ЗВОНО

                                       

                                   З В О Н О             

 

 

Звали су га сви једноставно – Феђка. И никако другачије. Оца и мајку није имао. Нити се ико у вароши Угљич, онога дана када га је игуман Филарет нашао, завијеног у рите, у улазу манастирске цркве, јавио да га узме. Беба је, каже летописац оног времена, лежала у својој дроњавој постељи мирно и достојанствено. Чекала је, као да зна да ће, пробудивши се, игуман Филарет доћи. Зато није правила никакву буку. Стрпљиво је чекала свога спасиоца.

Тога јутра, игуман Филарет се пробудио врло зловољан. Био је љут на све. На себе, монахе, ову несрећну земљу и на Великог Кнеза. На њега је био љут нарочито. Није могао да схвати да Велики Кнез, коме је био одан до смрти, дозвољава да се неман шири по земљи. Безброј пута, седећи на двору у интимном разговору са Господарем, опомињао га је да мора хитно нешто предузети, макар се и силом послужио, да заустави ту проклету расколничку пошаст. Јер ако игуман Нил Сорски настави да проповеда своје “учење“ и настави да квари младеж, рушећи каноне које је наша света Црква вековима постављала, онда ће једног дана та ђаволска група, нека се Велики Кнез не изненади, срушити и његову Светост, стварајући своју безбожничку заједницу. То је за њега, игумана Филарета, сасвим извесно.  Само му није било јасно да Велики Кнез то не види.

– Игуман Нил Сорски је обичан злочинац и разбојник, послат од мрачних сила да се увуче у наше црквене редове, да би изнутра срушио оно што је од Бога створено.

Москва, има свету хришћанску дужност и мисију да, као трећи Рим, одбрани православље пред исламском најездом.

Сада, када је наша земља, после два века ропства, успела да се ослободи Татара и да се смести од обале Леденог океана до обале Оке, иза које почиње ненасељена дивља степа, и да заузме средњи ток Волге, све до татарског краљевског града Казања, сада, када је мир са Литванијом известан, када се склапају трговачки уговори са Данском, Угарском, немачким царем и далеком Венецијом; сада, када је Константинопољ пао под ударцима Турака, као казна коју му је Бог послао због многих јереси што се у њему беху укорениле; сада се у нашој младој Московској Кнежевини појавише безбожници.

 

И то Велики Кнез толерише.

Не кажњава јеретике, већ дозвољава овим калуђерима из манастира северно од Волге да проповедају и шире своје “учење“. Страшно! –

Игуман Филарет хукну, насу воде у дрвено ведро, засуче рукаве на мантији, и поче полако да се умива. Зарони лице у огромне маљаве шаке пуне воде, испљуска се по образима, пређе обема рукама преко главе, неколико пута, и стаде да трља дугу седу браду, масну од вечере.

– Можда мене Велики Кнез проверава – помисли игуман, бришући браду меканим пешкиром. – Јер, зашто би, после толиких ургенција и очитих доказа, он остао равнодушан? Сви виде шта се дешава, само он не види. Зашто ме је, прошли пут, онако испитивачки гледао? Мисли ли он да му нисам веран? Он мора да зна да је моја заслуга, што је прихваћена идеја о божанском пореклу његове власти. Заборавља да сам ја, такође, открио да бољари, са његовом мајком, припремају дворски удар, да би његовог брата довели на престо. Све то он заборавља. И како ми враћа? Доноси закон о подржављењу манастирских добара! То ми је хвала за све. –

Игуман Филарет одмахну главом, слеже раменима и, притежући мантију уз тело, изађе у двориште. Свануло је давно, али сунце не беше још изашло, тако да је на истоку буктао пламени пожар јутарњих боја. Он стаде на средину дворишта, раширених ногу, удахну дубоко и задржавајући ваздух, погледа око себе. Монаси су били у послу: музли краве, појили коње, пуштали свиње, правили тор за козе, износили стајњак и припремали дрва за зиму. Игуман Филарет, погледавши своју богату манастирску заједницу, мало се разведри и, прекрстивши се, полако крену ка цркви.

– Мора да је Велики Кнез љут на мене. Нисам могао да оћутим. Рекао сам оно што мислим. Узети манастирима добра, да би бољари расипали и уживали. Па, од чега ће онда манастири живети? Чиме ћемо правити нове цркве? Како ћемо их осликати и украсити? А без наше цркве нема ни наше државе. То Велики Кнез зна. То цео народ руски зна. Осим оног лудог игумана Нила Сорског. Безбожника. Њему ништа не треба. Не требају му ни манастири. Блесан! Говори против манастирских заједница. Пустињак! Измишља и – лаже! Плаћеник папски! Зна ли Велики Кнез да он говори да црква не треба да служи државној политици? А коме треба да служи ако не својој држави? Коме? Он хоће да уништи нашу православну цркву. То му је задатак. Хоће народ да слуди. Хоће стадо без чобана да остане. Да га лакше други поробе. Е, нећеш! Нећеш, ђавољи сине! Не! Док је мене, поштоваће се црквени ред. –

Игуман приђе црквеним вратима и великим кључем, што му је висио о пасу, поче да их откључава. Окрете други пут кључ у лево, кад му паде поглед на завежљај.

– Шта је ово, Боже драги? Шта ту има… О, Боже, па то је дете. Беба. Хо – хо! Види ти како је мирна. Гледа својим плавим окицама и ћути. Хо – хо! Лепо дете, богами. Дођи, дођи, мајушко драги – рече игуман, подижући дете, па стаде да га љуби у лице и чело.

Дете се, заголицано густом брадом, стаде смејати и гукати.

– О – хо- хо ! – радосно загракта игуман – Види ти њега! Ха – ха! Смеје се. Гили, гили, гили. Ха – ха! Рођени мој! Оставили те, а? Гили, гили, гили. Боже, благородног ли и доброг детета. А ти, јеси ли ти дечко или девојчица? А? Чекај, чекај да овај стари игуман види…

Игуман стаде отварати прње.

– О – хо – хо! Машала! Какав је то момак! Браво! Види ти њега! Смеје се! Благородно дете! Душица моја драга !

Грлећи и љубећи дете, игуман се стаде окретати у месту. Осећао је да сви проблеми и недаће нестају. Стезао је у наручју малога и осећао се испуњено. Обузе га врелина и он, сузећи и љубећи дете, прошапута:

– Божја душица! Божја душица!

Монаси, изненађени игумановим расположењем, окупише се и почеше, гледајући прелепог дечака и игумана, да се смеју и поскакују.

Тако је мали Феђка дошао у манастир. И у причу вашег летописца. Јер ово је прича о њему, Феђки.

  Дешавало се и ранијих година да су монаси, пред вратима манастира или на путу, налазили остављену недоношчад. Али никада нико није успео да остане у манастиру. Строги игуман је налазио сељачке породице у које је смештао остављену децу, трудећи се да им манастир помогне или врећом жита или свињчетом.

Феђка је био изузетак.

И све што се после дешавало, било је изузетно.

Игуман Филарет је задржао своју озбиљност и строгост.

Али у Феђкином присуству губио је укоченост и постајао мек. Разливен. Нежан. Говорио је тихо, готово шапатом. Често је сузио. А онда би се, нагло, заценио од смеха. Игуман Филарет је, ипак, био с т а р а ц. И та мисао, дубоко усађена у његовој души, га је радовала и узбуђивала.

Феђка је за њега био све.

И радост и туга.

И нада и вера.

Феђка је растао окружен љубављу старог игумана. Видело се да му та љубав прија. Био је вољен и волео је све. Живот и људе. А старог игумана волео је највише.

Године су пролазиле. Феђка је израстао у лепог дечака, плавих коврџа, нежног тена, путеног, великих плавих очију и дугих трепавица, чулних набубрелих усана, прћастог носа и мале браде, са рупицом у средини. Игуман је сваки пут откривао нешто ново у свом љубимцу и одушевљавао се све више.

Феђка је из године у годину бивао све лепши. Лице му је зрачило духовном лепотом, а цела фигура урођеним господственим држањем. Када би се кретао, а ходао је на врховима прстију, њишући се, видела се поноситост у сваком његовом кораку. Права леђа, јаке и дуге ноге, подигнута глава, истурена брада, плава, дуга коврџава коса што пада на рамена, давали су његовом лепом стасу племићку отменост.

– Бога ти – говорио би игуман, смејући се у браду – Наш Феђка као да је племић. Њега је добра вила донела нама и она ће га, сигуран сам, једног дана и одвести са собом.

Посебно је Феђку красио његов карактер. Добродушан, племенит, ведар и насмејан – пленио је не само монахе у манастиру, већ и читаву варош Угљич. Никада ништа није одбијао да уради. Увек је био спреман да послуша и да, са несхватљивом лакоћом, изврши поверен му задатак. Поклоне није узимао. Боље рећи, само кад је морао. За њега као да материјални свет није постојао. Веровао је људима. Волео их и од њих није пуно очекивао. Радовао се када би га хвалили и када би до игумана дошле те похвале. А похвале су стизале са свих страна.

Узбуђивало га је да људе чини задовољним. Радовао се њиховој срећи. Сматрао је да је његова дужност да их чини срећним. Осећао је да га та мисао испуњава, да влада њом и да га покреће. Није разумевао ситне пакости и покварености обичног света. Чудио се њиховој себичности и лењости. Њиховој ситничавости, тврдоглавости и ускогрудости. Смејао се широким осмехом, наивно,  правећи две јамице на образима, када би наилазио на сукобе и спорове. За њега, људи би требало да живе у хармонији, поштујући се и чинећи једни другима добра дела. Није схватао зашто се људи свађају. Зашто се људи мрзе? Зашто једни другима отимају? Зашто једни имају, а други немају?

Све је то њему било нејасно и страно.

Прелазио је преко тог људског понора, уским балваном, весело се смејући људској таштини.

Тако једном приликом,  када су два посвађана монаха сатима седела у тору, међу овцама, нагађајући се ко ће да истера овце, он је мирно, мада је тада имао само пет година, ушао у забран, узео овна предводника и, смешећи се на ону двојицу, истерао овце на пашу. Једноставно. Природно. Ведро. И тако је текао његов манастирски живот.

Многи су покушавали да искористе његову доброту.

Нарочито монаси. Користили су сваку прилику, мада су се плашили игумана, да кришом подвале или пређу Феђку. А он је то сматрао нормалним. И смејао се. Није му сметало. Све те ситнице, које су испуњавале монашки живот и чиниле се престижним, њему ништа нису значиле. Монаси су га зато волели још више.

Тако је то у људском роду, племените душе изазивају, истовремено, и љубав и завист. Волимо њихову племенитост, дивимо се њиховој доброти, а, са друге стране, страховито им завидимо. Не мрзимо их. Само им завидимо, што имају чистију и невинију душу од нас, што не можемо да будемо као они. Неко не може, а неко и неће.

Феђка је послушно радио све што су од њега тражили и онда би, када би завршио, својим лепим, топлим очима, паметно гледао, очекујући нова задужења.

Једном, док је помагао неком сиромашку да припреми дрва за зиму, официри из градског утврђења, који су седели у хладу старог ораха и пили вино, позваше га и послаше да им са оближњег врела, Точка, донесе хладне воде. Феђка поскочи. Срце му заигра од среће и, узевши плетењарку, брзо потрча. Сјури се ка врелу. Точак је био две врсте удаљен од вароши. Када се задихан и мокар вратио, официри су се смејали и, припити, љубили га, док један млађи брка извуче сребрну копејку и пружи му.

Феђка се трже, сузе му грунуше од узбуђења, и, захваљујући се непрестано, видно потресен, побеже према манастиру.

Време је пролазило. Феђка је живео безбрижно, окружен љубављу свих. Игуман Филарет је био поносан на своју душицу и, док га је учио да чита и пише, говорио му је да ће, једног дана, Феђка да постане игуман манастира.

Феђка је према тој причи био равнодушан.

Место игумана није га привлачило.

Привлачило га је нешто. Нешто што није могао да искаже. А што је дубоко осећао.

После часова, трчао је у шталу, понављајући на глас молитве, да изведе коње на појило. Обожавао је коње. А нарочито је волео једног црног магарца, са белегом на десном уху, на којем је научио да јаше.

Њега је љубио, грлио, мазио, хранио јабукама и мрквама, причао му разне свари и, заврнувши му губице, прегледао зубе.

Тако су пролазили безбрижни дани.

Као трен.

А оног дана, када је у вароши почела да се гради нова црква, Феђка је, уз благослов игумана, читаве дане проводио са мајсторима, помажући им. Доносио им је воду, додавао, приносио, учио да клеше, зида, теше, а увече, уморан, задовољно би заспао.

Црква је саграђена за трен, тако се бар њему чинило, а врхунац његове среће био је дан, када су њему непознати људи, који су говорили страним језиком, на дрвеним двоколицама донели изливено звоно.

Било је то прекрасно звоно, са људским ушима, позлаћено и изгравирано. Висине је било као Феђка, а широко толико да га Феђка и његов вршњак, осмогодишњи Иван, нису могли обухватити.

Када су га мајстори, уз помоћ мештана, свечано подигли и поставили на звоник цркве, Феђка је био пресретан што је први (стари игуман је нешто главном мајстору шапнуо) зазвонио.

Обузела га је страст. Нешто најлепше што је до тада чуо. Нешто изванредно и узбуђујуће. Од тог дана, почиње његова љубав. Предао јој се свим својим чистим бићем.

Сваког дана долазио је у варош или да звони или да гледа звоно. Сео би на камен испред цркве и дуго, дуго гледао у висину. Видео је како се звоно пресијава на подневном сунцу. Видео је како се помера клатно, како се љуља и како удара о зидове звона; чуо је звук, одозго, са небеса, како зове, јечи, бреца, поје; осећао је да га у души, од те звоњаве, притиска, боли, гуши, и да не зна то да објасни.

Знао је да је звонило у њему, да га је опијало и да је, до сутрашњег дана, носио у себи тај притисак и ту бол.

Ноћима је сањао да виси на језику-клатну и да својим челом удара у звоно, да звони, опомиње, зове, и да, у непрекидном љуљању, спаја небо и земљу.

Чинило му се, у тим сновима, да су небо и земља једно. Час је земља била горе, а час небо. А он се на свом звону, у звоњави, осећао сигурно. Желео је да то потраје. До судњег дана.

Године су пролазиле, Феђка је израстао у момка, али љубав према угљичком звону је била непромењена. Трајна. И све већа. Заноснија. Он није ни примећивао да се живот око њега убрзано мењао. Он није видео, да је игуманово лице бивало све смркнутије, незадовољније и забринутије.

Феђка је био поштеђен земаљских проблема. Живео је у својим сновима. Чист и неупрљан. Узвишен.

За то време, трајао је велики сукоб између игумана Филарета и угљичког кнеза Георгија Калите. Тај Георгиј Калита је био пустахија и разблудник, бараба, спреман на све. Да убије, украде, слаже, превари, или да пузи, моли, љуби скуте пред Великим Кнезом. Било шта, само да оствари оно што је наумио. Окупљао је око себе бољаре сличне себи, а народ је испаштао и плаћао проводе свог кнеза. Окрутан, прек и неправичан, издејствовао је да Велики Кнез уведе традицију “царске речи“, мислећи да ће репресијом држати народ у покорности. То је била обавеза свих Руса да, под претњом погубљења, сместа пријаве сваку озбиљну критику владара. Народ је био све огорченији. Незадовољство је било на сваком кораку. Поготово када је кнез Калита учетворостручио порез на со, тако да се није могла више солити јестива риба, којом се хранило становништво. Хиљаде пуди рибе трулиле су, на велики гнев народа. Глад је владала и на селима и у вароши. Игуман Филарет, разочаран раскалашним животом угљичког кнеза, запути се у Москву Великом Кнезу, да објасни целу ствар. Међутим, врати се из Москве још утученији. Велики Кнез га је примио, накратко, пошто је имао посету венецијанских трговаца, готово у пролазу и не слушајући га, саопштио му да је, тренутно, више заузет међународним односима, него унутрашњим проблемима.

Игуман је видео око Великог Кнеза много подлаца и улизица, и схватио је, посматрајући раскалашност дворана, да је ђаво однео шалу. Русија је била у великим проблемима. Мукама. А ови људи су били незрели и неспособни да воде државне послове. Једини циљ њиховог интересовања, била је немилосрдна пљачка сопственог народа. Шпекулације са житом, дрветом и дуваном, осиромашили су потпуно народ, док се, са друге стране, племство богатило, распродајући друштвено богатство земље.

Врхунац народног незадовољства уследио је када је Велики Кнез, по савету бољара Макарија Фјодорова, наредио да се искује, за потребе државне касе, бакарни новац, са истом вредношћу коју је имао и сребрни. У почетку, као и свуда, тај нови новац је имао успеха и мењао се за сребрни. Али, како то увек бива, богати трговци, жељни велике зараде, спретно су искористили појаву новог новца и, подмићујући државне чиновнике, слали свој бакар у државну ковницу новца. Тако су добијали свој новац, који су, потом, пуштали у оптицај. А како су се проблеми финансирања државног буџета из године у годину увећавали, Велики савет се није устезао да, за своје потребе, искује новац за попуну државног мањка.

Ускоро је тржиште било преплављено бакарним новцем.

Цене су из дана у дан расле.

Бакарни новац је нагло губио вредност.

А народ, већ ионако осиромашен, измучен учесталим ратовима, поче, по запису  летописца, увелико гладовати.

 

Побуне се појавише по целој Руској Кнежевини. Готово да је сваки град имао свог самозванца, који је тврдио да је он прави Велики Кнез, и да је спреман да ослободи народ ропства. Авантуристи и пробисвети су крстарили земљом и бунили народ.

И мада су власти биле окрутне, на преким судовима се осуђивало одмах на смрт или на прогонство, немира је бивало све више.

Јуродиви су упозоравали на Страшни суд, нејасно говорили о потреби за новим крсташким походима или, пак, о испаштању, појачавајући већ изражену склоност словенског православља према страсти и пророковању, уместо према разуму и дисциплини.

Народ је био слуђен.

Губио је веру и наду.

Све је било обесмишљено.

Није било великих дела. Све је пропадало.

Али, нешто се, ипак, у ваздуху осећало.

Игуман Филарет напокон одлучи, пратећи последње догађаје, да позове безбожника, игумана Нила Сорског и да, у интересу Државе и Цркве, превазиђу раскол. Циљ му је био да се изгубљеном народу покаже пут спасења. И вечног живота. Да се спасе и народ и Русија.

Године 1499., 9. септембра, дочека игуман Филарет, на улазу у манастир, свог духовног противника, Нила Сорског, и све његове калуђере. Изљубише се братски три пута, поклонише се, упиташе за здравље и пођоше према трпезарији.

Феђка је тог јутра, када су гости дошли, увелико био на путу према вароши. Игуман га је пробудио пре свитања, дао му лековите траве и рекао му да их хитно однесе у варош оцу Христоферу, који је лежао болестан. Пољубивши га у чело, игуман загрли дечака и рече:

– Пожури полако! Док си тамо, да си овамо! Данас нам стижу гости. Не задржавај се, до ручка се врати, да помогнеш при служењу.

Феђка радосно пође. Волео је рано да устаје. Није се ни надао да ће дуго очекивани дан тако рано да почне. Желео је да упозна Нила Сорског и његове калуђере. Свашта је слушао о њима. Најгоре клетве и погрде чуо је од игумана. То га је чудило а, временом, његова заинтересованост постајаше све већа. Зато је журио да се до поднева врати.

Оца Христофера затече у постељи. Лежао је на дрвеном кревету, покривен дебелим вуненим ћебетом, и јечао. Назвавши му добро јутро, Феђка уђе у малу сиромашну собу, клече покрај кревета, пољуби мршаву, смежурану старачку руку и упита за здравље. Отац Христофер се жалио на костобољу. Говорио је отегнуто, кроз нос, као да мекеће, и, пољубивши Феђку, замоли га да заложи ватру и да скува чај од игуманових трава.

У тренутку када је Феђка завршавао чај, изненада се отворише врата и у кућу упаде, наоружан до зуба, космати сељак Андреј Волосати са неколико другова. Феђка је Андреја знао из виђења. Знао је да се о Андреју и његовој снази распредају легенде. Говорило се да је љут што волови нису могли да извуку на брдо кола пуна сена, испрегао их и сам одвукао кола. Други пут је те исте волове узео, ставио под мишку и пренео преко потока. За Божић је, за опкладу, из шуме донео букву, коју нису могла да подигну четворица. Свашта се причало о Андреју. Препричавало и преувеличавало.

Андреј приђе кревету, клече, прекрсти се и пољуби руку оцу Христоферу.

– Поможе Бог, оче! Ми по договору дођосмо.

– Бог вам помогао, јунаци. Дођите – позва руком отац Христофер осталу четворицу.

Они приђоше, клекоше крај Андреја и сагоше главе. Свештеник се придиже и, у белој рубашки, аветињски мршав, прекрсти их. Они му изљубише руку. Устадоше. Отац Христофер се спусти у кревет. Андреј се прекрсти и рече:

– Нека нам је Бог у помоћи!

Стигавши до врата, нагло се окрете и приђе Феђки. Стави му огромну шаку на главу и рече:

– Слушај, Феђка, скочи до звоника. Позвони! Из све снаге! Нека сви чују да је почело!

И изађе.

Феђка оста са чајем у руци. Приђе кревету.

– Оче, ја бих пошао.

Отац Христофер узе врео чај. Поче халапљиво да пије. И ћути.

– Оче, ја бих кренуо.

Ћутање.

Феђка приђе кревету. Саже се пољуби руку и изађе.

Сунце беше одскочило.

– Паметан старац – помисли Феђка.

 

Приђе звонику. Конопац је висио. Повуче га из све снаге. Одбаци се од земље. Летео је. Остајао у ваздуху. Као да лебди. Небо се отворило. Земља се љуљала. Подрхтавао је. Опијен звоњавом. Тоне. Нестаје. Склапа очи и чека. Чека. Удар нови. Трне. Удар. Језа. Удар.

– Боже мој, како је лепо!

Осети страх. Од себе. Ужас. Чега се боји? Боли? Не, никако. Боји се жеље. Горе, изнад њега, је звук. Слободан. Отргнут. Вечан.

Дрхти. Тело га боли. Замара га. Страст га храбри. Покреће.

Сети се игумана. Пусти конопац и, тетурајући се, потрча. Срце му је лупало. Бубњало.

Добро би било претворити се у звук.

У заборав.

И нестати.

Трчао је кроз стабла бреза. Мирисало је на јесен. Дувао благи, топли ветрић.

– Боже мој, како је дубоко и неизмерно.

Тишина. На небу ниједног облака. Тело дрхти. Из манастирског цветњака осети мирис влаге. Двориште је било пусто. Само се из штала чуло рзање коња. Осети безгрешну радост. Дражила га је.

Прође кроз кухињу и тихо, са супротне стране, уђе у трпезарију. Скупи се на малом троношцу, иза леђа оних што су седели у челу стола. Не дижући главу, погледа упртог у земљани под, слушао је расправу.

– Идеалан владар?! Нема га. – чуо је строги глас игумана Филарета – Нема га, браћо, данас. Нити га је икад било. Идеалан владар је само Господ. Руски владар неће бити филозоф, већ чувар традиције. Највише добро за њега није знање, већ памћење. Владар има мисију да одбрани народ. И да служи Богу. То он мора испунити. Служећи се, ако треба, свим средствима. Мора, браћо, јер много је непријатеља. Разједињени и посвађани, пропашћемо, заједно са народом. У томе је наша историјска одговорност. Ми морамо апсолутно да подржимо Великог Кнеза.

– Да ли то значи, драги брате, да је Велики Кнез апсолутни владар? – упита тихо, нежним гласом, игуман Нил Сорски.

– Да. – одговори игуман Филарет – Време је такво. Данас морамо заборавити личне сујете у корист вишег идеала. Русија је највиши идеал. А Велики Кнез је наш врховни владар. Централизована организација и чврста дисциплина су једини пут нашег опстанка.

– Шта ако Велики Кнез греши?

– Како, брате, ако греши?

– Па, ако, рецимо, Велики Кнез не види добро. Или ако не жели да види.

– Зашто не би желео?

– Зато што има неки свој интерес.

– Владар не може да има свој лични интерес.

– Не може?! И владари су, оче Филарете, људи. Грешни су и могу, ради своје личне среће, да занемаре опште добро. Историја је пуна таквих примера, зар не?

– Владари мисле добро свом народу.

– Могу владари да буду добронамерни, а да, опет, упропасте општу ствар.

– Како?

– Није важно како, важно је зашто?

– Добро, прихватам, зашто?

– Зато што не знају. Зато што су само чувари традиције. Зато. Они могу да, чувајући и памтећи, сахране сопствени народ. Ја, ипак, предност дајем знању.

– Драги брате, ти желиш да кажеш да државом треба да управљају владари-филозофи?

– У неку руку, да. Ако…

– И да се држава претвори у схоластичну школу, која ће непрестано расправљати?! Ти то желиш?!

– Не, ја…

– То не може бити! Не! Никако! То је глупост! Око нас се кољу чопори вукова, који хоће да нас поједу, као што су појели Константинопољ, а ти, шта ти радиш?! Ти им, као невино јагње, нудиш врат! Нудиш им да нас растргну. Зар то није сулудо? – запита игуман Филарет, оштро гледајући по осталим калуђерима.

– Константинопољ није пао зато што су освајачи били прејаки, него зато што изнутра беше труо. Његови владари, разблудници и убице, општи интерес су подредили личном. Свађајући се непрекидно око раскоши и богатства, уништили су државу. Турци су то само потврдили. О томе ја говорим.

– То није тачно. Ниједна сила на свету не би издржала таквог освајача. Разједињени и посвађани, нису могли да се бране. Да су имали апсолутног владара, превазишли би расколе и свађе, одупрели би се и опстали. Апсолутни владар би им донео наду и спас.

– Али, ипак, су пропали?

– Да, пропали су. Што потврђује мој став. Пропали су јер нису имали апсолутног господара, који ће да стане у одбрану православља. То ће се, нажалост, и нама десити, ако наставимо да се гложимо.

– Апсолутни владар не носи апсолутну истину.

– Слажем се. Данас, кад смо се ослободили татарског ропства и бранимо независност сопствене државе, не можемо очекивати од владара да буде стоик-филозоф. Владар мора да буде ратник. Сила. Способан да сачува државу и народ. Не води се рат мудровањем, већ оружјем. Нужда закон мења. Одбрана је с животом спојена.

– Апсолутни владар, оче Филарете, доноси земљи тиранију. Ако циљ оправдава средство, онда ту живота нема. Пре или касније, тираније ће уништити државу. За народ је, мање-више, исто коме робује.

– Није тачно! – плану игуман Филарет и мрштећи се подиже главу – Потпуно погрешно. Боља је било каква наша, руска власт, него власт туђинца. Нашу власт можемо, временом, претворити у нешто боље, лепше. А власт туђина је вечито ропство.

– Како се узме, драги игумане. Реци ми, како ће се твој апсолутни владар, који је приграбио цезарску власт, променити? – запита Нил Сорски.

– Промениће га време. Ако не њега, онда неког другог. Треба бити стрпљив. Време све лечи. Задатак нас, духовних људи, је да спознајући ову истину, помогнемо владару. Ми се заједно боримо за национални суверенитет. Кад то завршимо, онда можемо да расправљамо о облицима управљања државом.

– У заблуди си, драги пријатељу. У великој си заблуди. Када се тиранија из злочина уздигне, она ће стално злочин чинити. Национални суверенитет, о коме причаш, само тиранину даје легитимитет. Када се то, у неком твом времену, заврши, наћи ће се нешто ново. Модерније. Атрактивније. Нешто што ће тиранина задржати, а народ ће добити привид. Ропство се неће променити. Оно ће остати трајно. А национални суверенитет, на кога се сада позиваш, нестаће. У основи је, дакле, грешка.

– А шта ти предлажеш? Да цео руски народ пређе да живи с тобом у апостолском сиромаштву?! Да гаји љубав према природи и равнодушност према овоземаљским стварима?! Да позовемо Турке и Татаре да дођу да владају нама, јер ми не знамо да владамо собом?! Је л’ то хоћеш? Је л’ то треба да уради руски народ?

– Не, немој, молим те, да изврћеш, моје речи.

– Шта, браћо, онда?! Шта?! – запита игуман Филарет, рашири руке и погледа

у узбуђена лица калуђера.

– Одбрана земље од непријатеља је света дужност руског владара. Ја против тога нисам. Макар се морао и рат водити. Рат у име слободе народа. Али, ја говорим о нечему другом. Говорим о владару. Не треба нам апсолутни владар, тиранин, Цезар, коме нико неће смети ништа рећи, јер је увео “царску реч“. Таквог владара народ не воли. Плаши га се и прижељкује његову смрт. Такав владар временом упропасти свој народ. Он или његови наследници. Тиранија, пре или касније, завршава у пропасти тирана, али, нажалост, и самог народа.

– Ја нисам говорио о тиранину.

– А шта је апсолутни владар? Ко њега контролише? Коме он одговара?

– Он одговара пред Богом и народом!

– Опште место. Ти не верујеш у то. Добро знаш да ови што покраше народ, што га упропастише, не одговарају никоме. Никоме! – понови Нил Сорски.

– Шта је, по твом мишљењу, решење?

– Ти си споменуо владара-филозофа. Назовимо га тако. Владар-филозоф није јалови схоластичар. Он је мудрац, светац, геније који своме народу доноси највеће добро. Домаћин пун врлине. Владар чија моћ почива у народној вољи. Ратник чија снага потиче из жеље народа да опстане. Мудрац који мудрост црпи из различитости. Државник, који командује и организује да би остварио државни интерес. Државни интерес није апсолутна власт, него благостање народа. Духовно и материјално.

– Зар мислиш да народ, овако како си нама изнео, може то да схвати?

– Може. Народ осећа. Инстинктима. Ми, духовници, морамо да проповедамо. Да народ спозна. – одговори Нил Сорски.

– И зато нам манастири не требају?

– Овакви, оче Филарете, манастири, не.

– И треба да се одрекнемо манастирских добара?

– Да.

– Зашто?

– Ми смо противни сваком богатству. Док на свету има један једини сиромашан човек, који не може да живи, свако богатство је злочин.

– И наше, манастирско?

– Оно највише – рече Нил Сорски.

– Драги брате, извини, али ти си полудео.

– Манастири данас служе Великом Кне зу – мирно настави Нил – Манастири му прибављају лажну ауру светости, неопходну за његово апсолутно владање. Зато је он заштитник манастира. Држећи манастире и цркве у благостању, купује нашу душу.

– Да би владао?

– Да. Да би истину сакрио. И прикрио своје злочине. Прикрио расипничку, разблудну и безбожничку власт “у име народа“.

– Манастирска добра, брате Ниле, не служе нама. Ми не…

– Знам.

– … носимо та добра са собом. Ми чувамо традицију и тековине овог народа. Ми не…

– Знам.

– … трошимо за себе. Ми живимо радно и скромно…

– Знам.

– … служимо Богу…

– Не, игумане. Ви служите Господара. Треба служити Господу. – прекиде га Нил Сорски.

– Ми служимо Богу! – понови игуман Филарет – Богу и руском народу!

– Одрекните се онда љубави према владару. Поделите манастирска добра народу. Проповедајте. И ја ћу вам веровати.

– Ми чувамо дух нашег народа.

– Не – одмахну главом Нил – Не требају народу чувари. Уместо да чувате, подучавајте. Проповедајте. Продуховите народ.

– То радимо, брате. Градимо цркве…

– Не – прекиде га Нил – Цркве нам не требају…

– Безбожниче! – викну игуман Филарет и прекрсти се. За њим се сви његови калуђери прекрстише.

– … Трошите народну муку, градећи гробнице духа…

– Не хули!

– Спасење није у згради, него у речи. Није у слици, већ у човеку. Живом човеку. Баците иконе…

Граја.

Игуман устаде. Прекрсти се.

– Престани, ако Бога знаш – рече и седе.

– Спољашње обреде укините – настави Нил Сорски, не обазирући се на повике. Његови калуђери су седели мирно. – Не прогањајте оне који другачије мисле. Градите човека. Служите љубави. Јачајте дух, а не манастирску имовину…

– Престани, Ниле, молим те, престани…

– Зашто постите? Савест вам није чиста? Нешто вас мучи? Поштујете каноне, које сте сами измислили. Важно вам је да смо једнако обучени. Да се поштују прописи око трпезе, око телесног кретања. А где вам је душа, игумане?

– Доста, несретниче, доста… – јаукну игуман Филарет, ударајући главом о сто.

– Идите у пустињу духа. Молите. Молите се за своје спасење. Продали сте душу ђаволу…

Наста урликање. Клањање. Игуман Филарет, уставши, искривљена лица, стаде чупати косу.

Феђка побеже. Тегоба. Мучнина. Осети далеке, потонуле ударе. Трчао је, мислећи, лакше ће бити. Али, није. Плакао је. Грцао. Запињао. Падао. Устајао и поново трчао. Куда?

Није знао. Није га ни интересовало. Желео је да побегне. Од свега. Свет се пред њим рушио. Пропадао је и устајао.

Тамо је још увек покушавао да се задржи, стискајући троножац, да не пропадне. Није успео. Ништа се више није могло поправити. Речи су му звониле у глави. Као његово звоно. Ударале ге. Свом чистотом мисли. Осети бол. Стезање у грлу. Гушило га је. Жила је куцала. Помисли, несрећа куца. Клону.

Речи су га болеле. Притискале. Разарале.

Примети да је стигао у варош. Свуда људи, наоружани, вичу, галаме, протестују. Ватре се пале. Горе куће, дим се надвија над руљом. Народ брекће. Стење. Ужарених очију, срећан, јури. Гура неку непознату силу. У круг.

Феђка се препусти надахнућу.

Све је пропало. Следио је Разум, испуњавала га је Правда и, онда, одједном, све нестаде. Као да није ни постојало. Опет је сам. Можда тако и мора да буде. Годинама је осећао у себи немир. Али, ћутао је. Мислио је да га осећања варају.

Сада схвата. Ослобођен је заблуда. Лакше му је. Сузе су очистиле душу. Жудео је за новим сазнањем. Моћ је у њему. У овом побуњеном народу.

Обори главу. Удахну, напуни груди и стаде да виче. Урла. Изговарао је непознате речи. Речи на које није мислио. Пријало му је. Гомила га повуче са собом. У лудом животном трку. Трчао је задовољан. Испуњен. Виде, пред собом, кнежеву коњицу. Осмехну се. Можда је то онај немир. Није се уплашио. Осети како мишићи затегоше тело. Коњски зној му испуни носнице. Волео је тај мирис. Храбрио га је. Ударао је сељачким вилама. Лево, десно. Виле су му биле велике. Заносиле га. Није могао чврсто да их држи. Још је дете, а сазрео је. Већ је мушкарац. Бори се. Равноправно са осталим мушкарцима.

Мирис крви. Буктиње. Спаљена тела.

Изненада осети удар. Топлина се разли по телу. Звона су звонила у глави. Љуљала се. Он се препусти. Утону у мрак.

Када се пробудио, Феђка виде да сунце лењо залази. Лежао је на тргу. Око њега су били заробљени побуњеници. Разбијени и израњавани. Непрестано су крварили. Око њих су свуда били кнежеви војници.

На средини трга, седео је угљички кнез са свитом бољара.

Џелат је стајао до њих.

Војници су одводили једног по једног побуњеника.

Пресуде су биле кратке и јасне: шиба, прогон, смрт!

Смрт је стизала одмах.

На лицу места. Без приговора и одбране.

Џелат би замахнуо, а главе би се, падајући, котрљале до оних што чекају пресуду.

Виде у гомили позната лица.

Његов народ.

У кругу смрти није било узбуђења.

Стрпљиво се чекало.

Ред је полако одмицао.

Џелат је све више имао посла.

Радио је рутински, као да сече дрва за зиму. Замахне, из све снаге, удари и одвоји главу од тела.

Онда поново.

Кожни језици бичева имали су на крајевима гвоздене шиљке.

Кажњеници су, после сваког ударца, јаукали.

Светина се окупила око градског трга.

И ћутала.

Феђка на прозору куће виде девојку.

Нагнула се, подбочила лице рукама и гледала.

Осећао се малаксало. Слабост није потицала од бола, већ од блаженства.

Чекао је мирно.

Ред ће доћи и до њега.

Виде двојицу војника како на трг изнеше звоно.

Његово звоно. Трже се. Хладан зној га обли. Претрну.

Подиже се и виде како војници звоно бацише међу побуњенике.

На земљу.

Туп удар звона проби му груди.

Загрцну се. Стаде да кашље.

Звоно је лежало на земљи.

Обесмишљено.

Као људска глава без тела.

Нико није обраћао пажњу на њега.

Потресен, Феђка приђе звону.

Загрли га и поче да га љуби.

Наслони главу.

Осети потпуно стапање.

Узвишено блаженство.

Дође ред и на њега.

Понесоше и звоно.

Стаде пред кнеза и погледа га.

Очи им се сретоше.

Дуго је кнез гледао у те дечје очи.

Дуго.

Девојка на прозору се наже, избаци главу да боље види.

Феђка осети да га ноге издају.

Клецну.

Наслони се на звоно.

– Десет шиба и прогонство!

Није се могао дићи.

А није ни хтео.

Желео је ту да остане, вечно.

На коленима, ослоњен о звоно.

Однесоше га.

За њим и звоно.

Онда виде како војник поче да шиба звоно.

Један. Два…

Фијук бича. Загрцну се.

У глави бол.

У грудима га поче стезати.

Крикну и полете ка звону.

Чуо је само фијук бича.

Осети топлину и потону у дубоки мрак.

Пробудило га је кретање.

Глава му је ударала о страницу воловских кола.

Лежао је у слами.

Свитало је.

Подигавши главу, виде колону прогнаника.

Јад и очај се кретао по блату.

Волови су тешко вукли.

Оштар ветар је дувао.

Сиво и суморно јутро.

Влажно. Ситна киша поче.

Спусти главу.

Виде, крај себе, преврнуто звоно.

Склопи очи и пружи руку.

Осети пријатну хладноћу.

Поче да вуче прстима по звону.

Одједном стаде. Трже се.

Отвори очи.

Подиже се. И погледа. Звону су биле одсечене уши.

Људске уши.

Стаде да јеца.

Усправи се.

Прекорачи на другу страну.

И…

Паде.

Главом стаде да удара о звоно.

Грцао је.

Гушио се у сузама и болу.

Звону су били одсекли клатно!

Ишчупали језик!

Феђка се склупча.

Кола су се љуљала.

Тресла.

Осети како се њише.

Клати.

Небо и земља. Чуо је звук.

Покуша да га ухвати.

А звук се губи.

Нестаје.

Бежи.

Он полете.

За њим.

Војник, пратилац кажњеника, приђе воловским колима. Виде дечака у загрљају са звоном.

Феђка је био мртав.

Лице му је било задовољно, скоро срећно.

Тело је било пуно рана.

Војник се попе на кола.

Покуша да одвоји тело од звона.

Не успе.

Покуша поново.

Узалуд.

Тело као да је срасло са звоном.

Позва другог војника.

Узеше га за руке и ноге, на силу га одвојише из смртног загрљаја и бацише у јарак покрај пута.

Онда седоше на звоно.

Запалише дуван.

Чекао их је дуг пут.

Тежак.

Београд , 19. октобар. 1996. год

Бранко Драгаш