Пише: Џудит Рисман
0Алфред Кинси је тврдио да 95 процената Американаца ужива у девијантном сексу, што га је водило даљем закључку: да су све форме секса легитимне и да се људи не смеју сматрати преступницима зато што их упражњавају. Педофилија, инцест, хомосексуализам за Кинсија нису биле перверзија и он је радио све да збаци законска ограничења која су забрањивала њихово упражњавање
Др Џудит Рисман је консултант, научни саветник и бивши председник Института за медије и образовање, као и аутор великог броја књига и научних радова који покривају многе научне дисциплине. У њима Рисман је истражила функционисање сексуално-индустријског комплекса, чијем је утемељењу највећи допринос дао познати и утицајни Алфред Кинси. Под окриљем Рокфелерове фондације, Кинси је омогућио успостављање новог сексуалног поретка, чију срж чине хомосексуализам и порнографија.
Џудит Рисман је најцењенији научни ауторитет на пољу испитивања негативног утицаја порнографије на људски мозак. Посветила је своју научну каријеру анализи сексуално-индустријског комплекса, његове скривене агенде, и последица, које су драматично угрозиле позицију човека по орвелијанско-хакслијевској матрици тоталног поробљавања и контроле јединке.
Студије Џудит Рисман, којима је разоткрила поменуту скривену агенду рада Алфреда Кинсија – „Кинси: злочини и консеквенце“; „Сексуална саботажа: Како је један човек покренуо пошаст корупције и заразе у Америци“ – поставиле су, како она сама сматра, чврсту базу за поновно отварање случаја Кинси у Конгресу САД. На основу њених истраживања, у британској продукцији, снимљен је документарни филм „Кинсијеви педофили“, који је шокирао европску јавност, али не и јавност Америке, будући да тамо није никада приказан.
Ваша најновија књига, објављена недавно под називом: „Сексуална саботажа: Како је један човек покренуо пошаст корупције и заразе на Америку“, показује WНД Пресс Реалисе, шокирала је јавност снагом аргумената којима разобличавате најмрачније тајне сексуалног „истраживања“ Алфреда Кинсија. Ту настављате да разоткривате једну од најбоље скриваних научних превара која је поставила моралне основе за сексуалну револуцију у САД шездесетих година прошлог века и нормализацију хомосексуализма, порнографије, педофилије, инцеста, садомазохизма, групног секса…
Да, 52 године након што је Алфред Кинси објавио свој злогласни извештај 1948, сексуално понашање мушкарца, којим је остварио огроман утицај не само на америчко друштво, већ и на морални, социјални и политички поредак широм света, не можемо да проценимо ужасавајуће ефекте свеопште промоције и прихваћености његовог рада. Кинсијева „истраживања“ уздрмала су темеље морала и лансирале сексуалну револуцију шездесетих година, резултирајући астрономском инциденцијом свих социјалних патологија какве су хомосексуализам, порнографија, садомазохизам, пораст силовања, злостављање деце, сексуално преносиве болести, насиље, промискуитет… Када то кажем ја заправо цитирам самог Кинсија који је тврдио да је, на основу својих девијантних примера коришћених у својим истраживањима, доказао да 95 процената Американаца ужива у девијантном сексу, што га је водило даљем закључку: да су све форме секса легитимне и да се људи не смеју сматрати преступницима зато што их упражњавају. Педофилија, бестијалност, инцест, хомосексуализам, прељуба, инцест… за Кинсија нису биле перверзија и он је радио све да збаци законска ограничења која су забрањивала њихово упражњавање. И, заиста, наступила је радикална промена. Како је то написао Ернст Морис, Кинсијев адвокат из Националне организације за људска права (АЦЛУ): „Буквално свака страна Кинсијевог извештаја дотакла је неку одредницу правног кодекса“. Свакако је била промовисана и од мале, али моћне мањине, уметничке, интелектуалне, академске и научне елите. Но, најважнију улогу у уграђивању Кинсијевих лажи у саме темеље званичне политике и широко прихваћених ставова, одиграла су два човека: Хју Хефнер, док је био студент на колеџу, написао је тезу о Кинсијевом извештају где је демонстрирао дивљење према човеку који је „покретом руке отворио простор неслућеног сексуалног буђења у Америци“, да би потом следећи идеје свог гуруа покренуо магазин Плаyбоy, посвећен унапређењу сексуалног буђења кроз „софт-коре“ приступ, и тиме, порнографију учинио друштвено прихватљивом. Други пасионирани читалац Кинсијевог дела лансирао је хомосексуализам као друго, неодвојиво крило сексуалне револуције. Био је то Хери Хеј, оснивач хомосексуалног покрета. Сам Кинси био је бисексуалац, педофил, садиста и садомазохист, зависник од порнографије и све те његове абревијације данас се сматрају културно прихватљивим и широко су промовисане у популарној култури: филмовима, телевизији, књигама, часописима, рекламама. Свакако је културна валидација и мејнстримизација хомусексуалности један од највећих преокрета који се може сматрати Кинсијевим тријумфом.
У својој књизи „Кинси: злочини и консеквенце“ испитујете позадину рада Алфреда Кинсија и Института за секс на универзитету Индијана на чијем је челу он био… Ваше истраживање показује каква је била права природа улагања Рокфелерове фондације у овај подухват: контрола популације, усмеравање америчког начина живота и медијска манипулација. То су заправо закључци до којих је дошао Ријсов комитет, комитет који је основао Конгрес САД.
Године 1954. Конгрес САД је забринут због утицаја који велике фондације, ослобођене плаћања пореза, имају на национално, социјално, економско и политичко благостање. Након великог скандала из 1914, познатог као „Лудлоу Масакр“, масакр жена и деце у Рокфелеровим рудницима угља у Колораду, организована су Конгресна саслушања о индустријској пракси Великог Бизниса. Године 1952. Коксова (Цоx) комисија, наставила је са овим истраживањима, али је испитивала и извесне непрофитне фондације, креиране од Великог Бизниса. Истрагом је од 1954. председавао републиканац Карол Ријс (Царол Рееце) из Тенесија, конгресмен и херој из Првог светског рата. Ријсов комитет потврдио је оно што је судија Врховног суда, Луис Брандес (Лоуис Брандеис) једном приликом рекао у вези са овим фондацијама: да су оне постале држава у држави и да служе постизању политичких циљева. Ријсова комисија известила је да је стара светска аристократија уједињена са наследницима америчких „барона пљачкаша“, успела да оствари контролу над огромним ресурсима „делујући изван политичког процеса“.
У првој половини XX века велики бизнис је препознаван као претња америчким интересима. Рокфелер је у то време био најомраженији човек у Америци. Он није могао да се појави у јавности, а да не буде изложен поругама и то не само радника у челичанама и рудницима. На савет својих ПР менаџера, основао је фондацију која је неговала филантропски имиџ – давала велике своте новца за уметност, науку и сличне делатности. Но, била је то само слика креирана за јавност, док је у ствари мрежа оваквих филантропских фондација обликовала будућност америчке нације и човечанства у складу са својим вредносним концептом и интересима, производећи све већу неправду и заобилазећи све демократске механизме. Тако су и били формулисани закључци Ријс комисије. У извештају се каже и да су за разлику од корпоративних структура, фондације изузете од утицаја деоничара, за разлику од владе изузете од контроле народа и за разлику од цркава изузете од поштовања моралних и вредносних канона. Њихова опсесија и циљ уобличавали су се око контроле производње хране, ратова и популације (исувише много „погрешних“ људи – бескорисних потрошача хране).
Ријсова комисија је истраживала активности не само Рокфелерове већ и Фордове, Карнегијеве и неколико мањих фондација, које су схваћене и дефинисане као антиамеричке: усмерене на подривање читаве структуре америчке демократије и републике. Ове фондације су биле, дакле, оптужене да користе свој новац ( неке од њих су располагале свотама новца које су далеко превазилазиле буџет САД), који је такође припадао америчком народу, будући да се радило о новцу ослобођеном од пореза, како би форматизовале САД по мери својих интереса и учиниле да се читава друштвено-економска структура ремоделира. И на тај начин укине свака могућност формирања свести људи која би могла да ове интересе угрози. Дизајн реализације ових циљева био је веома јасан и Ријс комисија га је тако и формулисала: уништење јудео-хришћанских темеља америчког друштва. После Другог светског рата простор за остварење ових циљева постао је цео свет.
У својој студији „Кинси: злочини & консеквенце“, показујете да је од тридесетих година XX века капитал Рокфелерове фондације био усмерен на студије сексуалне психологије и понашања као круцијалне за реализацију тих циљева.
Управо тако. Тада је отпочела, од ових фондација финансирана, активност усмерена на форматизацију науке, уметности и културе од стране моћних интереса у складу са којима су произвођене нове научне дисциплине, а старима разлабављивани темељи, да би се у пукотинама унела високопарна језичка конфузија и нестала свака идеја о значају и смислу истине, доброте и лепоте. Кинсијев Институт за секс је у том смислу био од највећег значаја. Рад перверзњака, какав је био Кинси, задобио је научни ореол и био промовисан од стране огромног броја оних који су такође били финансирани од стране Рокфелерове фондације. Појавио се значајан број „научних“ студија које су подржале Кинсијев преврат на пољу сексуалности; Кинсијеви закључци су представљани на универзитетима, доктори медицинских наука су их урликали на својим предавањима, психијатри су им аплаудирали; у радијским програмима непрекидно је понављана теза о неопходности ревизије моралних кодова у вези са сексом, док су уредништва студентских часописа објављивала томове својих издања посвећених Кинсију и његовој књизи, тако да је ова псеудонаука убрзано освајала Америку, а потом се прелила и на остали свет.
Овакав преокрет је био омогућен тиме што извештај Ријс комисије није никада представљен јавности?
Не. Истрага коју је спровела Ријс комисија никада није угледала светлост дана захваљујући моћној политичкој интервенцији. Кинсијев фајл је здруженим напорима и републиканаца и демократа стављен у посебан сеф, а комисији је изричито стављено до знања, да ће њен рад бити обустављен уколико се истрага о Кинсијевој делатности настави и да ће сваки члан Конгреса за то гласати. И не само то: главном саветнику комисије Вормсеру и директору истраживања Норману Доду, речено је да се сва испитивања рада фондација, изузетих од плаћања пореза, обустављају. Цензура је била ојачана одбијањем свих водећих медија да известе јавност о раду ове комисије и њеним налазима и тако је јавност остала у потпуном мраку. Захваљујући стравичном притиску који је долазио са највишег нивоа, рад Ријс комисије је крајем 1954. обустављен. Кинсијеви моћни пријатељи на највишим местима, побринули су се да он и особље његовог Института не буду изложени провери јавности. Тако је дошло до свеопште либерализације секса: сексуално образовање ушло је у школе засновано на Кинсијевим „научно утемељеним“ налазима, финансираним и подржаним од стране Рокфелерове фондације, и моћних интереса, који су знали да је у питању превара. И што је још важније, Кинсијево истраживање је поставило основу за установљење легислативе, развијене од стране Америчког правног института (чији је оснивач, као и СИЕЦУС-а – Сексуално информационог и едукационог савета САД, такође Рокфелерова фондација) као Модел Пенал Цоде, пажљиво дизајнираног да би обезбедио правну подршку кинсизације секса у Америци. Био је то велики преокрет на пољу законске регулативе која је до тог тренутка забрањивала сексуалне односе пре брака, ванбрачну заједницу, содомију, хомосексуализам, за силовање се добијала доживотна робија, а у неким државама САД и смртна казна, прељуба је била противзаконита и онај који би је упражњавао остајао би без куће, аутомобила, новца и старатељства над децом. Дакле промењени су сви закони који су се тицали секса и из свих сфера које су се дотицале секса морале су да буду револуционисане, легализоване, учињене друштвено прихватљивим и пожељним, а све то је финансирала Рокфелерова фондација. Због тога, ми данас плаћамо цену у виду сексуално преносивих болести, повећаног стерилитета, импотенције, СИДЕ, итд, и то плаћамо опет Рокфелеровој фармацеутској индустрији, која се побринула за вакцине, вијагру и остале лекове препоручене од Светске здравствене организације.
Етаблирање хомосексуализма и порнографије видите као стратешки интерес онога што сте назвали сексуално-индустријски комплекс. Шта тачно подразумевате под сексуално-индустријским комплексом?
Сексуално-индустријски комплекс обухвата сексологију, или такозвано „систематско изучавање сексуалног понашања“ (које непрекидно, наводним новим „научним“ доказима помера границе „нормалности“ у сексу); фондације (између осталог финансирају и етаблирање најразличитијих ЛГБТ организација широм света); порнографију и фармацеутску индустрију. Тренутна кинсијевска кампања, која се спроводи као једна од стратегија сексуално-индустријског комплекса, усмерена је на легализацију педофилије. Америчка психијатријска асоцијација (АПА) је 1973. уклонила хомосексуалност са своје листе „поремећаја“ на основу гласања својих чланова. Већина истраживача хомосексуалног покрета закључила је да је тај потез АПА-е поставио темеље за легитимизацију хомосексуализма. И, пазите: 22 године након тога, 1995, АПА је уклонила педофилију и садизам из своје класификације „поремећаја“, Дијагностичког и статистичког приручника ИВ (Диагностиц анд Статистицал Мануал ИВ)
Као и када је у питању хомосексуална пропаганда и психолошке акције умекшавања (десензитизације према хомосексуализму), којима су биле потребне године деловања да би нас довеле ту где смо данас, педофилски лоби истим корацима „нормализује“ сексуални однос типа „одрасли – дете“. И, опет су професионалци Америчке психијатријске асоцијације на њиховој страни. Хомосексуалци добијају право на усвајање деце. Уџбеницима и наставом на којој се промовише хомосексуализам, деца се корак по корак усмеравају ка хомосексуалној оријентацији као друштвено прихватљивијој. Злостављачи деце добијају „статус консултаната“ у УН и организују серије конференција, на којима се доносе конвенције, по којима се у „права детета“ убраја и „право на секс“. Хомосексуални бракови су, и то би требало веома озбиљно схватити, само фасада којом се маскира њихов основни циљ – право на усвајање деце, што је веома опасно и ставља децу у једну ужасну ситуацију, чије се лоше последице не могу проценити. То је трагична позиција где су деца експериментални заморчићи и сва истраживања показују да су резултати тог експеримента веома лоши. Питер ЛаБарбара је спровео нека од истраживања, она нису испоштовала комплетну научну методологију јер ју је и немогуће применити у једној таквој ситуацији, али као и таква, некомплетна, показала су, да уколико дете ставите у позицију да живи у средини у којој се мењају улоге партнера, тамо где је чест случај да неко од партнера умре од СИДЕ, дете је изложено трауматичним стањима и искуствима. И управо то, не искључује велику могућност да буде сексуално злостављано, због чега се, по мом мишљењу, убрзано и радило на томе да се деци омогући „право на секс“. Родитељи, деде и бабе, тетке и свако коме је стало до права детета на правилан развој, требало би да схвати да се налазимо усред страшног рата, чија ће жртва, уколико се нешто радикално не промени, бити управо деца.
Кингси, кога је холивудска А продукција у тумачењу Лајама Нисена, приказала као новог Дарвина, генија који је људску сексуалност отргао из канџи мрачног пуританизма, и сам је био опсесивни педофил и са својим сарадницима у такозваној „соби 34“ сексуално је злоупотребио 317 деце у форми научно-протоколарног истраживања. Сарадници су штоперицом мерили време за које су деца, под дејством стимуланса, добијених од „научника“, доживљавала оно што је Кинси регистровао као оргазам.
Разговарала Биљана Ђоровић
Извор: Магазин Печат
