Prenosimo članak Srpske dijaspore o gašenju četiri najvećih srpskih banaka, uz napomenu da se Brako Dragaš prvi, još 2001. godine, pobunio protiv stečaja ovih banaka (Redakcija).
Stečaj četiri najveće srpske banke Beobanke, Jugobanke, Investbanke i Beogradske banke, kojima je još 2002. godine zabranjen rad, još nije okončan. Bez obzira na to što im je zabranjen rad, banke su nastavile da naplaćuju svoja potraživanja, i njihova se imovina prodaje i izdaje u zakup.
Pred Trgovinskim sudom u Beogradu već sedam i po godina traje stečajni postupak nad ovim bankama, ali bez naznaka da bi proces uskoro mogao da bude okončan, zbog čega su se u javnosti ponovo pokrenule priče o opravdanosti odluke bivše dosovske vlade da ih 2002. ugasi.
Ekonomista Milan Kovačević kaže za "Vesti" da stečajni postupak košta, a što duže traje to je veći dokaz da su te banke mogle opstati na našem tržištu.
– Banke možda nisu morale da se ugase, ali je to odgovaralo ljudima koji rade na stečaju, od stečajnog upravnika pa nadalje. Za sve te godine prodavana je imovina da bi se vraćali dugovi, na tome radi dosta ljudi. Čim to još traje, znači da su i banke mogle da traju, jer to košta – objašnjava Kovačević.
On dodaje da je čitava situacija oko prestanka rada banaka u direktnoj vezi sa dolaskom stranih banaka u Srbiju.
– Nisu ugašene banke, ugašen je celokupan bankarski sektor u Srbiji! Time je, naravno, ostavljen prostor za dolazak stranih banaka. I to, vrlo proširen prostor! – kaže on.
Tadašnji ministar finansija, ekonomista Jovan Ranković za "Vesti" kaže da su tadašnji funkcioneri nepravedno zabranili rad bankama i da je to bio razlog njegove ostavke na mesto u Vladi.
– Ostavku sam podneo zbog odluke tadašnjeg potpredsednika Vlade SRJ i guvernera Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića, koji nisu bili spremni na saradnju i nisu reagovali na moja upozorenja. Dobili smo dvotrećinsko smanjenje kamata od Pariskog kluba i moja ideja je bila da se banke oporave, a ne da se šalju u stečaj. Rekli su da će ih, ukoliko banke ne naplate svoje dugove, likvidirati i ubrzo su ih zaista i poslali u stečaj – kaže on.
Ranković dodaje da je razlog za ovakvu odluku verovatno njihovo neznanje, ali da je situacija imala i političke konotacije.
– Po meni je stavljanje ove četiri banke u stečaj potpuni apsurd. Smatrao sam da im treba dati šansu i spasti ih. Vojislav Koštunica je tada štitio Dinkića, i nije se osvrnuo na moje zahteve, iako sam ja bio njegov čovek. Kasnije ga je Dinkić pustio niz vodu, ali šta ja tu mogu – objašnjava Ranković.
Razlog što su banke još u stečajnom postupku Stevo Đuranović, v.d. predsednika Trgovinskog suda u Beogradu, objašnjava velikim kompleksom potraživanja sa domaćim i inostranim partnerima.
– Jedna od stvari koja usporava proces je to što banke čekaju naplatu potraživanja od domaćih preduzeća koja su u postupku privatizacije. Osim toga, Beogradska i Jugobanka su bile nosioci obaveza prema inostranstvu, obe su imale poslovne jedinice u Americi, a Beogradska banka i na Kipru, pa se čeka završetak postupaka koji se vode u tim zemljama. Slično je i sa prijavama koje se odnose na takozvani kosovski dug, odnosno na dugovanja banaka ino-poveriocima i potraživanjima prema subjektima sa Kosova i Metohije. Postupke opterećuje i pitanje neraščišćenih imovinskih odnosa sa državama nastalim raspadom nekadašnje SFRJ – kaže Đuranović.
Tek kad se namire poverioci
Prema rečima Steve Đuranovića, troškovi sva četiri stečajna postupka su ogromni. U periodu od 2002. do juna 2008. godine ukupni troškovi stečajnog postupka u Jugobanci iznosili su 1.085.000.000 dinara, u Investbanci 1.031.000.000 dinara, a Beobanci 1.316.000.000 dinara. Ogroman deo svih troškova je pokriven prihodima od zakupa, refundiranih troškova, kamata na oročena slobodna sredstva.
– Te banke vuku hiljade raznih postupaka u zemlji i inostranstvu, treba platiti advokata, pravnog zastupnika. Što postupak traje duže, troškovi jedu sami sebe i svi bi morali da budu svesni te opasnosti. Zato je intencija i suda da se svi postupci ubrzaju i apelujem na neophodnost hitnih zakonskih izmena. Zakon kaže da će se postupak okončati kad se namire svi poverioci – kaže Đuranović.
Pasiva veća od dugova
Kad je reč o procenama da su ukupna potraživanja i imovina banaka veći od dugova, Đuranović kaže da je u momentu otvaranja stečaja, pasiva evidentno imala prevagu nad aktivom.
– Bilansi banaka bili su nerealni jer su potraživale od privrede neverovatne iznose, stotine milijardi, neosnovano uvećane dugove putem mesečnih obračuna po visokim kamatama. Radilo se praktično o nenaplativim potraživanjima, jer su najveći dužnici bili industrijski sistemi koje je država pomagala da prežive. Pored toga, u to vreme su i nekretnine ovih banaka vredele mnogo manje nego danas – kaže Đuranović.
Zaradili na likvidaciji
Poznati beogradski advokat Sava Anđelković i bivši pravni zastupnik ojađenih radnika tvrdi da su četiri nacionalne banke oterane u stečaj bez osnova, čime je tadašnja dosovska vlast napravila svojevrstan državni finansijski udar.
– Lopovi su to uradili da bi došle druge banke njihovih prijatelja i rođaka. Pogašene su banke koje nije trebalo da se ugase. Bile su nelikvidne, ali su imale imovinu i uredne hipoteke za date kredite, koji su znatno premašivali cifru minusa, ali to kao da ih i nije zanimalo. NJima je bilo najvažnije da uzmu zgrade i imovinu i razdele partijama i političkim prijateljima. Veliki broj ljudi i danas živi na račun likvidacije tih banaka. Sada tu ništa ne može da se uradi, a jedina nada su neke nove političke snage u zemlji koje bi izvukle krivce za ekonomski haos na optuženičku klupu – kaže Anđelković.
