Umro je Prele. Umro je poslednji vitez našega grada. Pobegao je od jajara, kokošara, secikesa, foliranata, šibicara i drugog nacionalnog ološa. Napustio nas je u trenutku kada se naše ludilo širi. Ako ovakvo stanje potraje, ako vitezovi budu prvi odlazili, dok nitkovi nastavljaju da šire svoje ludilo, postoji velika opasnost da svi kolektivno poludimo. Teško je ostati normalan među ludacima. Kako se odbraniti od opšteg ludila koje je zahvatilo naciju? Kako sačuvati zdravu pamet? Teško. Treba ludilo na vreme prepoznati. Pogledajmo nekoliko primera koji su obeleželi prošlu nedelju.
Navešću neke novinske naslove : „Pomračeni um zbog vradžbina ubio devetoro u Jabukovcu“, „Predsednik Tadić usvojio mačku Mici“, „Siromašno polovina stanovništva“, „Direktori javnih preduzeća imaju veće plate nego njihove kolege u EU“ i „Kada su Srbi živeli najbolje? Ne verujete, ali – danas“.
Svi naslovi su originalni i odslikavaju našu današnju tragediju. Godinama uporno opominjem našu javnost da je socijalni kriminal opasniji od organizovanog kriminala. Opasniji je jer nije pod kontrolom. Nikada se ne zna kada će neki oboleli ludak početi da puca.
Organizovani kriminal organizuje država. Tačnije režim. Organizovani kriminal se može rešiti za jedan dan. Dovoljno je da se promeni režim i da se uhapse i drastično kazne nekoliko političara i njihovih tajkuna. Tajkunima zakonom treba nacionalizovati opljačkanu imovinu. To je najveća kazna za te pohlepne skotove. Razvoj demokratije, sloboda medija i učestali parlamentarni izbori su najbolje sredstvo za borbu protiv organizovanog kriminala.
Više od deceniju smo sanjali kada će se srušiti despotski režim u Srbiji i kada će pobediti zakoni i institucije samovolju političkih đilkoša na vlasti. Nažalost, petooktobarski prevrat je bio velika prevara. Organizovani kriminal je uspeo da formira svoje političke oligarhije koje su, za uzvrat što nisu sprovele lustraciju, dobile deo opljačkanog plena. Umesto korenite društvene reforme i izgradnje novih institucija dobili smo retuširane despotove kabadahije na vlasti.
Posledice njihove vladavine su katastrofalne po državu i naciju. Socijalni kriminal nezadrživo se razvija . To je opasna zarazna bolest. Iz dana u dan čitamo u crnim hronikama sve morbidnije i perverznije zločine. Ti zločini su posledica promašenih reformi u društvu. Žrtve tranzicije ne mogu da izdrže nametnuto siromaštvo i bedu duha. Najslabijima pucaju filmovi i ne mogu da se kontrolišu. Problem je što je takvih sve više. Polovina stanovništva živi u siromaštvu i ne može da sebi priušti osnovne životne standarde. Ne mogu ni da zarade za bolji život. Ne mogu da postanu direktori javnih preduzeća jer nisu u strankama. Ne vide nikakvu mogućnost da takvo stanje promene i onda potežu za najbrutalnijim rešenjima. Kažnjavaju sebe i sve koji su slični njima. Kažnjavaju za kukavičluk i nemanje snage da se pobune protiv takvog stanja. U pomračenoj svesti ubica je spreman da pobije sve oko sebe. I onaj ludak bi pobio još više nevinih ljudi da mu se metak nije zaglavio u cevi.
Taj zaglavljeni metak visi nad glavama svih građana Srbije kao večita pretnja da će se zločin nastaviti. Krvoproliće ponoviti. Ko zna kada i gde će neki drugi umobolnik početi ponovo da puca? Ko zna koliko duševnih bolesnika danas slobodno šeta našim ulicama? Kada će njima pući nešto u glavi? Kada će neko prečicom pokušati da reši nagomilane probleme u društvu? A nijedan problem se ne može rešiti nasiljem i prečicama. Socijalni kriminal će, nažalost, sve više da raste. Nema ozbiljnih promena koje mogu da zaustave bolesno razaranje osnovnih vrednosti u društvu. Nema elite koja treba svojim primerom da pokaže put ozdravljenja, izbavljenja i spasenja. Ludilo postaje stil života, a mi svi potencijalne žrtve novih psihopata i manijaka. Socijalna beda se povećava i raste mržnja između sve većeg broja siromašnih i sve manjeg broja bogatih kriminalaca. To neće izaći na dobro.
Istorija nas uči da se takva stanja uvek završavaju revolucijama. One su prirodni nastavak neprirodnog stanja u društvu. I to nije ništa novo. Svi znamo za tu istorijsku nužnost koja sledi. Ali oni koji su zaduženi da upravljaju državom nisu dorasli tom istorijskom pozivu Stranke se otimaju za javna preduzeća. Direktori javnih preduzeća su već ušli u EU. Predsednik države još nije. Umesto da traži najbolje rešenje za zaustavljanje opasne zarazne bolesti koja se širi u društvu, predsednik države Tadić, kao pravi skorojević, duboko je zabrinut za ishranu usvojene mačke Mici. U državi u kojoj 200. 000 dece gladuje i još 200. 000 dece se ne hrani kvalitetno, prema izveštaju komisije UN, predsednik Tadić okreće glavu od siromaštva u kome žive njegovi građani. Lepo je što predsednik države voli životinje, ali je mnogo lepše da pokaže svoju ljubav i prema onoj gladnoj i nedovoljno uhranjenoj deci, kao i prema polovini građana Srbije koji žive na granici egzistencijalnog minimuma. Ali to narcisoidnog predsednika ne zanima. On duboku veruje da građani Srbije danas žive najbolje.
To je potvrdilo i istraživanje izvesnog naučnika Gorana Nikolića, saradnika Naučnog centra Privredne komore Srbije. Kako samo ta izmišljena funkcija marketinški dobro zvuči za neuki svet. A kada bi pitali nas privrednike, kojima Privredna komora nasilno svakog meseca otima deo novca za finansiranje tog nesretnog Naučnog centra, šta je sama PK i taj Naučni centar uradio za poboljšanje poslovanja, dobili biste od svih privrednika jednoglasan odgovor – ništa! Pa, šta će nam onda PK i taj njen Naučni centar? Oni ne trebaju nama privrednicima, jer od njih nemamo nikakve koristi. Međutim, oni trebaju Predsedniku države i njegovom koalicionom Premijeru da bi, preko njihovog biltena NIN, izneli kako se danas najbolje živi u Srbiji u poslednjih sto i kusur godina.
I despot je govorio o švedskom standardu kada je plata bila nekoliko maraka, ali lažne demokrate pokazuju da nisu odustale od despotovih propagandnih manipulacija i obmana. Tvrditi „danas je najbolje. . . odgovorno tvrdim da u apsolutnom smislu Srbima, odnosno građanima ove zemlje, nikada nije bilo bolje“, znači samo dve stvari : ili je naučni sardnik PK prolupao i širi svoje opasno ludilo ili je za naručeni tekst dobio dobar honorar i tako opravdao svoje izmišljeno zvanje u PK. Staviti na naslovnu stranicu NIN-a izjavu naučnog svetnika PK je bahati bezobrazluk i podaništvo prvog reda.
Ali kada je objavljena vest o septembarskoj privatizaciji nedeljnika, onda je postalo jasno da se redakcija dodvorava politbirou kvazidemokratskih snaga na vlasti. Izjava naučnog savetnika PK, ovo PK tako neodoljivo podsećana CK, da „srpsko društvo nikada nije bilo slobodnije nego posle 5. oktobra 2000 . . . i mnogobrojni mediji nikada nisu slobodniji“ je potpuna laž. Navešću, radi ilustracije te petooktobarske slobode, svoj slučaj. U periodu od 1990 – 1992 nastupao sam na RTS četri puta, dok me nije, kao ideologa kapitalizma i finanijera Đinđića, zabranila Mama, kako su je od milja zvali kriminalci i tajkuni. U isto vreme nastupao sam više puta u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Titogradu, Banja Luci i Prištini. U periodu od 2001- 2007 nastupao sam 2 (dva) puta na RTS, dok me nisu zabranili oni koji su u DOS ušli nakon kontrarevolucije. Zabranili su me kao antireformatora i populistu. Dalje, u vreme rušenja despota nastupao sam na lokalnim medijima, koji su partizanskom taktikom slomili monopol TV Bastilje, preko sto puta godišnje. Od 2001 godine do danas godišnje sam nastupao na lokalnim medijima oko 10 puta. Lokalni mediji se plaše lokalnih tajkuna i ne smeju da puštaju ljude koji su nezavisni i stručni.
Odgovorno tvrdim, da je medijska blokada danas veća nego u vreme despota. Neka naučni savetnik PK pokuša na RTS da otvori slučaj bogaćenja tajkuna Miškovića i njegovih pajtaša. Odgovorno tvrdim, da će privatizacijom lokalnih medija nastati potpuni medijski mrak u Srbiji. U mraku će svetliti oči samo predsednikovoj maci Mici. I vračevima. Oni će pronaći Premijerove mace. I igraće se u mraku. Zadovoljni. Jer je to najslobodniji i najbolji mrak. Od tog mraka je pobegao Prele. Neka mu je večna slava ! I hvala.
