Početna Sadržaj Privatizacija Zemlja latifundija

Zemlja latifundija

1309
0
SHARE

U poslednje vreme mnogo se govori i piše o tome da u Srbiji, a pre svega u Vojvodini, ogromne površine obradivog zemljišta, ovako ili onako, prelaze u vlasništvo pojedinih bogatih ljudi, odnosno kompanija u njihovom vlasništvu. Govori se da pojedinci veæ imaju u posedu, ili su uzeli u zakup, ili na neki drugi naèin koriste desetine hiljada hektara najbolje vojvoðanske oranice. Neki se time i hvale, a neki najavljuju da æe nastaviti da uzimaju u svoje ruke, u vlasništvo ili u zakup, na stotinak godina oranicu što je gotovo isto što i kupovina, da bi, kako vele, unapredili poljoprivredu. Zemlja im je, kažu, potrebna da bi na njoj proizvodili sirovine za preraðivaèku industriju koju su kupili na raznim tenderima i u èudnim, u bukvalnom smislu reèi mutnim zakonskim i drugim okolnostima, a uglavnom za sitne pare. Pitaju se zašto da im ne pripada i zemlja, kad je veæ pripadala društvenim kombinatima – koje su kupili. To im je, vele, potrebno da bi „zatvorili krug proizvodnje”, a sve za dobrobit zemlje i naroda.

Drugi tvrde da naši tajkuni sada kupuju najkvalitetnije oranice u bescenje da bi ih vrlo brzo prodali strancima i tako debelo zaradili. Posao je posao, a biznis može biti i to. Stvar je pojedinca da se snalazi, da traži i buši rupe u zakonu, pa ako ga u tome niko ne ometa, zaradi novac. Zašto to ne bi èinili i naši novi bogataši. Paori u Vojvodini, naravno oni nešto imuæniji, vapiju da se zakonski reguliše trgovina zemljištem i da se stvore uslovi da i oni mogu da kupe koje jutro. Veliki broj hektara u Srbiji je u korovu, jer nema ko da ih obraðuje.

Mnogi traže da im se vrati nekada oduzeta zemlja i ostala imovina. To je, vele, pravedno, a to zahteva i Evropska unija u èije društvo želimo da se ubacimo. Zakonski propisi o zemljištu postoje, ali su, tvrdi se, zastareli. O novima se vode javne jalove rasprave, uglavnom usporeno i nekako bez rezultata. Oranica prelazi iz ruku u ruke. Po ko zna koji put i na koji naèin.

Kuda to vodi nije teško pretpostaviti. Po svemu sudeæi, u najveæi haos u zemljišnoj politici koji je ova zemlja ikad imala. Može se dogoditi da Srbija (ravnièarsko podruèje) uskoro bude jedina zemlja latifundija i da takva uðe u EU, u kojoj ponajveæa gazdinstva imaju po nekoliko desetina, a retko koja i nekoliko stotina hektara. A da, na drugoj strani, brdsko-planinsko podruèje, južno od Save i Dunava ostane sa stotinama hiljada parcela velièine od po nekoliko ari na kojima nije moguæe zasnovati savremenu proizvodnju ni koristiti odgovarajuæe mašine. Što je najgore, može se dogoditi da se u Vojvodini bukvalno neæe znati šta je èije, šta kome i po kom zakonu pripada. Jer, zemlja je odvajkada, a sasvim izvesno, gotovo dvesta godina nekome pripadala. A sada takvo zamešateljstvo, reklo bi se, ne postoji ni u jednoj drugoj oblasti.

Na šta æe ovo izaæi videæemo, ali neæe biti dobro. Plodna oranica je najveæe blago koje jedna zemlja može da ima, ako ga ima. Mi se sa njim sada poigravamo kao retko kada ranije. I kao retko ko, a pogotovo oni najrazvijeniji, u èije društvo želimo da se svrstamo.

Vladimir Ðurðeviæ

Politika sreda 3. maj 2006.

SHARE