Autor: Momčilo Pantelić
Premijerna globalna drama: nestanak modela za imitiranje
I državnici su se našli u neuobičajeno neugodnoj situaciji: ne mogu da slede globalnu modu, bar ne na njihovim funkcijama. Sledili bi je oni, naravno, ali nje nema.
U poodmakloj zori novog milenijuma ne vide se više, bar ne jasno kao nekada, sistemski uzori. Za političare mnogih zemalja takvo osiromašenje vidika je opasno, gotovo kao brza vožnja po gustoj magli.
Nasledili su, dugo negovan, običaj da se upravljaju prema jasnim reperima, sistemima koji prednjačenjem krče put ostalima. Dobar deo ustrojstava je podešavan imitacijom: vidi ko je najuspešniji ili konkuriše za takvu titulu, pa radi isto, ili slično, što i on.
Ali, premijerno u novijoj istoriji, nema više takvih svetionika za olakšavanje plovidbe po sve uzburkanijoj političkoj pučini. Za samo prvih deset leta, ovaj vek je liderima servirao tušta i tma nedoumica, sličnih onima u priči o tamnom vilajetu, gde je zagarantovano samokajanje.
Najednom, praktično sve nacije preispituju svoja kretanja. Gotovo nijedna nije sigurna, što mestimično pokazuju i ankete, da se u unutrašnjim ili spoljnim odnosima ide u ispravnom pravcu.
Kao da se najviše globalizovala tranzicija. Prelazna stanja se upriličuju kao redovna, nova stvarnost u kojoj neizvesnosti (kako sastaviti kraj s krajem) prevladavaju nad poželjnostima i predvidljivostima sigurnije svakodnevice.
Ušli smo, reklo bi se, u doba ubrzanih sistemskih pretumbacija. Sovjetski režim je otišao u nepovrat, a na teškim ispitima su se našli i još dominantni modeli razvoja kao što su američki i evropski. Kao uzori se ne mogu uzeti ni najpoletnije privrede, poput kineske, indijske i brazilske, jer tek treba da reše preostale probleme masovnog siromaštva. Preispituju se i Šveđani – kako je pokazala pobeda desnog centra na nedavnim izborima – čije je uređenje dosad, pogotovu u krugovima moderne levice, doživljavano kao putokaz za sve poklonike „države blagostanja”.
Mane se nalaze i internacionalnim mehanizmima. Nedovoljna efikasnost prebacuje se i Ujedinjenim nacijama, Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci. Kroz tranziciju, svoje vrste, prolaze i Evropska unija i NATO, i zaraćeni „prošireni Bliski istok”, i odnosi Rusije s „novim susedstvom”, kao i „nivelisanja” partnerstava i rivalstava na Dalekom istoku, u Južnoj Americi, Africi…
U opticaju su i teze da „uz obilje nafte ide manjak demokratije” (osim u Norveškoj), da „komunistička Kina finansira zaduženja Amerike dok poplavom jeftine robe širom sveta ugrožava radničku klasu naviklu na solidne plate”, da Evropa „sve više zavisi od Nemačke i Rusije”. Kao i da se „težište planetarnog razvoja seli sa severa i zapada na istok i jug”, da „veze na Pacifiku postaju globalno važnije od tradicionalne spone preko Atlantika”, da će se „za globalni primat u ovom veku nadmetati Amerika i Kina (zvani Grupa 2) koje sada ponajviše zagađuju Zemljinu atmosferu”…
Širenje relativnosti moglo bi da se doživi i kao prilika za samostalnije odlučivanje. Ali, potreban je oprez: na putu izukrštanih smerova i bez jasne signalizacije, veće su mogućnosti za primenu prava jačeg. Stoga je slabijima najuputnije, čini se, da voze u skladu s neposrednim okruženjem (što su Srbiji EU i pretendenti na nju).
Prvi put od pada Berlinskog zida, 1989. godine, nema pojedinačnog modela koji „garantuje” prosperitet. Lakše bi liderima bilo da je tada nastupio „kraj istorije” Frensisa Fukujame, ali se ispostavilo da je počela faza novih izazova, koju je njegov američki sunarodnik Tomas Fridman u svom spisu naslovio sa „Svet je ravan”, zbog „izravnavanja” rekordno umnoženih bitnih globalnih aktera– „na osnovi ravnopravnijoj nego ikad”.
Naznačena ravnopravnost se iskazala, međutim, komplikovanom za ostvarivanje. Jednostavnije je bilo „vezati konja gde gazda kaže”, naravno, nego jahati bogazama za koje se ne zna, koliko god bile poravnate, preko čega sve, pa i čemu vode.
Svet se našao, zapravo, u situaciji nalik opevanoj u krilatici „našla se vila u čem nije bila”. Gotovo po književnom nobelovcu Gabrijelu Garsiji Markesu koji uverava da ne postoji literarna magična realnost već da stvarnost nadmašuje fantaziju.
Retko ko je, doista, fantazirao da će stvarnost postati ono što sada jeste. Da će sudbine na raznim stranama sveta biti povezanije od sudbina unutar nacija, da će socijalne razlike nadmašiti i regionalne raskole, da će virtuelno biti važnije od opipljivog, da ćemo baš u eri računara zapasti u vanredno velike pogrešne računice. Pa i da će zora ovog stoleća biti bez spoljnog uzora, i to baš kad je globalno prevaziđena samouverenost iz poslovice „U se i u svoje kljuse”.
Momčilo Pantelić
Politika 26/09/2010
