ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ
„ ЗНАМЕНИТИ СРБИ О ХРВАТИМА“
Препоручујем ову докуметовану и прегледно написану књигу Василија Ђ. Крестића свим југоносталгичарима, који данас, задојени титоистичком идејом о братству и јединству, опасном демагогијом која нас је у последњој деценији XX столећа довела до новог крвопролића, закукавају за некаквим златним добом наше младости, када смо лепо и безбрижно живели на слаткастим социјалистичким лажима, гњецавом тоталитаризму, окрутном прогањању и затварању неистомишљеника и нарастајућим дуговима, који су нам донели лажни животни стандард.
Ако је Југославија била потрошачка Мека самоуправног социјализма у обесмишљавању појма праведне државе, зашто је онда пропала у крвавом клању?
Зашто је нису одбранили њени братски народи и народности?
Зар им није било добро у Југославији?
На ово питање никада нисам добио ниједан смислени одговор.
Припадам генерацији која је рођена и одрасла, школована и почела да ради у социјалистичкој Југославији, седмоструки сам ударник на радним акцијама ван Србије, служио сам војску у Задру, упознао сам све народе и народности заједничке државе, имам кумове, рођаке, пријатеље и познанике из свих народа и вера, остао сам, упркос крвавом клању, пријатељ и данас са њима, комунистичка демагогија, изрежирани ратови, наметнути злочини и шовинистичка идеологија Зла, није могла да поквари наше људске односе, али, признајем, никада се нисам осећао и изјашњавао као Југословен.
Увек сам био Србин.
И на то сам био поносан.
Отишао сам на радне акције не због тога што сам био жељан рада, имао сам га у младости доста док смо правили кућу у Земуну и док сам лети боравио код мојих ђедова и баба у Стрмици, Далмација, него сам отишао на радне акције да упознам друге народе и народности, друге вере и друге сународнике у заједничкој нам држави.
Хтео сам да се одмерим са њима.
Желео сам да видим где је моје место у тој мешовитој заједници.
Одрастао сам у чистој србској породици, ђед Васиљ Ђурић је био монархиста и није волео комунисте, ђед Јован Драгаш је гуслао епске песме и научио ме нашој славној историји, његов брат Тодор, појац у цркви, читао ми је Стари и Нови завет, док ми је њихов брат Милан, нежења и својеглави бунтовник, арум, прек и опасан човек, док смо крчили земљу за башту, приповедао о древни Србима и нашој старој вери.
Научен сам од малена да поштујем различитости, да поштујем друге народе, друге вере, да човека оцењујем према његовим људским вредностима, али да, истовремено, браним наше Србство и да свуда, где год се будем у свету нашао, поносно представљам наш Србски род.
Никада ми није било јасно како се може национални идентитет, све оно што носимо од наших предака, што је записано хиљадама годинама у нашем гену, што је особено само наше и што нас разликује од свих осталих, да утопимо у наметнуто и безлично југословенство, политички неодрживи пројекат, када сам на сваком кораку у пракси, на терену, радећи са другим народима, видео да то није искрено заживело у друштву, да постоје болне, крваве ране, мучна сећања и тешке трауме, које нису могле никако да зарасту, нестану и да се избришу, после доживљена два велика братоубилачка клања у првој половини XX столећа.
Могу да разумем мислеће људе друге половине XIX столећа, о којима академик В. Крестић пише у овој књизи, могу да разумем њихову жељу да настоје да уједине јужнословенске народе како би се ослободили Аустро-Угарског ропства, како би се заштитили од свих могућих завојевача, како би сачували свој национални идентитет, језик и културу, али никако не могу да разумем, после свега што нам се догодило у XX столећу, нама Србима, страдалницима, да постоје у нашем роду и данас жал за трулом, неодрживом, лажљивом, неефикасном и недемократском Југославијом.
Зато је важно да прочитате ову књигу, где су изложене све заблуде наших мислећих људи, њихове странпутице, разочарења, наивности, идеали, вера, надања, жртвовања за узвишену политичку идеју, али и отворене сумње, негирања и критике када су видели да се Хрвати, о њима се овде пише и њиховом односу према Србима, потпуно супротно понашају и да бране само своје историјско и државотворно право.
Илија Гарашанин / 1812 -1874/
На почетку 1844.г. Грашанин је био врло уздржан и неповерљив према Хрватима. Нарочито је био неповерљив према Људевитом Гају, кога је србска влада финансирала, и бану Јелачићу, оптужујући их да лажу и да нису поуздани савезници.
Напомињем, да се не заборави, тада су Хрвати живели у држави која је била под АУ чизмом и која се звала Славонија, Хрватска и Далмација. Троједина држава.
Зашто Славонија и Далмација никада нису постале покрајине у Хрватској, како је то урађено у Србији са Војводином и Косовом и Мехијом, питање је за зомбиране титоистичке, југословенске носталгичаре у нашем народу?
Касније, августа 1866.г,. Гарашанин нуди бискупу Штросмајеру да се оснује једна заједничка држава независна од АУ и Турске, ради „ сједињавања свих југословенских племена у једну савезну државу…. И зато свако племе ту мора принети своје жртве у крви и у новцу. “ / стр.35 /
Као што знамо тек 1918.године је створена Краљевина СХС, касније Краљевина Југославија, али у ту заједничку државу само су Срби принели крв, огромне људске жртве – 1.247.345 страдалих, своју државност и новац, док су Хрвати и Словенци, уплашени да их поново не прогутају Аустријанци и Мађари, калкулантски пристали да уђу у заједничку државу са наивним Србима, уверени да ће се лакше ослободити њиховог утицаја него некадашњих старих господара.
Јован Суботић / 1817 -1886 /
Писац, правник, политичар и новинар, који је многе године свог живота провео радећи са Хрватима.
Хрвате је сматрао „правим Србима“.
„ Сматрао је да се уједињење Јужних Словена треба да оствари под славним, ничим неокаљаним и лепим србским именом, којим се сваки Србин дичи и поноси.“ / стр.44/
Тражио је да се од Срема, Бачке, Баната и Барање оснује Војводство србско.
Трврдио је да „ далматински Хрвати нису Хрвати него су Срби.“ / стр.54 /
А Славонци?
„ Многи Славонци нису хтели ни да чују да су Хрвати.Чак и током шездесетих година XIX столећа поједини градови и неки делови из Славоније нису хтели да шаљу своје заступнике у Сабор у Загреб, већ су тражили да се одржава Сабор Славоније у Осеку.“ / стр.55/
Чак у великом илирском упоришту Карловцу било је грађана који су порицали да су Хрвати и јавно су истицали да су Мађари. / стр. 56 /
Суботић је записао у својој Аутобиографији : „ У Хрватској је бивало свакаквог чуда доста, па и тога, да су србске попове за јаслих везивали и пред њих сена мећали да их тиме ране.“ / стр. 59 /
Упркос свему, Суботић се јавно залагао и борио да се „ Србљи са Хрватима као један народ саставе, сложе и уједине.“ / стр.60 /
Стари патријарх Јосиф Рајачић, пореклом из Хрватске, рекао је Суботићу :
„ Не можемо се ми са Хрватима скопчати: ти њих не познајеш, а ја их добро познајем. Та они су нама већи непријатељи него и Немци и Мађари.“ / стр.60 /
ВК пише : „ О спремности на бруталан обрачун са Србима у Хрватској, Славонији и Далмацији зато што нису хтели да буду Хрвати, о заговарању њиховог физичког уништавања речито говори писмо од 22.јуна 1869.г. које је Е. Кватерник упутио М. Павлиновићу.“ / стр. 62 /
Веома угледан јавни радник и цењени писац, Суботић је 1863.г. поствљен на чело Казалишног одбора у Загребу. До његовог доласка на чело Казалишног одбора глумци нису знали књижевни језик, већ само локални, кајкавски.Суботић је довео глумце из Новог Сада и Београда који су били учитељи језика загребачких глумаца. / стр. 65 /
Доследан себи и својим политичким уверењима, Суботић је 17.маја 1867. г. напустио Загреб јер није хтео да подржава дуализам и нагодбу са Угарском.
„ Некадашњи првак југословенске мисли, борац за равноправност, слогу и сарадњу Срба и Хрвата, Јован Суботић је, у подмаклим годинама живота, од нетолерантне антисрбске опозиције Хрвата био присиљен да мења своја уверења, да напушта југословенски смер политике и да стане на браник србског народа у Хрватској и Славонији, чије је национално биће било угрожено.“ / стр.81./
Умро је разочаран у југоловенство.
Светозар Милетић / 1826 -1901 /
Мартир Светозар Милетић је 17.априла 1849.г. замолио патријарха Јосифа Рајачића, који му је дао задатак да заступа интересе Војводине у Тројединој краљевини, да му дозволи да напусти Загреб, јер му је : „ мучно живети удаљен од огшишта живота и средишта важних догађаја народних.“
/ стр.93/
Јован Суботић је ову Милетићеву молбу објаснио да их у Загребу нису „ баш најсвесрдније примили. Србљи ду били сматрани као УСТАШИ , па се сваки устезао с њима у интимнији додир доћи.“ / стр.93 /
Милетић је веровао да Аустрија мора да пропадне јер није била национална држава и питао се : „ зашто баш Југословени да обручају Аустрију, буре које се распада.“ / стр.110/
Милетић је био разочаран што је хрватска Народна странка, која је уз несебичну помоћ њега и виђених Срба, од опозиционе постала владајућа, која је до освајања власти сарађивала са Милетићем и Србима, да би се после 1873.г., ревизијом Хрватско-угарске нагодбе, окренула против Срба, газећи сва њихова права, погањала их и присиљавала на хрватизацију.
Није помогло Милетићу што је у Угарском сабору храбро и бескомпромисно бранио интересе Хрватске и Хрвата, они су га мучки нападали, вређали и нису ништа учинили да покушају да га избаве затвора.
На крају, Милетић је истицао да је „ она слога Хрвата и Србаља пре 30 година била илузија, опсена, обмана и Хрватима непотребна“, па је због тога поручио Хрватима да не траже Србе само онд акада су у невољи.
/ стр.118 – 119./
Светозар Марковић / 1846 -1875 /
Најдоследнији у својој критици Монархије и односа према Хрватима био је Светозар Марковић.
Он је отворено говорио да АУ мора да се сруши и да не може таква да опстане. Веровао је да Аустрија и Турска не могу да се сруше без револуције. / стр..133 /
Политику Мађара и Хрвата је оценио као освајачку и насилничку.
„ Загребачка господа хоће да на рачун ссрпске народности шире своју нардоност…на помолу је историјски заокрет, разлаз и сукоб Хрвата са Србима не само на подручју Хрватске већ и читаве АУ.“ / стр.137 /
Светозар Марковић је опомињао да Срби никада не треба да стварају заједничку државу са Хрватима, али његове визионарске идеје србска политичка елита није разумела и глупаво, наивно и непрорачунато је ушла у стварање Краљевине СХС и Југославије, што нас је скупо коштало.
Јован Јовановић Змај / 1833 -1904 /
Упркос свему што је Змај радио на зближаванју односа са Хрватима, упркос његовој огромној популарности међу Хрватима, дошло је у јуну 1899.г, на прослави његовог педесетогодишњег рада, до великих противсрбских демонстрација у Загребу.
Мета напада острашћених франковаца били су у првом реду србски трговци, занатлије и њихове привредне установе.
Змај у својој доброти и благости је остао доследан свом помирљивом држању, приписујући све шовинистичке недоличности настраним и заведеним страначким првацима. / стр.188 /
Јаков Игњатовић / 1822 -1899 /
Био је убеђени мађарофил хтео је да усклади србске и мађарске интересе.Хтео је да помири Србе и Мађаре.
Борио се против велеикохрватског шовинизма Анте Старчевића.
„ Својим текстовима о великохрватима Игњатовић је остао до данас непознат, занемарен и заобиђен.“ / стр.209 /
Димитрије Руварац / 1842 -1931 /
Био је земунски парох, историчар, публициста и писац, који је сматрао да Хрватима без увијања треба да се каже истина. / стр.213 /
Написао је књигу „ Ево шта сте нам криви“, где је изнео праву антологију доказа о разлозима сукоба Хрвата са Србима и о томе ко је крив, ко изазива сукобе.
Оптужио је Хрвате да безобзирно својатају туђе територије, кривотворе историју, отимају србске народне песме и србски језик, најпре илиризмом а после југославизмом, покушавајући да Србе претворе у Хрвате. /стр. 221 /
Закључак Руварца је да раздор између Хрвата и Срба « букти повуда», у читавој Хрватској, да Хрвати на Србе вичу као на дивљу звер и то само што Срби воле и поштују своју веру и народност.Све је то резултат хрватског шовинизма. / стр.228 /
Руварац је први међу Србима написао књигу која представља неку врсту оптужнице против Хрвата…/ стр.228 /
Руварчева књига је заборављена, занемарена и запостављена пре свега кривицом Срба, али и заслугом Хрвата. / стр.231/
Срби су олако и лакомислено жртвовали Руварца и његову књигу ЕВО ШТА СТЕ НАМ КРИВИ. / стр.232/
Јован Скерлић / 1877 -1914 /
Покушавао је на све могуће начине да оправда Хрвате и да има разумевање за њихове « манитости», јер је био искрено одани добронамерни југословен и један од тадашњих идеолога југословенске мисли. Некритички и ненаучно прихватао је субјективно становиште Хрвата.
Он је живео у уверењу да је реч о «манитости» једног дела Хрвата, болесних апостола Антуна Старчевића.Није ни слутио да се ради о једном добро разрађеном програму, који је следила већина хрватског друштва. Циљ тог програма био је асимилација и хрватизација Срба, стварање велике и етички чисте независне хрватске државе. / стр.245 /
Уз то, по Скерлићевом савету, Срби су били дужни да све « манитости» Хрвата разумеју, отрпе и прећуте. / стр. 246 /
Посебан проблем је био Скерлићево тумачење Старчевића.
« Својим садржајем он је збунио недовољно обавештене Србе о правом националполитичком лику Анте Старчевића…Таквим ставом Скерлић је, својим не малим угледом, посејао међу Србе велику заблуду. Те заблуде Срби се неће дуго ослободити, иако ће је у више наврата скупо платити.»
/ стр.268 /
« Живот је у свему оспорио Скерлићеве намере и визије.» / стр.271 /
Слободан Јовановић / 1869 -1958 /
Текстовима о Рачком и Штромајеру дао је свој допринос јачању интегралне југословенске мисли.Тај допринос није био мали, јер је његов углед био велики.
Али, на сву срећу, разочаран односима са Хрватима, променио је мишљење, кренуо је другим, супротним смером и написао је искрено 1939. Године :
« ми смо сви грешили што смо претеривали са унитаризмом, наша је жеља трчала испред стварности.» / стр. 282 /
Необјективно и некритички је писао о Супилу и Трумбићу.
Јован Дучић / 1871 -1943/
Песнику и дипломати Јовану Дучићу је све било јасно у односу са Хрватима. Он није насео на лажну југословенску идеологију и сматрао је да су Срби направили фаталну грешку када су створили заједничку државу са Словенцима и Хрватима. / стр.296 /
Дучић је сматрао да Срби треба да раде на обједињавају свог етничког простора, да, коначно, не воде рачуна о другима већ о себи и сопственим интересима. / стр.296/
Истицао је да су нетрпељивост, мржња и јаз између Хрвата и Срба толико дубоки да је заједнички живот међу њима немогућ. / стр.298 /
О Хрватима је написао низ есеја који су остали остали као опомена србском роду.
Књига Василије Ђ. Крестић је документ о свим нашим историјским заблудама и зато препоручујум да је темељно и студиозно прочитате, како више никада не бисмо направили трагичне историјске грешке.
Надам се да ће наши потомци бити паметнији од нас и зато сам покушао да им приближим значај ове изузетно важне књиге.
Београд, 7534.г. дерикожа
