Politička, poslovna i akademska elita Srbije ignorisala je, ili nije razumela, stvarno stanje domaće ekonomije u godinama koje su prethodile svetskoj krizi. Propustila je i da uoči njene nagoveštaje, ne samo tokom 2007. godine kada je sve počinjalo već i tokom jeseni 2008, kada se Srbija već na svakom koraku o krizu saplitala. Na isti način njena dubina i trajanje se i danas dramatično potcenjuju, pa se ona doživljava kao prolazan i kratkoročan fenomen. Aktuelne zapadne analize ne daju osnova za takvu vrstu optimizma.
Ugledni američki ekonomisti Karin Rajnhart i Kenet Rogof objavili su u decembru 2008. dve zapažene studije koje sistematizuju iskustva i iznose niz uznemiravajućih podataka u vezi sa velikim finansijskim krizama poslednjih decenija.
Analize pokazuju da su krize praćene, ne usporavanjem rasta, već padom bruto domaćeg proizvoda (BDP). U proseku, taj pad traje oko dve godine, i BDP se smanjuje za preko devet odsto. Tokom krize dolazi i do ogromnog rasta javnog duga koji u periodu od tri godine nakon njenog izbijanja poraste u proseku za oko 86 procenata.
Cene nekretnina znatno padaju. Pad prosečno traje oko pet godina, i u tom periodu nekretnine gube preko 35 odsto vrednosti. Prosečno trajanje krize na tržištu akcija je najmanje tri godine, a kumulativni gubitak kreće se oko 60 odsto njihove vrednosti.
U periodima krize nezaposlenost kontinuirano raste u proseku pet godina, što je znatno duže od samog trajanja recesije. U tom dugom periodu, nezaposlenost se dodatno povećava za sedam procenata u odnosu na nivo pre početka krize.
Današnja ekonomska situacija je potencijalno još opasnija. Sve dosadašnje krize bile su lokalne i regionalne. Uvek su postojali veći delovi ekonomskog univerzuma koji nisu bili zahvaćeni i koji su mogli apsorbovati viškove robe i obezbediti kapital ugroženim državama. Ovoga puta taj prostor je drastično sužen i kriza je prvi put zaista globalna.
U svetlu prethodne analize i loših domaćih ekonomskih trendova, projektovani privredni rast Srbije od 3,5 odsto za 2009, ili budžetski deficit od samo 1,5 odsto, nerealni su. Nerealna su i očekivanja da je moguće izbeći masovna otpuštanja – ako bi se analizirani pokazatelji primenili na Srbiju armija nezaposlenih bila bi povećana za dodatnih 200.000 ljudi.
Bila bi opasna zabluda poverovati da se prethodna analiza ne može primeniti na Srbiju. Pogubno je verovanje da je Srbija samo žrtva tuđe krize i da će se brzo oporaviti, jer nije dovoljno integrisana u sistem globalne ekonomije.
Svetska kriza je samo okvir u kome je zli duh srpske ekonomije konačno izašao iz boce. Srbija prolazi kroz klasičnu, sopstvenu, platnobilansnu krizu. Ova kriza je prerasla u valutnu – i sada postaje dužnička. Država će se vrlo brzo suočiti i sa budžetskom krizom. Kada bi kriza u Srbiji bila posledica samo spoljnih faktora, njena dubina i trajanje bili bi znatno manji, a izlaz iz krize mnogo lakši.
Geneza i uzroci krize još uvek ne dopiru do najvažnijih ekonomskih aktera u Srbiji. Kada poslovna elita traži da se država zaduži kako bi se nastavilo sa politikom precenjenog dinara, ona zapravo zahteva kontinuitet ekonomske politike koja je uništila Srbiju. Srpska elita verovatno poznaje lokalni politički milje, ali kao da ne razume svet u kome živi. Da li neko zaista veruje da će MMF pozajmiti novac Srbiji kako bi se spasli vlasnici prezaduženih i preinvestiranih domaćih imperija? Krize se ponekad i namerno izazivaju, ili bar pojačavaju, kako bi lokalne poslovne imperije promenile vlasnike. Kriza u jugoistočnoj Aziji krajem devedesetih imala je takve elemente.
Država danas ima malo prostora da utiče na trajanje i dinamiku krize u kojoj se našla. Za to je uglavnom kasno. Temelji krize građeni su od 2002. godine do juče, a rezultati se sada vide u „punom sjaju“. Mere koje budu preduzete postaviće temelje za period koji će doći verovatno 2011, ili 2012. godine.
Da bi krenula putem oporavka, Srbija mora dopustiti veliku i brzu deprecijaciju dinara, jer će svaki dan odlaganja koštati sve više. To je način da se sačuvaju devizne rezerve, obori uvoz i potrošnja, otkloni veliki deo dispariteta na domaćem tržištu i da se Srbija pripremi za period obnove. Oskudna sredstva koja se budu dobila od inokreditora moraju se uložiti u infrastrukturu i energetiku, a ne u spasavanje imperija koje se ne mogu spasti. Narodna banka Srbije je već proćerdala oko milijardu evra braneći kurs koji nije odbranila.
U najgorem trenutku Srbija mora da radi ono što nije činila dok je novac obilato priticao – da živi od onoga što zaradi, a da u oskudici štedi i investira. Ako se i ovaj trenutak propusti, ogromne žrtve koje predstoje i koje se ne mogu izbeći – biće uzaludne. Srbija će u tom slučaju ostati u stanju permanentne krize i onda kada najveći deo sveta bude iz nje izašao.
Finansijske krize su duge i razorne, imaju svoju neumitnu logiku i ritam. Srbija se mora pripremiti, ne za nekoliko meseci, već za nekoliko godina krize. U tom periodu kupovna moć građana će drastično opasti, doći će do velikog rasta nezaposlenosti, a neke od velikih domaćih imperija dobiće strane vlasnike. Za veliki broj građana ovaj period će povremeno imati gorak ukus devedesetih. Srbija je preživela devedesete, preživeće i ovo.
www.nkatic.wordpress.com
Finansijski konsultant
Nebojša Katić
Politika 13/01/2009
