Ispretumban je tradicionalan sistem vrednosti time što je, umesto rumene jabuke ili flaše domaće rakije, kao ,,samo mali znak pažnje” shvaćen i koverat sa 500 evra
U petak po podne su pompezno saopšteni rezultati istraživanja o korupciji u zdravstvu koji bi za svaku pristojno uređenu zemlju delovali poput zemljotresa, ali ovde su ocenjeni čak povoljno, zbog ,,ohrabrujuće” poruke da su sve strukture podjednako potonule u blato (,,Korupcija u zdravstvu veoma je velika, ali je njena realna rasprostranjenost ista kao i u drugim segmentima društva.”). Ekskluzivno mesto obnarodovanja rezultata, u prostorijama Vlade Srbije, nije dopuštalo da se pojavi neka neakreditovana osoba i, poput Kočićevog ,,glasa iza bureta”, pokrene neprijatne istine. No, neizrečene sumnje su iz zdanja u Nemanjinoj ulici u vidu radioaktivnog oblaka već iste večeri zahvatile ceo grad.
Prvo pitanje je bilo kako je Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid) odlučio da ,,nepristrasno” istraživanje o korupciji sprovede „u saradnji sa Ministarstvom zdravlja” (prema B92) ili, kako navode drugi mediji, po nalogu tog ministarstva?
Na autorima istraživanja je da tek uporede svoje tamnosivo viđenje stanja korupcije u zdravstvu i čađavocrne predstave koju su samo malo ranije iscrtali stručnjaci angažovani preko beogradske kancelarije Razvojnog programa Ujedinjenih nacija (UNDP) u Srbiji. Najlakše bi bilo, kao nekada, optužiti UNDP za buržoasku propagandu, delovanje neprijateljskih snaga i sl., ali se u današnje vreme suvislije objašnjenje mora tražiti u slabostima metodskog pristupa udruženih snaga Cesida i Ministarstva zdravlja.
Pođimo od detinje vere da se o (ne)pružanju usluga može zaključivati samo na osnovu eksplicitnog traženja para u pijačnom maniru. Istraživačima je nesumnjivo promaklo da doktori na suptilnije načine iznuđuju mito, recimo ignorisanjem „nekooperativnih” pacijenata tokom jutarnje vizite. Bolesnik koji posmatra kako se u operacionu salu odvode oni koji su primljeni posle njega ne mora baš da čeka da mu se zavrće ruka i vadi novčanik iz džepa.
Sporan je i metod kojim su rezultati rangirani po značaju, pa je kao ,,ključan” izdvojen nalaz kako ,,nemamo to da su lekari izgubili minimum profesionalne etike”. Taj ,,krunski dokaz” počiva na samo jednom, i to trapavo (ako je to samo trapavost) formulisanom pitanju.
Bez uvida u upitnik teško je tumačiti rezultate, od kojih neki zvuče kontradiktorno, ali, recimo, postavlja se pitanje koliko anketiranih koji nisu podmićivali lekare nije kod njih ni išlo ili bar nije prelazilo nivo primarne zdravstvene zaštite (na kome je korupcije najmanje). Razumno je očekivati da građani koji izbegavaju zdravstvene ustanove nemaju prilike da se suoče sa korupcijom.
Ispretumban je tradicionalan sistem vrednosti time što je, umesto rumene jabuke ili flaše domaće rakije, kao ,,samo mali znak pažnje” shvaćen i koverat sa 500 evra za rutinski obavljen porođaj, ili višestruko veća suma za težu operaciju, recimo raka debelog creva, da ostavimo po strani notorno skupe ortopedske intervencije. Time se ne samo diže na nerazumno visok nivo već i izvitoperava polazna autorska tvrdnja po kojoj je ,,davanje poklona običaj”. Nesumnjivo je da autorima korišćeni metodski arsenal nije omogućio da ispitaju tzv. veliku korupciju koja, prema Svetskoj banci, uključuje znatne novčane sume i zaposlene na visokim položajima (u ovom slučaju direktore klinika i bolnica, šefove odeljenja i službi itd.). Ili ih to nije ni interesovalo?
profesor univerziteta
Zoran Radovanović
Politika 07.09.2010.
