Početna Tekstovi АНТОНИО СКУРАТИ “ СИН ВЕКА“

АНТОНИО СКУРАТИ “ СИН ВЕКА“

504
0

       АНТОНИО  СКУРАТИ

                                                 „ СИН ВЕКА“

 

 

Изванредна књига о тоталитаризму, успону фашизма, насиљу и настанку култа Бенита Мусолинија Дучеа.

Прва од четири књиге, која прати разобље од марта 1919.године до јануара 1925.године, написана као документарни роман који, изванредном луцидношћу, прецизношћу и објективношћу аутора, дочарава нам трагичан тренутак Италије, када су отпочели сукоби социјалиста и фашиста око преузимања власти, када је држава упала у политички хаос насиља, убијања и политичког  манипулисања и када се није видео излаз из нарастајуће политичке кризе, која је потпуно паралисала друштво.

 

Из ове књиге можемо много да научимо, јер има доста сличности са нашом данашњом ситуацијом у Србији, где се уздигао култ једног шизофреног Узурпатора, лудака, лажова, преваранта и манипулатора, где се насиље, криминал, пљачке, отимање и убијање, ширење страха, уништавање свих државних институција, циркус од парламентаризма, убијање Републике и обесмишљавање Демократије, намећу као једини политички начин ангажовања и где већина грађана, презадужена, уплашена и избезумљена, очајна и сиромашна, безглаво лута од странке до странке, тражећи сламку спаса за своје упропаштане животе.

 

Не схватају поробљени грађани да им спас не могу да донесу никакве странке и никакве вође, Дуче, фирери и лидери, да је то историјско време одавно умрло, већ да спас једино може да се оствари рушењем тоталитарног политичког система, који је узрок свих цивилизацијских пропасти, заблуда и погрешних одлука.

Морамо сами да се спасимо, ако желимо поново да освојимо слободу.

 

Када прочитате ову обимну књигу, биће вам лакше да схватите шта се данас у Србији дешава и који су путеви нашег избављења.

Ваљда можемо, напокон, нешто од историје, учитељице живота, да научимо.

Паметни уче из туђих грешака, глупаци стално ударају главом у зид.

Када ће Срби да престану да ударају главом у зид, уверени да ће зид први да попусти?

Како данас ствари стоје, наставља се наше ритуално самоуништавање.

 

Дуче је „ син века“, „ осећа мирис века“, он је „ попут звери : осећа време које долази“, разуме огорченост гомиле, разуме срамоту отпуштених батаљона ратника, који у шаторима проклињу политичаре, високе комаданте, социјалисте, буржује, блиска му је разочараност ратних јунака мировним споразумом у Версају, губитком Далмације и Ријеке, који су се „вратили у грађански живот као лопови у Господареву кућу“, који не разумеју због чега су се у рату борили и због чега је погинуло 600.000 људи, који су постали гомила одбачених, понижених и неприлагођених, космичка је њихова разочараност, па Дуче постаје „ заштитник изгубљених и демобилисаних, који тражи пут“, јер његови ратни саборци живе од данас до сутра, социјалисти ратним официрима, херојима  са неколико одликовања на грудима, пљују у лице, величају социјалистичку револуцију у Русији, припремају се за италијанску револуцију, вијоре црвеним заставама са српом и чекићем, организују генералне штрајкове, народне побуне, радници преузимају фабрике, залажу се за јеванђељски социјализам, окупљају људе који гладују, инфлација је огромна, четири милиона повратника из рата немају хлеба да једу, Италија је спремна за револуцију, али социјалитичке вође су неспособни, јалови, мекушасти, скупљају потписе незадовољних, изводе народе на протесте, прикупљају позамашне суме новца, па онда позивају масу ватрених активиста да се мирно врате на посао, јер не знају и не смеју да се упуте у освајање власти.

 

Зар вам ово стање масе у протестима није познато?

 

Новинар Мусолини је био ватрени, радикални социјалиста, син ковача, такође социјалисте, непослушан, нагао, бунтован, избачен из интерната, због напада ножем на друге ученике избачен је из две школе, који је у раној младости ширио идеје анархизма и револуционарног социјализма. Његова жена Ракела је била најмлађа кћерка његове маћехе, једне вечери у родном Форлију узео ју је за руку и одвео код оца и његове друге жене, рекавши да ће убити њу и себе, ако му је не дају за жену.Морали су да пристану на његов ултиматум. У марту 1912.г. постаје председник Социјалистичке партије и преузима уредничко место партијског листа АВАНТИ. Постаје најутицајнији вођа италијанског социјализма, који верује да пролетаријат мора да се уједини у моћни сноп / fascio/, како би насилно преузео власт од буржоаске класе. Био је на почетку рата противник да Италија уђе у рат, али, након два месеца, мења мишљење и пропагира да Италија уђе у рат на страни сила Антанте, због чега је избачен из Социјалистичке партије.

Разочаран ставом социјалиста, формира у новембру 1914.године организацију Борбену фашистички одреди и постаје директор новог партијског листа НАРОД ИТАЛИЈЕ. Мобилисан је у септембру 1915.године и послат на фронт према Аустрији, где је убрзо рањен и морали су да га демобилишу.

 

Дуче схвата да се отвара велики историјски простор за њега, да социјалисти немају снаге да изврше револуцију, да само причају празне приче, да отежу, одуговлаче, чекају бољу прилику, стрпљиво чекају судбоносне револуционарне догађаје, који ће се, наводно, догодити сами од себе, што читаву државу доводи у стање општег хаоса, пропасти и нестанка, па почиње агресивно, демагошки и револуционарно у својим новинама да позива народ да подрже његове фашисте, урла да богаташима мора да се све одузме, говори о светој народној освети, солидарише се са народом који је устао против израбљивача, преузима пропаганду неодлучних социјалиста, војнички организује фашисте и пропагира да они нису партија, они су антипартија, баве се антиполитиком, да није време за партије, да не постоји левица и десница, да треба потхрањивати народно незадовољство, да се мора нагласак ставити на конкретном деловању, акцији да се несреће даља спречи и да су фашисти спремни да преузму своју историјску улогу спашавања Италије од коначне пропасти.

 

Фашисти ништа не обећавају и одржаће обећање.

 

Шта  је задатак фашизма?

 

Италија има мисију у Средоземљу и на Истоку. Блистава империјална судбина је пред њом. Хиљадугодишња традиција зове да се освоји Црни континет. Али, пре тога, Италија мора да буде јака и да на унутрашњем плану прво освоји саму себе. Социјалисти и комунисти се међусобно свађају и оптужују, нису способни да остваре ту историјску мисију. Либерали су надмени, штите интересе буржоазије и не разумеју шта се у друштву и свету догађа. Историјски простор је остао отворен, неупражњен за храбре, одлучне, организоване, способне фашисте, који ће да поведу обезглављени народ за собом. Народ тражи деловање.

Доста им је више приче, отезања, чекања и надгорњавања.

Фашисти треба само да пређу на деловање, било какву врсту деловања.

Само да се крене у – акцију!

Тада све постаје једноставно.

Народ тражи харизматичног вођу.

Дуче је спреман за своју историјску улогу.

 

„ Проблем је јасан. Италијанска нација је попут велике породице. Касе су празне.Ко треба да их напуни? Можда ми? Ми који не поседујемо куће, аутомобиле, банке, руднике, земљу, фабрике, новчанице? Ко може МОРА да плати. Ко може, мора да издвоји новац…Једно од ова два: или ће пресрећни власници сами експроприсати своју имовину и онда неће бити излива насиља, пошто се ми први гнушамо насиља између људи који припадају истој раси и живе под истим небом: или ће бити слепи, глуви, шкрти и цинични и онда ћемо МИ ПОВЕСТИ масе бораца ка овим препрекама и ПРЕГАЗИЋЕМО ИХ. Време је да се СВИ ЖРТВУЈУ.КО НИЈЕ ДАО КРВ, НЕКА ДА НОВАЦ!“               

/ Бенито Мусолини 9.јун 1919 – стр. 64/

 

Ево, историјска порука како се пуне празне и опљачкане касе уништене државе.

Не треба ништа ново да се измишља, само ако се буде доследан у својим намерама да се промени систем.

Фашисти нису били доследни.

Они су били политички преваранти, спремни на све, само да се докопају власти.

 

Створен је осећај да се живи на прагу новог доба.

Између социјалиста и фашиста може да буде краћих или дужих раздобља примирја, али ће се, на крају, неизоставно међусобно поклати.

Влада подстиче сарадњу са фашистима на гашењу социјалистичке револуције и претварања Италије у совјетску републику, подржава насиље фашиста, али све мора да буде под окриљем угрожене власти. Либерална држава, дакле, прихвата помоћ фашиста само да би зауставила продор црвене револуције.

 

„ Овом пролетаријату је потребно КРВОПРОЛИЋЕ!“

/ Бенито Мусолини 19.јул 1919 – стр.68 /

 

Штајк над штарјковима пропада. Није требало насиље фашиста. Унутрашње свађе, непрестални сукоби, подметања, преваре, шпијунирање, оговарање и стајање у месту, непомично чекање да се револуција изврши сама од себе, све је то довело до комичног расплета да су побуњени људи отишли на море, јер нису видели смисао окупљања, протестовања и парадирања.

 

И ово нам је познато, зар не?

 

Нећемо дозволити да нас сматрају телохранитељима буржоазије, која је, нарочито у слоју новобогаташа, напросто бедн аи недостојна….Народ није изгубљен, треба само избацити из седла буржоаске брбљивце који га воде и УСКОЧИТИ у седло.Народ је БОЉИ од својих вођа.“

/ Бенито Мусолини, 10.октобар 1919 – стр.103/

 

Шта је фашизам?

 

Фашизам је напредан, динамичан, динамичан, млад, жив покрет, настао зато да би подмладио италијанску политику и отворио је за УЧЕШЋЕ МАСА.Није могао да подржи либерале, демократе,националисте. Они су стареж коју треба отписати, континент оних чије је време прошло.Фашизам је уточиште свих јеретика, црква свих јереси.“

         /Бенито Мусолини, октобар 1919. – стр.107/

 

Фашизам није скуп политичара, него ратника.

 

Фашизам није црква, него борилиште, није партија, већ покрет, није програм, већ СТРАСТ. Фашизам је нова снага…..фашисти су РАТНИЦИ, а не организују покоље.“ / стр. 335/

 

Социјалисти позивају на револуционарно насиље, али нису спремни да га предузму.

Комунисти лепо причају и пишу о револуцију, али нису спремни да је организују. Грамши је најбоље од свих разумео руску револуцију, али не може да покрене масе.

Фашисти схватају историјску нужност насиља и наоружали су се за преузимање власти. Социјалистички срп и чекић никада неће моћи да поразе фашистички бодеж и бомбу.

Понесени сопственом вером у сигуран политички успех, излазе 16.новембра 1919.године сами на изборе и доживљавају потпуни политички крах. Нису добили ниједног посланика у Парламенту.

Мусолини је доживео политички дебакл.

 

Социјалисти су тријумфовали са 156 посланика, јер су добили 1.834.792 гласова, чиме су најавили могућност будуће револуције.

Која се није догодила, јер су социјалисти били неспособни да је изведу.

 

„ …Социјалисти су гомиле будала. Ниакада неће извести револуцију.Ако ови револуционари на речима не плате своју меницу, обичан народ ће се побунити против њих и онда ће да буде белаја….међу члановима Социјалистичке партије нема два, кажем два јунака који умеју да се суоче са опасношћу…Гомиле будала …Више вреди једна бомба него сто митинга.“

/ стр.129 /

 

Социјалисти су освојили Италију, али не знају шта да раде са њом.

Како аутор пише, онај ко се у процесу преображавања друштва не креће, тај умире, а социјалисти се не крећу  зато што уопште нису способни за револуцију.

Дуче то добро осећа и зато покреће кампању, одмах након несупелих избора, свестан да се врло брзо може да промени обманути народ и може да се наметне као неприкосновени вођа, јер зна шта треба да се ради како би се преузела власт у држави.

 

Фашисти не верују у програме,шеме, свеце, апостоле. Не верују у срећу, спас, обећану земљу…Када су око вас гузице, јебите гузицу!“ / стр.156/

 

Земљорадници, индустријалци, трговци, припадници слободних професија, државни службеници и власници кућа одлучују да се сами организују и оснивају 08.априла 1920.г Болоњско удружење за одбрану друштва.

 

На првом конгресу фашиста Италије у Милану 23.маја 1920.године сазнајемо да је укупан број фашиста у Италији  само 2.375 чланова партије.

Коју чине гомила пустолова, пробисвета, разбојника, зликоваца, превараната, убица, психопата, губитника и демобилисаних бораца, који су спремни на све само да промене свој жалостан и бедан положај у друштву.

Фашистима треба новац, кога имају индустријалци, који су уплашени од социјалистичке револуције.

Природан савез се рађа и Дуче, упркос противљењу футуриста и бесу Маринетија, одлучује сам, изненада, нагло, за неколико сати конгреса, да заокрене у десно и пристаје да буде ударна песница буржоазије.

Изневерио је своје социјалисти, изневерио је осниваче фашизма и постао телохранитељ буржоазије.

 

Социјалисти изводе раднике на улице, освајају се фабрике и долази до крвавих обрачуна на улицама, гину радници, одмазда се врши над неким индустријалцима, али нема одлучне способности да се изведе револуција.

Фашисти се укључују у прве борбене редове одбране буржоазије, организовани као војне јединице и показују своју свирепост, насиље и одлучност да се наметну друштву у општој агонији и пропадању.

 

Нико не осећа ни мало сажаљења због туђих мртвих.

Италија је подељена и крвави у политичким сукобима демагога.

 

Потресна је прича социјалистичког лидера и посланика Ђакомо Матеотија, који у Парламету говори о зараженој, угинулој крави од црног пришта, коју је окружни ветеринар у Полезини, најсиромашнија област у Италији, сипајући нафту у зарезе на телу, наредио да се лешина закопа, брзо одлазећи са зараженог места, док се из шикаре појављују, чим је ветеринар замако, тридесетак изгледнелих сељака, мушкараца, жена и деце, очију зацакљених од глади, који откопавају цркотину, черече је рукама и грабе се и туку око парчета меса да би некако преживели.

Матеоти оптужује Муслоинија и фашисте да воде грађански рат против социјалиста, да пале имања, премлаћују, нападају у групама истакнуте социјалисте, пљачкају њихова удружења, све уз благослов државе, полиције, карабињера и војске.

Социјалисти, мада су убедљиви победници на изборима, почињу да нижу поразе на улицама, повлаче се, одступају и напаљени Мусолини наређује да се то искористи за даље уништавање социјалиста и утеривања страха код њихових присталица.

 

Он перфидно позива на мир, док води крвави ноћни рат са социјалистима, нападајући подло и кукавички њихове куће, породице и све присталице, само да би омогућио својим фашистичким бандама да се иживљавају, да лече своје животне фрустрације и да се богате од отете имовине настрадалих социјалиста.

 

„ Италији је потребан МИР да би наставила даље, да би се обновила, кренула путем своје неминовне величине.Само лудак или злочинац може помишљати на изазивање нових ратова који нису наметнути изненадним нападом.“

/ стр.243/

 

Позната нам је ова ратно хушкачка демагогија данашњих миротвораца, који су од радикалних подстеркача ратова, сакривених дубоко у позадини фронта,  постали ратни профитери, добијајући материјалне привилегије, плате и станове, од однарођеног режима за своје верно служење, да би се данас преобратили ЕУ талибане, миротворце и бестидне велиздајнике.

 

Почело је ново доба.

Доба туча, премлаћивања политичких неистомишљеника, пребијања и убијања.

 

Ми не желимо да расправљамо са нашим непријатељима, ми желимо да их ПОБИЈЕМО.“ / стр.244/

 

Шеф полиције Поли у Болоњи је лично отишао у седиште фашиста у вији Марсала да преговара о условима њиховог унајмљивања.

 

Хиљаде људи се дневно уписује у фашистичку странку.

Социјалисти губе подршку у народу, који се окреће способнијим, предузимљивијим, организованијим и покваренијим фашистима.

Победничко насиље фашиста се брзином заразе ширило по читавој Италији.Свуда се бујицом одушевљења и једнодушном подршком поздрављају крваве акције фашиста.

 

Зар напредњачка власт није ноћу рушила објекте у Савамали и неколико година касније се тиме хвалила?

Зар стотине хиљада уписаних чланова СНС није доказ њихове подршке у народу?

Зар армија од 14.000 зомбираних ботова није део злочиначког удруживања против оних који су политички неистомишљеници?

 

Ускоро ће фашизам постати непобедив. Ближи се наш велики, огромни тренутак. Претворимо страх у МРЖЊУ и усмеримо се на непријатеља.“

                                                                                                                             / стр.257/

Почињу изазовни маршеви униформисаних фашиста.

Кличу им и поздрављају, стојећи на тротоарима, читава буржоазија.

Нови фашисти су сав онај свет који је до јуче дрхтао од страха због социјалистичке револуције, свет који је живео од страха, јео страх, пио страх, одлазио у кревет са страхом.

 

Аутор каже „сада на финансијској берзи бедника мењају тежак метал тескобе за цењену валуту смртне мржње.“ / стр.275/

 

Ко постају фашисти?

 

Сви људи чију најдубљу жицу дира необуздана жеља де се ПОТЧИНЕ једном јаком човеку и, истовремено, владају незаштићенима.Спремни су да љубе ципеле било ком новом господару само да и они добију некога кога ће газити.“

/ стр.275/

 

Ево,господо другови, објашњења како влада Узурпатор и зашто криминални СНС има толико чланова.

 

Пролетерски фронт се повлачи.

Нису способни да воде борбу са насилницима.

 

Дуче ликује.

Фашизам је вирус који се шири.

Није фашизам домаћин тог вируса, него је гост.

Вирус је постојао и пре фашиста, али  га је фашизам ослободио од страха мржњом.

Револуцију неће извести комунисти, извешће је власници две собе и кухиње у вишеспратници на периферији.

Ово је суштина за разумевање уздизања фашизма.

И сваког тоталитарног система, који убија слободу и тражи апсолутну послушност.

 

Матеоти, упркос упозорењима, пркосно марксистички напада фашизам у Парламнету, тврдећи да буржоаска класа, која држи богатства, војску, судство и полицију излази из оквира законитости и наоружава се против пролетаријата како би сачували привилегован положај.

 

Дуче му бесно одговара :

 

Насиље, стално насиље, само насиље, не прича се ни о чему другоме него о насиљу… као да о насиљу има шта да се каже.Не мисле ваљд ада ће фашизам политику и век свести на мрљу крви на плочнику?…Фашисти су насилни сваки пут када је потребно да буду такви. И тачка.“ / стр.300/

 

Насиље мора да се примени како би се сачувао насилни капитализам од социјалистичке насилне револуције.

 

Наше насиље мора бити масовно, увек надахнуто идејним критеријумима и начелима…за фашисте насиље није хир или свесна одлука.Није уметност ради уметности. То је неодложна потреба.Болна потреба…Насиље за нас нема карактер личне освете, већ националне одбране“ /25.фебруар 1921. – стр. 305/

 

Палмиро Тољати осуђује све веће насиље фашиста, који, заклањајући се иза полиције и војске, зверски се у нападу крволочних хорди обрачунавају са политичким неистомишљеницима.

 

Боље је сто пута оставити педесет мртвих на калдрми некога града, него ћутки подносити насиље и увреде.“ / Палмиро Тољати 02.март 1921.г –

стр. 317 /

 

Суштину неуспеха социјалиста је најбоље објаснио Риналдо Ригола, социјалистички реформистички вођа на конгресу 01.марта 1921.године, искрено признавши :

 

Нисмо били спсобни ништа да урадимо.После рата капиталиста и ми смо водили свој рат, али наш рат је РАТ СЛАБИЋА. Данас имамо контрареволуцију, а да нисмо извели револуцији.“ / стр. 318 /

 

Зашто се фашизам тако брзо шири?

 

Фашизам се шири зато што у себи носи клице живота, а не распада.“

                                                    / Бенито Мусолини, 03.април 1921.г. стр – 343/

 

Мусолинијев план је врло једноставан, изазива нереде како би се показало да само он може да успостави ред.

Зар то исто данас не ради Узурпатор?

Зар он својом поданичком, издајничком и глупавом политиком не изазива кризе и доноси невоље држави, да би се показао да он једини може да их реши?

Мислим да је то толико провидно, примитивно, простачко и покварено да може свако, ко има здраве памети и ко мисли својом главом, да препозна превару и да одбије да учествује у том игрокозу залуђивања и понижавања народа.

 

Аутор закључује да вредан мравињак ће увек да  буде препуштен на милост и немилост мравима убицама.

Проблем је што нападнутима, шиканиранима и жртвама не пада на памет да се удруже и да се заједнички боре против агресора.

Разједињени и посвађани, сујетни и глупи, ништа не могу да ураде.

Зато насилници владају и зато опстаје тоталитарни ситем владавине олоша.

Они знају да се удружују и то раде организовано и дисциплиновано.

 

На изборима у мају 1921.г. социјалисти губе, док фашисти убедљиво добијају.

Дуче је победио на изборима уз помоћ новца земљопоседника, због којих је у младости гладовао.

Посланик Мусолини улази у Парламент и седа у последње клупе, са десне стране, где се , пре њега, никада нико није усудио да седне.

Остварује се његов план да, док се капитализам и комунизам свађају, фашизам користи прилику да ојачају и да преузму историју у своје чврсте руке.

Људи који су губитници, који тешко живе и који се налазе негде између, уплашени за своју будућност, траже једну велику и масовну партију, која ће их све објединити и која ће заступати њихове интересе.

 

Његови фашисти марширају у црним кошуљама по свим градовима Италије, одлучни, дисциплиновани, спремни да погину за Дучеа, утерују страх свима онима који их критикују, нападају, оговарају и који неће да им се придруже, јер су насилни и не верују у њихове лажи и демагогију.

Сукоб унутар фашистичког покрета решава оснивање фашистичке партије.

 

Треба основати партију која је тако чврсто устројена и дисциплинована, да, кад је потребно, може да се претвори у војску способну да делују на терену НАСИЉА.“ / Б.Мусолини, 23.август 1921.г. – стр.373/

 

Нова партија износи  програм за будућност.

Нема чекања и отезања. Одмах се делује у интересу боље будућности.

 

фашизам је синтеза свега. Ми ћемо усисати либерале и либерализам, зато смо смо НАСИЛНИМ МЕТОДАМА сахранили све претходне методе…Фашизам ће довршити национализацију Италијана….фашизам осећа мит о царству…држава то смо -ми…ми хоћемо да служимо маси, да је образујемо, али и да је критикујемо када греши…Фашисти морају да брину о здрављу расе, јер је раса материјал са којом намеравамо да градимо историју…“ / Б. Мусолини, 08.новембар 1921.г стр.-387/

 

Пошто државе више нема, онда он призива диктатуру.

То је велика карта на коју он игра.

Фашизам неће поновити грешку социјалиста и неће масама да обећа минимум среће.

Масе прижељкују диктатора, који ће да их заштити, води и да брине о њима.

Он је спреман да буде диктатор.

Не због себе, него због историјске одговорности према распаднутој држави и избезумљеном народу.

Мора да се слуша ниски нагон класе опијене осветом.

 

Агресивна демагогија успева да привуче подељени народ.

Стотине хиљаде надничара социјалиста постали су фашисти за само годину дана.

Дуче је запрепашћен.Трепери му мучан предосећај због брзине с којом се оданост народа преокреће.

Фашизам је научио социјалистичку лекцију и извукао историјску поуку : масе се више не потискују на маргине историје, већ позивају на позорницу.

Фашисти су спобни да својим присталицама обезбеде посао и хлеб.

Фашизам нема пријатеље и не жели да их има.

 

На коју страну иде свет, пита се Дуче у једном свом чланку и одговара :

 

Век демократије умире 1919-1920 године…Процес обнове иде у десно.“

                                                                            / 25.фебруар 1922. -стр.416/

 

 

Треба марширати. Марширати до изнемоглости.

Показати своју нараслу снагу.

Противницима улити осећај ужаса.

Марш је техника, али је и форма.

Марш је нераздвојан од насиља.

Држава попушта. Не може да се супростави фашистичком поводњу.

 

И даље нас називају бандитима,нитковима, варварима, робовласницима, разбојницима,проданим душама.Није нас брига за то.Ви, господо, штампате бескорисне увредљиве речи. Ми вам одговарамо тако што вам политички и синдикално ЛОМИМО КОСТИ.“ / стр.432/

 

Кратко и јасно.

Нема завлачења и мрсомудења либерала.

Леш либералне демократије треба да се покопа.

Мусолинијева тактика је увек иста : дозирање, разводњавање, ширење да би се онда преговарало са позиције силе.

Једина разлика између њега и одане војске фашиста је у томе што је за њега насиље само наоштрена алатка, којом жели да постигне свој политички циљ доласка на власт, док је за његове насилне следбенике то крвава жеља за светлом, жеђ, глад, живот и мит.

Фашисти дају ултиматум држави да спречи социјалистичке штрајкове и немире побуњених радника.

 

Држави дајемо 48 сати да покаже власт над својим службеницима и онима који угрожавају живот нације.Када истекне тај рок, фашизам ће тражити пуно слободу деловања и ЗАМЕНИЋЕ ДРЖАВУ која је показала своју немоћ.“

                                                                                                       / стр.442/

 

Социјализам је бачен на земљу.

Фашизам господари на бојном пољу.

Либерали су се набили главе у сопствене џепове.

Фашистичка војска се спрема на последње освајање заузимањем престонице.

Државни удар!

Марш на Рим!

У Риму он види само клоаку.

 

Дуче добро зна да кад регуларна војска буде први пут отворила ватру, фашизам ће да доживи слом.

Разбежаће се фашисти на све стране.

Зато жури да искористи тренутак непостојања државе.

Истина је да је Италија нација, али да нема државе.

Фашизам ће јој зато дати државу.

Он то говори јавно да хоће да управља Италијом.

Зато морају фашисти да марширају на Рим.

 

Министарске мумије у Риму не схватају да је марш у току.

Они мисле да је то само Дучеова метафора.

Рим је заражен и треба марширати да би се рана очистила.

Мора град да се узме од неспособних политиканата.

Пророчанство насиља се обистинује.

Маса је стадо. Век демократије је завршен.Либерална држава је маска.

Фашизам је млада, снажна, здрава, потентна и мушка Италија.

Судар је неизбежан. Нико га не може више да спречи.

Време је за напад.

Нема чекања, отезања и пренемагања.

Заражену, смрдљиву, сенилну, вашљиву Италијицу, домовину ушкопљеника, спасиће фашисти.

Спасиће он – Дуче!

За освајање власти потребно је – умерено дивљаштво.

Мора хирушки да се очисти сав шљам италијанског друштва.

Дуче је хирурх, који спасава Италију сигурне смрти.

 

Он признаје у Напуљу 24.октобра 1922.године, ништа не крије, да је фашизам наоружана партија зато што сила Бога не моли.

Фашизам хоће да постане држава.

Парламент је играчка, али фашизам неће да одузме народу његову играчку.

Нека је слободно задржи. Нека се замајава са њом. Фашизам има свој мит о нацији и то хоће да оствари.

 

Седам хиљада Наполитанаца му одушевљено аплаудира.

Тапше му и Бенедето Кроче, философ, највећи национални ауторитет, предводник либералне мисли, коју фашизам немилосрдно гази.

Али, нажалост, велики мислилац Кроче тапше, мада у Мусолинију презире самоуког простака, крдаљивца туђих идеја, али, ипак, упркос свему, тапше.

Када му један пријатељ, који седи крај њега каже да су фашисти насилни, философ му марксистичком флоскулом одговара: „ Насиље је бабица историје.“

Излазећи из ложе књижевник Луиђи Русо, Крочеов ученик, чуди се толиком аплаузу и каже да је њему Мусолини лакрдијаш.

Велики философ му са смешком одговара:

 

Слажем се , Луиђи. Али, ви исто као и ја знате да је политика позориште. Сви су комедијаши. Овај Мусолини је ОДЛИЧАН ЛАКРДИЈАШ.“ / стр.472/

 

Требамо добро да упамтимо ове речи. Када један несумљиво значајан мислећи човек овако говори о политици, када тапше одличном лакрдијашу, док 20.000 насилних, примитивних и вулгарних фашиста парадира у Напуљу на улицама, док се пребијају и убијају политички неистомишљеници, док се силује јавност и шири страх, комедијашка  објашњавања су за мене гора од те армије непросвећених, гладних и бедних надничара, што напуштају социјалисте, прелазе у фашисте и надају се бољем животу.

 

Издаја интелектуалаца је гора од заблуда заведеног и поводљивог народа.

 

Мусолини износи у Милану, на састанку најужег руководства фашистичке партије, пет фаза револуције марша на Рим :

 

  1. Мобилизација и заузимање јавних установа,
  2. Окупљање црнокошуљаша у околини Рима,
  3. Ултимативни захтев влади да уступи сцену,
  4. Улазак у Рим и заузимања министарства по сваку цену,
  5. У случају пораза повлачења ка централној Италији, оснивање фашистичке владе и брзоокупљање црнокошуљаша у долини Поа.

/ стр.476 /

 

Аутор књиге пише да је план толико детињаст, да је несхватљиво да је успео.

 

Мусолини у тим кључним данима доласка на власт, тајно преговара са свима и све лаже. Свакоме сервира исту превару. Његов план је да одуговлачи како би довео политичку кризу до тачке без повратка, до тачке када више не би била могућа никаква алтернатива фашистичкој влади.

Његов политички мото је преговарати са свима, обмањивати,претити и све изневерити.

 

На питање политичких саговорника како да се обузда насиље фашиста, Дуче брзо одговара да би их умирио :

 

Постоји само једна особа која може да пуца у фашисте и то сам ЈА.“

                                                                                                                             / стр.480 /

 

 

Преговара и са индустријалцима.

Они су му занимљивији од неспособних политичара.

Посетила га је и одала му почаст делегација најважнијих миланских и ломбардијских индустријалаца, предвођена Албертом Пирелијем. Разговарали су о најважнијим економским питањима развоја, курса, вредности државних обвезница, дугу земље према иностранству и будућим намерама фашиста у економској политици.

Сви су били задивљени добијеним одговорима.

Када су изашли са састанка, дали су налог  Удружењу банака да уплате два милиона лира на рачун Ђованија Маринелија, администратора Фашистичке националне партије.

 

Врло је интересанто ко је освојио Рим.

То јасно показује да су гласине, манипулације и политички маркетинг у јавности важнији и јачи од дивизија, топова, митраљеза и увођењу опсадног стања у граду.

 

Одбрана престонице од фашиста је поверена одлучном и спсобном генералу Пуљезеу, који је имао на располагању дивизију од 28.000 војника, карабињера, припадника финансијске полиције и краљевске гарде, који је располагао са 60 митраљеза, 26 топова и 15 оклопних возила.

Насупрот том одбранбеном бастиону, који улива поштовање, биле су три фашистичке колоне од 10.000 жедних, гладних, понижених, лоше наоружаних, покислих људи, коју су морали да иду пешке, који за појасом имају само пиштољ, бодеж или неку пољопривредну алатку, машу тољагама, моткама  и корбачима. Већина није имала никакво наоружање. Они који су имали неку војничку пушку, нису имали метке. Многима се обућа од великог пешачења распала, па иду боси по октобарској киши.

 

Марш на Рим се заглибио у блату, како пише аутор, легионари заробљени на киши, сведени на крадљивце кокошака, тумарају по логорима, исцрпљени од бесмисленог стражарења, тресу се од грознице изазване олујама и стрепњама да неће успети, да живе узалудно и да немају никакав одговор шта се заиста дешава.

 

Али, упркос свему, Лакрдијаш је успео.

Одличан Лакрдијаш је остварио своје намере и покорио је Рим са офуцаном војском кокошара.

Ни филмски режисери Бертолучи и Виторио де Сика не би генијалне могли да режирају ову фашистичку комедију.

Чудо се догодило у Риму.

Бенедето Кроче и даље аплаудира.

Чувени философ Ђовани Ђентиле, познат у Европи, прихватио је да буде министар јавног образовања у фашистичкој влади.

 

Дуче ликује :

 

Признајте да смо извели јединствену револуцију у свету. У којој то историјској епохи , у којој  је то земљи изведена оваква револуција?Док су службе функционисале, док су продавнице и даље радилеслужбеници били у канцеларијама, радници у фабрикама, сељаци у пољима,док су возови редовно саобраћали….Ово је револуција у новом стилу.“ / стр.524 /

 

Ево, признајем

Свака част!

Комедија дел арте.

Импровизација је успела.

Држава је освојена.

 

Када се Дуче јавио да говори у Парламенту, имао је у рукама бич, што је одлична метафора за успостављање нове власти фашиста.

Ошинуо је оштрим речима по посланицима.

Показао им је своју великодушност и самилост.

Показао је како се лаже, фолира и манипулише.

 

 Са 30.000 беспрекорно наоружаних младића,решених на све и готово мистично спремних да изврше моје наређење, могао сам да КАЗНИМ све који су оклевали и покушавали да блате фашизам. Могао сам да претворим ову глуву и сиву дворану у логор за војне одреде.“ / 16.новембар 1922 г. стр 530/

 

Порука је више него јасна.

Могао је, али није.

Показао је милост.

Обраћа се скупу криваца. То више нису посланици.

Понизио је Парламент.

 

Могао сам да замнадалим Парламент и направим владу само од фашиста. Могао сам али, БАР У ПРВО ВРЕМЕ, нисам хтео.“ / стр.531/

 

Посланици ћуте.

Климају главом.

 

Представници народа и права на демократске слободе пристају да им се оне додељују одозго, на кашичицу, пуком самовољом и под условом да их уопше више не користе.

Нико се не осећа достојним да заступа слободу и народ, који га је изабрао.

 

Господо, ја нећу да владам против Посланичког дома …све док ми то буде било могуће…Али Посланички дом мора да буде свесан свог ПОСЕБНОГ ПОЛОЖАЈА, који омогућава његово РАСПУШТАЊЕ за два дана иле две године.“ / стр.532 /

 

Упркос оваквим бруталним претњама, упркос томе што Фашистичка партија има само 35 посланика, Посланички дом изгласава, 306 гласова подршке, 116 против и 7 уздржаних, пуно поверење Мусолинијевој влади, која је Парламету ускратила поверење.

Парламент прененоси сва овлашћења на владу.

 

Тако је извршен фашистички државни удар.

 

После освајања власти, разуларени фашисти су кренули у још веће насиље да потпуно поробе читаво друштво.

Хорде батинаша дисциплинују народ.

Градови пливају у крви жртава, док се лешеви налазе у сеоским јарковима, удолинама, шумарцима, брдима и рекама.

Неописива суровост, незамислива зверства и општа стрепња се шире окупираном државом.

 

Мусолини схвата да јавност стење под окупацијоим фашиста и хоће некако да нормализује, да уведе у ред фашистичко насиље. Распушта фашистичке одреде и пребацују их милицију, уводи строжу контролу и дисциплинује своје крваве убице.

Али, оставља уз себе оне најоданије и накрволочније, који су спремни за њега да погину, који извршавају све његове тајне налоге, јер он ствара историју света. Зато му је потребна увек сила.

 

Сила и консезсус су јено те исто. Слобода је средство, а не циљ.Као средство мора да се контролише. Да би се контролисала, потребна је сила.“

                                                                                                                             / стр.568 /

Међутим, власт је сласт. Почињу унутрашњи сукоби фашиста око власти и моћи. Тако је свуда : неумерени апетити, сукоби, несугласице, личне страсти, туче, подметања, оговарања, шпијунирања, потказивања и подметања.

Легендарни ратни комадант капетан Форни поднео је оставку на положај комаданта Добровољачке милиције, јер није могао више да трпи толику пљачку и корупцију.

Италија је подељена на фашистичке феуде који су у међусобним сукобима.

 

Ево, браћо и сестре у окупацији, како је Србија подељена на напредњачке феуде и како се одвија немилосрдна пљачка државе и народа.

Има ли су на кога да се угледају.

 

Унутар фашистичког покрета појављује се и прва опозиција, оличена у Алфреду Мизурију, који отворено критикује да се фашизам изопачује, да се вођство немилосрдно богати и да треба да се заустави толико насиље у друштву.

Дуче бесни.

Не може да верује да га тако неки фашиста напада у Парламенту.

Тражи да се непослушни Мизури одмах драстично казни.

 

Тројица искусних фашиста из Болоње сачекују у пустој улици Алфреда Мизурију, ударају га моткама и пендрецима по глави, када падне на улицу, газе га ногама, један лудак му одгризе кожу са подлактице.

Непослушни посланик остаје да лежи у локви сопствене крви.

Спашавају га карабињери, који ништа не смеју да предузму против фашиста, јер се они хвале да су им надређени и да морају да слушају њихове наредбе.

 

Непослушног Владимира Цвијана нису могли да спасе ни карабињери.

Нестао је мутним водама напредњачког насиља, безчујно, нико се није огласио, чак је и уплашена породица ћутала, све док јавност није сазнала праву истину о злочину.

Нико не сме да се јавно супростави Узурпатору.

 

Философ Бенедито Коче не види све те злочине.

Он наставља да тапше и хвали успехе Мусолиније, одушевљен његовим способностима.

Одличан Лакрдијаш је успео да испуни његова очекивања.

Према говору лидера социјалиста Ђакому Матотију, који спрема књигу

Годину дана фашистичке владавине“, пописао је и докуметовао 42 убиства, 112 премлаћивања, 184 пустошења зграда и домова, 24 паљења новинских агенција.

 

Дуче не може више да слуша критике у Парламету.

Одлучује се да изађе на изборе, али према новом закону, Ачербовом изборном закону, који гарантује сигурну победу фашиста.

Предлог закона пролази захваљујући подршци католика фракционаша.

Време је за њега обична курва и тако се он понаша у политици.

Тргује, поткупљује, прети, прозива, пребија и убија да би очувао освојену власт.

 

Слобода штампе је зауздана низом цензорских декрета, који дозвољавају полицији да упада у седиште новина на начин који је предвиђен за илегалне коцкарнице и јавне куће.

 

Нажалост, све то не види Луиђи Пирандело.

Генијални драмски писац одлази у палату Киђи да ода почаст Дучеу.

Тек ће своју заблуду схватити 1927.године, када је јавно поцепао фашистичку чланску карту.

Био је до краја живота под блиским надзором тајне фашистичке полиције.

Није му ни помогло што је добио Нобелову награду за књиженост 1934.године.

 

Накнадна памет није памет, зар не?

Врло је тешко оптуживати надничаре за улазак у фашистичку партију, када је њен члан постао Пирандело.

 

Бунтовни Чезаро Форни одбија све предлоге Мусолинија, неће да иде  за комаданта у Африци, наставља да се бори за изворни фашизам и има све више присталица међу разочараним члановима партије.

У јеку изборне кампање, он добија огромне аплаузе фашиста, када је јавно, на скупу фашиста,  уперивши прст у руководство партије, смело рекао :

 

Знам по имену и презимену појединце врло скромног финансијског положаја, који си 1920/21 тражили од мене милостињу од неколико лира како би се прехранили. А данас живе у Риму у раскошним становима, које плаћају новцем италијанског народа.“ / стр. 631 /

 

Могу исто да поновим ове речи за оне који су дошли на власт после Петог октобра 2.000.године.

Знам да ништа нису имали у периоду 1990- 2000. година, да су ме молили да некако преживе хиперинфлацију, да би врло брзо, после извршених ,наводно,  демократских промена, постали новобогаташи на организованом пљачкању грађана и државе.

Нисам хтео да крадем и  први сам напусти тај наметнути модел економских убица, који је уништио државу и народ.

 

Храброг Чезарија Форнија напада чопор фашистичких хијена на Главној железничкој станици у Милану, у сред  дана, међу хиљадама путника, нападају га подло с леђа, засипају га ударцима по глави са десетинама дрвених мотки, све док од не падне у локви крви.

Није мртав.

Дуче страствено понавља – „ Није мртав!“

Други су много окрутнији. Рецимо, бољшевици у које се социјалисти куну.

 

 Бољшевизам је физички уклонио мењшевичке отпаднике.Боља судбина није задесила ни револуционарне социјалистичке отпаднике…Са каквом се злочиначком дрскошћу  ови грозни, лицемерни  италијански превратници усуђују да се гласно жале ако неки издајник фашизма буде кажњен на начин који је мање или више шокантан? Још смо врло далеко од руског система.“

                                                                                             / 15.март 1924.г, стр. 633 /

 

 

Совјетска ЧЕКА му је узор.

„ Ко изда, настрада!“

Оснива фашистичку ЧЕКУ.

Која треба да се обрачуна, како би друг Лењин рекао, са мангупима у властитим редовима.

Све ће да предузме само да убедљиво победи на предстојећим изборима.

 

Сумња га обузима.

Шта ако народ БОЈКОТУЈЕ његове изборе?

Масовно неучешће на изорима је демон који га прогања.

Неће да седну за сто са варалицом који дели карте.

Одбиће да учествују у унапред намештеној игри.

Због бојкота спава мало и лоше. Ружно сања.

Плаши се празних кутија. То му је ноћна мора.

Велики  диктатор Дуче дрхти због бојкота.

 

Замислите какав тек страх од бојкота има помахнитали Узурпатор?

Који успева да поткупи и контролише читаву опозицију.

Моју идеју Бојкота, пре неколико година, политичку идеју која би сигурно одавно срушила Велеиздајника, није хтела да подржи опозиција, јер су купљени.

Бојкот је најбољи лек против тираније Узурпатор.

Бојкот оголи лажну представнички демократију и Узурпатор остаје сам да влада.

Тога се највише плаши.

Али, корумпирана опозиција излази на намештене изборе и тако му дају легитимитет.

 

Баук бојкота је кружи у глави уплашеног Дучеа.

Хоће да га народ воли. Прија му када на масовним скуповима узвикују његово име.

Хоће подршку народа. Без те подршке не може да влада.

Хоће да народ пренесе свој суверенитет само на њега.

Не треба му Парламент.

 

Ово је последњи пут да се одржавају избори.Следећи пут ћу ја гласати за све.“  / стр.642 /

 

Данас ове речи понавља рептил Клаус Шваб и његови неолиберални сатрапи.

Шта ће нам избори?

Боље је да шизофрени Шваб и његова братија лудака гласа уместо нас.

Они боље од нас знају наше потребе, намере, жеље и прохтеве.

Они ће да донесу бољу одлуку, него ослобођени грађани.

 

Дуче на мајским изборима 1924.године убедљиво тријумфује.

Фашистичка листа је освојила – 64,9% гласова.

Имаће – 374 посланика.

Може самостално да формира своју владу и да доноси стратешке одлуке за државу.

Насиље се исплатило.

Насиље је награђено са 4.650.000 гласова.

Сви други су подбацили. Само су комунисти нешто мало добили.

Радници  фабрика на северу земље тврдоглаво су гласали против фашиста.

Дубоко је озлојеђен због тога.

 

Социјалистички лидер Ђакомо Матеоти говори у Парламенту да су избори били незаконити, недовољан број потписа приликом подношења листе, силом спречавање овере код бележника, ускраћивање права опозиционим странкама да организују митинге, гласачка места под контролом фашиста, неуредни спискови, који нису валидни, притисак на бираче да гласају за фашисте, премлаћивање и претња на свим местима; све је то недопустиво за парламентарну демократију и тражи да се избори пониште и да се организују нови, слободни и фер избори.

 

Дуче је добио напад беса док је слушао Матеотија.

 

Матеоти се не зауставља и не осврће се на псовке, пљувања, претње и прозивке фашистичких посланика.

Отворено каже да је спремио анализу буџета и да хоће да открије које су фашистичке компаније пркршиле законе, опљачкале буџет и нанеле велики финансијски губитак држави.

Следеће заседање Парламнета ће да искоиристи да народу објави све фашистичке злоупотребе буџета.

 

На Мусолинијев налог, петорица његових оданих сарадника су у сред дана отели Матеотија, убили га и закопали га ван града, близу градске канализације.

Али све су урадили аљкаво, трапаво, оставили су свуда отиске и направили су низ грешака, да је Мусолини полудео, јер се јавност узбуркала и подигла због оваквог окрутног и крвавог злочина.

Огорчена јавност је тражила да Мусолини хитно открије и казни кривце.

Мусолини обећава да ће се кривци да открију и тражи најоштрије казне за њих.

Масовни протести грађана на улицама.

Грађани на улицама скидају фашистичка обележја.

Мусолини луди.

 

Његов верни слуга Квинто Навара улази у Салон победе и затиче Дучеа како седи за радним столом, у својој фотељи са високим наслоном, која има два позлаћена стубића са обе стране, седи исколачених очију, хукће и дахће на глас, удара ћелавом лобањом лево-десно о позлаћене стубиће.

Опседнут је аветима.

 

 Не може да се влада са мртвацем међу ногама.“  / стр.694/

 

Дестине милиона радника широм земље прекидају рад како би одали почаст страдалом Матеотију.

Схвата где је починио грешку.

Народ се може тући, може се цедити порезима, може му се наметнути строга дисциплина, али се не могу да искорене нека дубоко усађена осећања.

Мора да изврши велике промене у партији.

Тражиће од краља да распусти Парламент. Краљ одбија и тражи нову изборну реформу.

Очајан је и уплашен. Презир показује према свим сарадницима.

 

На крају се враћамо на почетак. Нико није хтео да понесе крст власти.Ја га узимам!“ / стр.724 /

 

Тако се завршава прва књига Антониа Скуратија.

Ако сам успео да вам је приближим и да укажем на неке историјске паралеле наше данашње националне несреће, онда овај приказ има смисла.

Почећу да читам другу књигу и направићу приказ.

Можда ћемо нешто успети корисно да научимо за излазак из наше националне трагедије.

 

О насиљу у политици, писаћу у неком посебном есеју.

То заслужује посебну обраду.

 

Београд, 7532.г. гумник