Početna Tekstovi i kolumne Svedok Zloèin i kazna

Zloèin i kazna

871
0
SHARE

Junaka romana Dostojevskog, siromašnog studenta Raskolnjikova, veæ dugo je muèilo pitanje: zašto se tako lako pronalaze i otkrivaju skoro svi zloèinci i zašto su tragovi skoro svih zloèinaca tako oèevidni? Po njegovom mišljenju, glavni uzrok tome sastoji se ne toliko u materijalnoj moguænosti da se sakrije zloèin koliko u samom zloèinu. On je smatrao da pomraèenje svesti i klonulost volje obuzimaju èoveka kao bolest, razvijaju se postupno i dolaze do kulminacije u noæi izvršenja zloèina; oni se produžuju i traju u tom istom obliku u samom trenutku zloèina i još neko vreme posle njega, što zavisi od prirode same liènosti; zatim prolaze, isto kao što prolazi svaka bolest. Raskolnjikov pre zloèina nije mogao da odgovori da li bolest raða zloèin ili zloèin nekako po svojoj naroèitoj prirodi uvek prati nešto nalik na bolest.

Tumaèeæi ubistvo babe lihvarke Razumihin tvrdi da zloèinac nije ni vešt, ni iskusan i smatra da mu je to prvo ubistvo i da ga je samo puki sluèaj izvukao iz nevolje. To je dokazivao tvrdnjom da ubica nije predvideo nikakve smetnje. Tako ne rade hladnokrvne ubice. Raskolnjikov se u bunilu vraæa na mesto zloèina i povlaèi tri puta zvonce, pažljivo sluša njegov limeni zvuk i priseæa se muènog, strašnog i ružnog oseæaja, trzajuæi se pri svakom udaru zvona bivalo mu je sve prijatnije i prijatnije. Zašto? Zašto je Dostojevski vratio ubicu na mesto zloèina i napisao o oseæanju prijatnosti? U raspravi o zloèinu, uvek se postavlja isto pitanje: da li je taèno tumaèenje socijalista da je zloèin protest protiv nemoralnosti društvenog ureðenja? I ništa više. Da li rastom životnog standarda i boljim uslovima života nestaje zloèin?

Razvoj komercijalne civilizacije pokazuje da se zloèini ne smanjuju. Naprotiv, zloèinci su sve okrutniji. Poslednji ratovi su pokazali svu okrutnost dece socijalizma. Gde nestadoše bratstvo i jedinstvo, radne akcije, drugovi iz vojske i prve ljubavi na moru? Ili je taèna Raskoljnikova teza u raspravi pod nazivom ’’O zloèinu’’, ubica pre zloèina piše pamflet objašnjavajuæi svoje poimanje zloèina, da svi zloèinci po svojoj prirodi neminovno moraju biti zloèinci? Da li se stvarno ljudi dele na dve kategorije: na nižu vrstu i obiène ljude, taènije na materijal koji služi jedino za raðanje sebi sliènih; i na ljude u pravom smislu te reèi, na one koji imaju dar i talenat da u svojoj sredini kažu novu reè. Prvi održavaju svet i umnožavaju ga brojno, drugi pokreæu svet i vode ga ka cilju.

Tako Raskoljnikov odobrava prolivanje krvi po savesti. On to objašnjava time da Keplerovi i Njutnovi pronalasci, usled bilo kakvih smetnji, ne bi mogli postati poznati ljudima, sem ako bi se žrtvovao život jednog, desetine ili stotine ljudi, koji bi smetali tom pronalasku ili bi mu stajali na putu. Njutn bi imao pravo, i èak bi bio dužan, smatra Raskolnjikov, da ukloni sve te ljude i objavi èoveèanstvu svoja otkriæa. Raskolnjikov, dalje, tumaèi to prolivanje krvi po savesti, navodeæi primere zakonodavaca i upravljaèa èoveèanstva: Likurga, Solona, Muhameda ili Napoleona, koji su, svi bez izuzetka, bili zloèinci. Veæinom ti dobrotvori i usreæitelji èoveèanstva su bili strašni krvoloci.

Pragmatièna formulacija da cilj opravdava sredstvo bila je, dakle, poznata mnogo ranije nego što je to Makijaveli obznanio. Problem, naravno, nastaje u tome kada „obièni“ ljudi požele da budu „neobièni“. Kada oni koji služe samo za raðanje sebi sliènih poveruju da su baš oni ti koji donose èoveèanstvu novu reè. Šta onda? Kako njih spreèiti da ne èine zloèin? Kako njih obuzdati? Poseban problem je kod onih „neobiènih“, koji su navodno predodreðeni da usreæe èoveèanstvo, njihov cilj opravdava sredstva, jer se najèešæe dešava da sredstva unakaze cilj.

Nijedna nevina žrtve ne može opravdati uzvišenost nekog cilja. Šta ako je cilj pogrešan? Šta ako zloèin po savesti nema smisla? Ako je „neobièan èovek“ psihopata koji leèi svoje komplekse? Kako saèuvati èoveèanstvo od istrebljenja ako je sve dozvoljeno radi postizanja napretka? Šta je, u stvari, napredak? To što imamo mobilne telefone, putujemo avionima, operišemo laserima i internetom smo povezani sa èitavim svetom, ne znaèi da smo mnogo odmakli od naših predaka koji su dlakavim prstima èeprkali po razlupanim lobanjama svojih neprijatelja. Uprkos snažnom tehnièko – tehnološkom razvoju, èovek se nije mnogo promenio. Nije se previše udaljio od ljudoždera i svako trzanje zvona zloèina prija mu isto kao nesretnom Raskoljnikovu koji, drhteæi od uzbuðenja i strasti, stoji pred vratima sopstvenog zloèina.

Kada pogledate šta su sve amerièki vojnici radili sa zarobljenicima u Iraku, Avganistanu i sada otkrivenim koncentracionim logorima u zatvoru Gvantanamo, onda postaje potpuno jasno da se èovekova priroda nije toliko promenila i da brz razvoj nauke i tehnologije gotovo da ne utièe na promenu èovekove divljaèke i zloèinaèke naravi. Snimci iz Srebrenice, koji danas služe za promociju plaæenih satrapa i za osudu jednog èitavog naroda, žalosno su svedoèanstvo da èovek još uvek nije uspeo da se izdigne iznad svoje zloèinaèke potrebe da se dokazuje masovnim ubistvima pripadnika iste vrste.

Èovek nije uspeo da ukroti u sebi ðavolsku potrebu da masovno uništava svoju vrstu. Životinje to nikada ne rade. Životinje na prave Gulage i ne satiru druge životinje da bi pokazale sopstvenu moæ. U prirodi postoji ravnoteža. Životinja nikada neæe ubiti više nego što može da pojede i prehrani porodicu. Savremeni èovek je spreman da poubija sve one koji mu stanu na put ostvarivanja nekog njegovog zamišljenog cilja. I ta razlika izmeðu èoveka i životinje nije izbrisana. Naprotiv, razlika se sve više uveæava. Potresni snimci iz Srebrenice, monstruozna ubistva civila, najbolji su dokaz da nešto divlje postoji u èoveku i da to može da se pojavi svuda i na svakom mestu. Ponavljam, to može da se pojavi kod svakog naroda i na svakom mestu.

Kriminalnih tipova, koji su spremni da zlostavljaju i ubijaju druge ljude, imate u svakoj naciji i zato ne mogu da prihvatim da su hladnokrvne ubice u Srebrenici ubijale muslimansku decu u ime nas Srba. Nisu ubijali Srbi. Ubijale su psihopate, bolesnici, kriminalni tipovi kojima je rat bio jedino sredstvo da se domognu svog liènog cilja – izleèenja od bolesti. To su jajare, fukare, ološ i smeæe koje svaki narod ima. Rat je njima trebao da bi pokušali da dokažu da su i oni moæni. Ubijanje nedužnih ljudi pred kamerama daje tim zloèincima privid da uèestvuju u velikim dogaðajima i da su postali, napokon, važni i priznati u društvu u kome niko ne zna za njih. Tako se frustrirani likovi oslobaðaju svojih demonskih okova. Zloèinci to svuda rade.

Rasa, vera, nacija ili klasa ne odreðuje tip zloèina. Svaki zloèin je lièan èin. Svaki zloèinac je pacijent za sebe. Meðutim, namera prikazivanja zloèina u Srebrenici je da se Srbi proglase genocidnim narodom i da budu kažnjeni za sve ono što su i zloèinci drugih naroda radili. Nije cilj, dakle, objavljivanje skrivenih filmova o zloèinu da se kazne krivci, nego da se izoluje jedna nacija i da se Srbija osudi za genocid. Ta osuda bi bila pokriæe za sve zloèine koje su drugi u isto vreme po svetu èinili. Dobili bi smo savremene Indijance koje, kao opasne i divlje, treba izolovati u rezervate i obeležiti da se ne mešaju sa drugim narodima. Profiteri zloèina bi opravdali primljeni novac i nastavili bi dalje da satanizuju sopstveni narod.

Uèestvovao sam u snimanju emisije na TV Palma Plus, gde je novinarka Svetlana Petrušiæ prikazala snimke o stradanju Srba u Bosni. Koncentracioni logori, silovanja, ubistva, masakri, „bosansko jagnje“, nabijanje na kolac i sve ono što zloèinaèki um može da smisli mogli smo da èujemo i vidimo u tom dokumentarnom filmu. Emisija je zabranjena. Nije prikazana. Zašto? Zar zloèine ne treba prikazivati i o njima otvoreno govoriti? Zašto vlasnik TV Palme Plus, navodno veliki nacionalista, nije pustio emisiju o stradanju Srba? Zašto RTS ne pusti film o stradanju Srba? Zašto je to zabranjeno?

Pre neku noæ u emisiji „Kljuè“, neki, koliko sam razumeo, ekspert za zloèine iz Sarajeva saopštio nam je njegovu istinu – Meðunarodni sud je generala Krstiæa osudio za genocid. Srbija je uèinila genocid u Bosni i predsednik Tadiæ, koji hoæe da ode u Srebrenicu i da se izvini, ne može da doðe nepozvan, veæ æe dobiti poziv i uslove koje mora da ispuni. Uslovi æe biti postavljeni. Srbija mora da prizna genocid i da plati ratnu štetu. To je zamisao eksperta.

Nijednog trenutka nisam èuo od tog eksperta da su i Srbi živeli u Sarajevu i èitavoj Bosni. Da su to njihova ognjišta. Da su stotine hiljada Srba morale da napuste Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Kosmet. Kako se zove to kad èitav narod napušta svoju vekovnu otadžbinu? Kako se to zove? Je li to genocid? Ili eksperti misle da su Srbi živeli tu samo privremeno i da genocid nije kad ih pobijete i proterate?

Rat u Bosni bio je verski i nacionalni. Sve strane su èinile zloèin. O zloèinima treba govoriti da se ne bi ponovili. Šta reæi o genocidu fašista i nacista? Da li su svi Italijani i Nemci genocidni? Da li su Japanci genocidni jer su pobili 15 miliona Kineza? Jesu li Turci genocidni zbog 1,5 milion pobijenih Jermena ili zbog proterivanja Kurda? Da li su Rusi genocidni zato što je Staljin pobio milione neistomišljenika? Da li su Francuzi genocidni jer su jakobinci pobili monarhiste? Da li su svi Amerikanci genocidni jer je aprila 1963. godine amerièka ekspedicija, u kojoj je bio poruènik Keri, kasnije kandidat za predsednika SAD, pobila u selu Vej svu decu, žene i starce da bi se osvetili pripadnicima Vijetkonga? Kandidat za predsednika SAD je dobio odlikovanje za hrabrost. Da li su to zloèini? Genocid? A katarza? Lustracija? Suèeljavanje sa prošlošæu? Dostojevski je bio u pravu, tragovi svih zloèinaca su oèigledni. Samo treba da sledimo trag.

Svedok 21. jun 2005

SHARE