Farmaceutska industrija šalje agresivnu i jasnu poruku – sa svetom je sve u redu, sa vama i vašom biohemijom nije, a mi imamo lek
Decembra 1987. godine, tačno pre 20 godina, u SAD je odobrena upotreba „prozaka”, revolucionarnog antidepresiva čija pojava obeležava početak nove epohe u farmaceutskoj industriji. „Prozak” je najpoznatiji iz serije „magičnih” lekova koji obećavaju da će „izlečiti” depresiju, a da pri tome neće dovesti do zavisnosti. Pojava ovog leka se poklapa sa trijumfom neoliberalne misli i označava početak diskretnog savezništva neoliberalne ideologije, s jedne, i farmakologije, s druge strane.
Nekih godinu i po dana posle pojave „prozaka”, američki politički teoretičar Fransis Fukujama objavio je svoj poznati esej „Kraj istorije?”. Neoliberalna misao time je proglasila kraj ideoloških borbi, pobedu kapitalizma i trijumf neoliberalne države.
Kako se radi o idealnom obliku ljudskog organizovanja (tako misli Fukujama), kako se više nema šta popravljati, istorija je završena. Svet je ušao u zonu savršenstva, bar kada je o sistemu i državi reč. Otuda, svi psihički problemi i nezadovoljstva kroz koja čovek može prolaziti – depresija, tuga, strahovi – samo su bolesti (ili korektnije, poremećaji) i biohemijskog su porekla. Moćne farmaceutske kompanije, deo medicinskog establišmenta i deo medija, indirektno sugerišu da na psihičke probleme ne utiče loša stvarnost, obesmišljeni život, raspad porodice, ili egzistencijalna nesigurnost koju sistem kreira. Sve je mnogo jednostavnije – problemi su u vezi sa hemijom mozga i poremećajem u funkcionisanju supstance (moždanog prenosnika) koja se zove serotonin. Farmaceutska industrija tako šalje agresivnu i jasnu poruku – sa svetom je sve u redu, sa vama i vašom biohemijom nije, a mi imamo lek.
Ova poruka se sjajno uklopila u proces „proizvodnje” novih dijagnoza u psihijatriji, sa kulminacijom u periodu između 1980. i 1994. godine, kada je došlo do višestrukog povećanja novootkrivenih poremećaja. Farmaceutska industrija nije propustila da ovakve trendove pretvori u profit.
Naravno, farmakologija nije izmislila bolesti. Psihičkih oboljenja i poremećaja zaista ima mnogo, i oni svakako zahtevaju i lečenje i lekove. Problem nastaje primenom olake dijagnostike i brzih rešenja. Veliki broj graničnih slučajeva se odmah podvodi pod bolest i sve veći broj ljudi se usmerava ka lekovima. Pri tome, stvara se i lažna slika o magičnoj moći lekova koji nude efikasno lečenje i trajno izlečenje, a farmaceutske kuće ulažu ogroman napor kako bi sakrile njihove brojne i opasne neželjene efekte.
Dete, do juče karakterisano kao „nemirno” ili „živo”, danas se može podvesti pod poremećaj ozbiljnog naziva – hiperaktivnost i deficit pažnje. Naravno, i za to postoji lek – „ritalin”. U SAD je tokom devedesetih broj korisnika ovog leka povećan za 700 procenata i premašio je cifru od četiri miliona. Kako se ne radi o infektivnoj bolesti, ovaj porast se ne može racionalno objasniti. Farmaceutska industrija tako dobija odane potrošače, a roditelji i škola drogiranu decu koja ih neće gnjaviti, zahtevati pažnju i stvarati probleme. Roditelji se mogu posvetiti najvažnijem od svih poslova – radu i zarađivanju. U novom konceptu roditeljstva, detetu kao da nisu potrebni ljubav, pažnja i vaspitanje, već lekovi i novac.
Pod uticajem istraživanja koja farmaceutska industrija finansira i populariše, sve više ljudi sebe podvodi pod neki od poremećaja, da bi zatim u lekovima tražili spas. Ako se pažljivije pogledate, nećete umaći nekoj od mnogobrojnih dijagnoza, koje zahtevaju makar lek, ako baš ne i lečenje. Da bi se ovakve ili slične poruke odaslale, najveće farmaceutske kompanije troše na marketinšku promociju iznose koji su gotovo jednaki vrednosti srpskog BDP-a. Sve ovo ne bi bilo moguće bez aktivnog učešća i podrške dela medicinske struke. Farmaceutska industrija je dovoljno vešta da takvu pomoć obezbedi. Kroz naručena i dobro plaćena istraživanja, kroz finansiranje stručnih putovanja, kroz sponzorstva za konferencije i kongrese itd. lako se pridobijaju poslušni eksperti. Korupcija je globalni fenomen, mada su stepeni suptilnosti različiti.
Sve ovo bi mogla biti samo ilustracija korporativne gramzivosti i neodgovornosti na koju danas, u duhu novog vremena, svako ima pravo. Nažalost, socijalne implikacije fenomena o kojima je ovde reč preozbiljne su i dalekosežne.
Veliki broj autentičnih ljudskih emocija sve češće se tretira kao bolest. Socijalno nezadovoljstvo se potiskuje, proglašava za poremećaj i neprilagođenost, a potom suzbija lekovima. Farmakologija preti da postane, svesno ili nesvesno, efikasan instrument društvene kontrole, i neka vrsta biohemijskog gulaga. Današnja situacija pomalo podseća na vreme totalitarnih režima, koji su svoje protivnike proglašavali bolesnima i trpali u azile za umobolne. Na kraju istorije, ove metode postaju sve rafiniranije i dakako, sve „naučnije”.
Ako sve ovo deprimira, možda su najbolji lek knjige Dostojevskog ili muzika Betovena. Da je „prozak” izmišljen koji vek ranije, možda bi ovim velikanima bilo bolje, ali bi svet bio uskraćen za dela koja su oni u svojoj „neadaptiranosti” stvorili. Ponekad nije loše kada spas malo okasni. Finansijski konsultant
Nebojša Katić
Politika 27.11.2007.
