Početna Sadržaj Osvrti ZORAN PETROVIĆ PIROĆANAC

ZORAN PETROVIĆ PIROĆANAC

4481
0
SHARE

ZORAN PETROVIĆ PIROĆANAC
1953 – 2015

Upoznao sam ga u kasnu jesen 1980. godine, nekoliko meseci posle  formiranja poljskog sindikata SOLIDARNOST, koji će prvi započeti  programirano rušenje komunizma.
Nosio je značku SOLIDARNOST na vijetnamskoj jakni i pričao nam šte se  dešava u Poljskoj.
Kasnije je doveo neke predstavnike u Beograd na javnu tribinu da  govore u tada  jedinoj opocizionoj instituciji  SKC, koji je te večeri  bio prepun policijskih agenata.

Divio sam mu se, jer je imao smelosti da prvi upali baklje slobode u  tamnoj komunističkoj noći. Prvi je nagovestio promene u truloj
južnoslovensku zajednicu.

Bio je harizmatičan i jednostavan. Nasmejan. Prirodan. Uvek sa nekim  novim knjigama u ruci. Zabranjenim ili provokativnim knjigama, za  koje nikada nisam čuo.
Otvarao nam je vrata zabranjene istorije.
Ohrabrivao nas da ga sledimo, jer on je uvek bio ispred ostalih. Nije  mirovao, jer je žurio sve da sazna.

Pružio mi je ruku i čvrsto stegao.
Piroćanac!
Nisam ga razumeo. Kakav Piroćanac?
Nasmejao se svojim širokim i vedrim osmehom, oko mu je zasijalo  varnicom, privukao me sebi, uneo mi se u lice i dobrodušno ponovio –  ja sam Piroćanac!

Nije govorio kao  što govore Piroćanci, ali je bio ponosan na svoje
poreklo. I tako je za mene ostao Piroćanac.
Bio je beogradsko dete, koje se odmetnulo u svet.
Sam. Bačen je u svetske vrtloge i plivao je odlično.
Govorio je energično, brzo, ubedljivo i hrabro.Govorio je otvoreno,  logično, razložno i pametno.
Takav je i bio sam od sebe. Talentovan. Samouk. Originalan. Neponovljiv.

Pričao mi je o ratu, stradanjima, prevratima, politici od Nikaragve,  Hondurasa, Gvatemale do Kube, Gaze i Libana, o Kisindžeru, Danijel Kon  Benditu, Petra Keli i generalu Bastijanu, koje sam upoznao na tribini  u SKC-u,  o Leh Valensi i Adamu Mihnjiku, Šimonu Peresu, Norodomu  Sihanuku, Žak Širaku i Danijelu Ortegi.

Pričali smo o komunizmu, neoliberalnom kapitalizmu, Vol Stritu, Al  Kaidi, ekonomskoj špijunaži, geopolitici, pričali smo o Srbiji i našoj  budućnosti.

Mi nismo bili drugovi. Nismo se družili svakoga dana. Dešavalo se da  se ne vidimo po nekoliko godina, ali smo se uvek nalazili na pravim  mestima. Naročito od devedesetih kada se stvarala opozicija. Ni posle petooktobarke prevare se nismo razišli.

Iako se nismo često viđali, bio mi je blizak.
Ne znam kako to da objasnim.

Imate ljude koje ne vidite dugo, prođe neko vreme, ali kada ih
sretnete, onda vam se čini da je vreme stalo, da se ništa nije
promenilo, da ste pre nekoliko sati bili sa njima i nastavljate da
vodite razgovore kao da nema te vremenske distance, kao da je taj  sagovornik stalno bio uz vas, kao da se sakrio negde u dubini vaše  duše, da vi ne možete da ga otkrijete, da niste svesni da je on tu, sa  vama, da vas posmatra, razgovara, sukobljava, prepire i podstiče, pa se ponovni susret ne doživljava kao neki novi susret sa novim čovekom  nego kao nastavak vašeg večnog razgovora o temama koje vas razdiru.

E, zbog toga razdiranja, voleo sam Piroćanca.
Pripadao je mome svetu. Diverzantskom. Nije pristajao na
malograđanštinu i praznu formu. Dizao je u vazduh lažne kule
skorojevićke srpske inteligencije. Nije unovčio svoju svetsku
karijeru. Nije postao ratni huškač kada su mnoga piskarala i mucavi  provincijalci palili nacionalne lomače da bi se dodvorili
Despotu.Prezirao je despotizam. Borio se protiv totalitarizma. Nije
nagomilavao kapital prodavajući svoj brend na vašaru taštine. Ostao je  stamen i čvrst. Veran svojim mladalačkim idealima. Odan Srbiji i  srpskom nacionalnom interesu.

Posvetio se nauci i smerno radio na ispravljanju pogrešnog srpskog  nacionalnog koncepta. Obračunavao se sa našim zabludama i  povodljivošću. Bio je dečački naivan i nosio je u sebi upaljene vatre  slobode i pravde. Nije pravio trule kompromise i nije ga bilo u  javnosti. Nije ponizio novinarsku profesiju. Znao je da trpi i da nosi  svoj krst.

Nije kukao. Nije se žalio. Bio je uporan, marljiv i smeran. Bio je
fantastično disciplinovan u svom radu. I svojim radom je sve postigao.

Piroćanac je mogao da napiše da je novinar.Jedan od retkih koji je  ostao do kraja.
Svojim životom je odbranio struku.Nije podlegao. Nije se predao.
Njegovi radovi o zloupotrebi medija moraju da budu udžbenici mladim  intelektualcima za borbu protiv totalitarističke manipulacije današnje  vlasti.

Imao je geopolitičku energiju i intelektualne resurse koje nije štedeo.
Imao je snagu geopolitičke bujice i hranio nas je geopolitičkim znanjem.
Naglo je otišao.
Ostalo nam je jedino da ga čitamo.
Izučavamo.
I sledimo.

Dečko, borba je tek počela.
Tvoj osmeh nam treba.
Za spas Srbije.

Neka mu je večna slava!

Branko Dragaš, 06.04.2015.

SHARE