti kao spasonosno rešenje.
Bojim se da režim ne iskoristi bankrot za dalju manipulaciju siromašenim i nezaposlenim građanima.
Samo bankrot koji sam predložio može da nas izbavi iz sadašnjeg finansijskog sloma države.
Zapamtite!
Sve ostalo je nova prevara političkog ološa.
Beograd, 3.8.2014.
