ЏОНАТАН ГЛЕЈЗЕР
„ ЗОНА ИНТЕРЕСА“
Редитељ Џ.Глејзер је показао, после девет година рада на овом одличном филму, да може холокауст, масовни злочини и нарастајуће зло да се прикажу без крвавих сцена убијања, окрутног пребијања, мучења, иживљавања и спаљивања у гасним коморама 2,5 милиона логораша у Аушвицу, може да се доживи гађење, страх, осуда и гнушање над извршеним злочином, ако аутор филма има уметнички таленат. Нису потребне директне сцене масакра да схватимо сву трагичност човековог пропадања и предавања Злу.
Редитељ се определио да звуком дочара Зло. Насупрот звуковима који допиру из пакла Аушвица, лавеж побеснелих паса, крици престрављене деце и избезумљених жена, урлање стражара, запомагање страдалника, стални пуцњи у непослушне, насупрот ноћних, пламтећих пожара из прегрејаних, усијаних крематоријума, клопарања парних локомотива што довозе нове логораше, густих, црних облака дима над логором, насупрот свакодневном, несносном заударању на спаљене лешева, одвија се, ту, уз сам зид логора, непосредно у комшилуку пакла, на граници лудила и очаја, један досадан, испразан, јадан, једноличан, уређен, дисциплинован живот малограђанске, провинцијалне,помодарске породице комаданта Рудолфа Хеса, заповедника логора.
У том контрасту, између пакла логора, који непрестално ради на коначном решењу словенског и јеврејског питања, и конформизма једне амбициозне немачке породице из средњег сталажа са петоро аријевске деце, која је две деценије раније сањала да се докопа, по сваку цену, богатства и удобности сређеног живота успешне породице, пространа, идилична вила, велика башта, базен са тобоганом за децу, врт пун цвећа и покорна послуга, састављена од изабраних жена из села и неприметних логораша робова, крећу се животи једног послушног каријеристе, педантног бирократе, псећи оданог извршиоца, задртог нацисте, награђиваног официра, перверзног садисте, сексуалног манијака, који се потпуно предао служењу Фиреру и нацистичкој идеји о надчовеку, те његове паланачке, баналне, примитивне, простачке и похлепне жене Хедвиге, која је саму себе назвала –„Краљица Аушвица“.
Упркос богатсву, положају и краљевском начину живота у провинцији на Истоку, упркос томе што је сама себе унапредила и поставила на трон краљице, њен муж је крварио на фрону Првог великог клања и трунуо у затвору као политички осуђеник, да би се постао поверљив човек Фирера, упркос томе што је неприкосновени ауторитет у кући, коју сви морају са страхом да поштују, Хедвига се креће, говори и понаша као нека проста жена са села, лајава алапача која се гега, клима, крива, млатара главом, нема никакве манире градске даме и отмене жене из високог друштва, њој не стоји скупоцена заплењена бунда неке спаљене логорашице, проба је трапаво, нападно, нервозно, сакривена у соби, да је нико не види, да не би испала смешна пред другима, да не изгуби свој ореол строге и одлучне газдарице, шминка се кришом и на брзину, брише траљаво, урла као простакуша када је угрожен њен лични, остварени конфор, због изненадног службеног премештаја њеног мужа, све предузима да задржи своју удобност, сладострастно оговара и опањкава, одлучно брани свој освојени положај газдарице, позивајући се улогу мајке нације, светице и жртве, која се потпуно предала кући, породици и васпитавању своје деце.
Али, ипак, када муж отпутује, она флертује са баштованом.
Дозвољавам себи једно тумачење.
Можда је погрешно, али ви процените.
Наиме, филм је рађен према роману енглеског писца Мартина Амиса „ Зона интереса“, који је објављен 2014.године.
Нисам читао књигу и не могу о њој ништа да напишем.
Филм се, такође, зове „ Зона интереса“.
Шта је – Зона интереса?
Откуд тај назив.
Према историјским изворима, простор око логора Аушвиц је очишћен и исељено је преко 9.000 становника, мештана, да би могао да одигра највећи злочин у историји човечанства. Тај празан простор, између ограде логора смрти и првих кућа, назван је од стране нациста – Зона интереса.
Редитељ је задржао тај назив за наслов филма, јер су вила заповедника логора Хеса и читаво породично двориште, кога је бајковитим направила Хедвига, били тик уз ограду логора, није било никаквог међупростора између пакла логора и раја породичне идиле, па је заповедникова жена створила за себе своје краљевство, што је отворено и признала, проглашавајући себе краљицом у тој њеној, само њеној и ничијој другој, јер сви остали морају да служе, освојеној Зони интереса.
Зона сумрака се директно наслањала на Зону интереса.
Коју је непоколебљивим животињским нагоном бранила краљица Зоне интереса.
Метафора је више него очигигледна.
Зато мени заповедник логора није био толико интересантан лик, јер се понаша тачно у складу са профилом шизофрених нацистичких зликоваца, убица и сатрапа, све је препознатљиво, болесно педантна уредност, фиреровска фризура, стегнута униформа, чврстина лица без осећаја, стерилна дисциплина, оданост служби, посвећеност позиву бирократе без емпатије, сексуална алавост, инсистирање на ефикасности у убијању, увођење нових технологија, уговорање послова, перверзна професионална деформација да израчунава како би могао да спали скуп његових људи на пријему, анђеоска белина одела у катакомбама, ритуално гашење светла у кући, посвећеност реду и хијерархији, све је то, на тренутак, док силази низ степенице у мрак, док се спушта у таму личне пропасти, док корача сигурно према будућим вешалама, нарушено повраћањем и мучнином.
Мени је, дакле, много интересантнији лик краљице Зоне интереса, јер је она одлична метафора пропасти наше данашње комерцијалне цивилизације, која је изгубила људски лик и духовне вредности.
Може читав свет да се сруши, да пропадне, да нестане, да се учине незапамћени геноцид у људској цивилизацији, све може да се догоди, али нико не сме никада да угрози зону наших интереса.
Нико не сме да поремети наш конфор и стечене навике, које смо спремни да бранимо свим средствима.
Наш конформизам је недодирљив.
Загађена је Србија и давимо се у отровном ваздуху, не можемо да удахнемо, али то нико не примећује као да тај отров удишу неки наши највећи непријатељи логораши.
Данима смо у опасном црвеном аларму.
И?
Ништа.
Сви се праве као да се ништа не дешава.
Загадили смо воду и земљу.
Једемо све гору храну.
Увозимо отрове и убијамо сопствени народ.
За владавине шизофреног Узирпатора 506.300 људи је више умрло него што се родило.
И?
Ништа.
Као да се то догађа неким логорашима.
Уништили смо Републику, Демократију, изгубили Слободу и живимо, надгледани камерама, у дигиталном концентрационом логору.
Немамо љубави и одговорности према сопственој деци, који нису криви за нашу трагедију.
И?
Ништа.
Као да се то догађа неким осуђеницима на нестајање.
Где је крај наше несреће?
Зашто смо, господо другови, пропали?
Убили смо Заједницу да би одбранили Зону интереса.
Хоће ли да нас пробуде звуци страдалих из Потопа?
Хоће ли мрак на почетку филма да разбију цвркут неког новог живота?
Хоће ли крвава боја цвећа Зла да се разлије у нашој Души?
Налазимо се на цивилизацијској прекретници.
Баналност Зла се може да прекине само побуном.
Ослобађањем од окупације.
Освајањем Слободе.
Рушењем бодљикаве жице у Зони интереса.
Београд, 7532. дерикожа
