Početna Sadržaj Osvetljenja Zašto Srbija ćuti

Zašto Srbija ćuti

743
0
SHARE

Skoro godinu dana posle održanog referenduma i sticanja nezavisnosti u Crnoj Gori se odvija proces donošenja novog ustava kao izraz njenog državnog i institucinalnog konstituisanja. U ustavnoj raspravi pokrenuta su mnogobrojna politička, socijalna, kulturološka, filološka i crkvena pitanja. A najveće i najdalekosežnije kontroverze izazivaju ustavna rešenja vezana za formulisanje upotrebe službenog jezika u Crnoj Gori, položaja Srpske Pravoslavne Crkve, tzv. građanskom karakteru države, položaju Srba u novom ustavu, pravu manjina i njihovog institucionalnog pozicioniranja, izgledu državnih simbola i znamenja. Sve su to izuzetno značajni i sudbonosno važni istorijski izazovi pred kojima se nalazi nezavisna Crna Gora ali i srpski narod u izmenjenim društvenim i istorijskim okolnostima.

Međutim, sigurno da je problem ustavnog položaja srpskog naroda od presudnog značaja za njegov ukupni političko – pravni i ustavni položaj u novom ustrojstvu crnogorske države. Ovo pitanje tiče se karaktera države i njenog određenja kao građanske državne tvorevina i to bez jasnog određenja kakva je ustavna pozicija srpskog naroda i ostalih naroda koji ne pripadaju većinskim nacionalnim zajednicama.

U Nacrtu ustava se govori da u Crnoj Gori žive crnogorski narod i ostali autohtoni narodi i građani i na taj način se formuliše tzv.građanski karakter crnogorske države. Ali pri tome se nigde ne navodi koji su su to autohtoni narodi niti se navode ustavne odredbe kojima bi bila obezbeđena zaštita kulturnih, društvenih i političkih interesa i prava tih „autohtonih„ naroda. Čak se u raspravi moglo čuti da se radi o starosedlačkim narodima. Ovim predlogom nije garantovana zaštita manjinskih prava, zato je i s pravom postavljena dilema koju je formulisala Ana Trbović “Da li su građani Crne Gore koji su se izjasnili kao Srbi ili Albanci na poslednjem popisu autohtoni narod i/ili manjina u Crnoj Gori i koja prava oni imaju. Međutim, kako bi pripadnici određenog naroda/manjine ostvarili prava, potrebno je da se ta prava izričito propišu ustavom, a često i posebnim zakonom. To znači da na osnovu zvaničnog Nacrta ustava Crne Gore, Srbi u Crnoj Gori ne mogu da traže održavanje nastave na srpskom jeziku, upotrebu srpskih simbola ili određenu zastupljenost u raznim političkim i zakonodavnim telima-osim ako neki novi , posebni zakon o autohtonim narodima/manjinama tako ne propiše i pored nedorečenosti ustava“.To je suštinsko pitanje ove ustavne rasprave i nije slučajno da ono izaziva najviše sporenja i kontroverzi, što pokazuje uostalom i tok same ustavne rasprave.

I dok se unutar crnogorske države i javnosti može pratiti veoma burna politička rasprava, u Srbiji kao matičnoj zemlji dvesta hiljada stanovnika Crne Gore deklarisanih nacionalno kao pripadnici srpskog naroda, vlada opšti muk, medijska blokada, ravnodušno prećutkivanje, i tek se sporadično probije neka informacija ili komentar vezani za ustavnu raspravu u Crnoj Gori. Stiče se utisak da je vladajućoj političkoj eliti U Srbiji očigledno svejedno kako će i na koji način institucionalno biti rešeno pitanje položaja srpskog naroda u Crnoj Gori. Da li će srpski narod biti konstitutivni činilac crnogorskog državnog i političkog ustrojstva ili će biti sveden na jednu od manjina, kakav će biti položaj Srpske Pravoslavne Crkve, kako će biti rešeno pitanje naziva i upotrebe službenog jezika, sve su to otvorena istorijska pitanja koja očigledno ne dotiču mnogo naše političke elite i našu javnost.Kao da je u Srbiji zavladao prećutni dogovor da se sada ne otvara pitanje položaja srpskog naroda jer bi to verovatno, sudeći po ponašanju naših vlastordržaca oslabilo pregovaračku poziciju srpske države oko rešavanja statusa Kosova.

To je samo još jedno u nizu svedočanstava u kojoj meri je srpska politička elita nesposobna i nespremna da jasno, otvoreno i bez politikantskih kalkulacija formuliše i zastupa srpski nacionalni interes i da na taj način kao što to inače čine ozbiljne države voditi računa o intersima svoga naroda. U tom smislu može nam biti veoma poučna izjava Petra Turčinovića hrvatskog ambasadora u Crnoj Gori. “Evidentno je da je na području Boke Kotorske došlo do opadanja broja Hrvata.Zbog toga smo vrlo osetljivi na status Hrvata u Crnoj Gori.Sa velikom pažnjom čekamo ustav da vidimo kako će pitanje manjina biti rešeno“. Ovako nastupa diplomatski predstavnik jedne zemlje koja se ne libi da postavlja pitanje položaja svoga naroda u Crnoj Gori kao susednoj zemlji. Srbija to i nije u stanju da uradi jer i nema ambasadora u nezavisnoj Crnoj Gori, ali zato ambasadorka Crne Gore nije propustila priliku da u nedavno objavljenom velikom i otužnom razgovoru obrazloži poziciju svoje zemlje u odnosu na Srbiju kao prijateljsku zemlji, ne pominjući pri tome ni jedno od kontroverznih i spornih pitanja od čijeg rešavanja i zavisi priroda i karakter međudržavnih odnosa. Ona je tom prilikom izjavila da su odnosi Srbije i Crne Gore bili časni i da će takvi i ostati. Da li ovi časni odnosi podrazumevaju i nedavnu presudu Podgoričkig suda kojom su na zatvor osuđeni članovi udruženja za zaštitu srpskog jezika i čirilice uz obrazloženje da su svojom odbranom srpskog jezika podsticali građansku neposlušnost u Crnoj Gori.

Nije zabeleženo da se neka od medijski veoma eksponiranih organizacija za ljudska prava u Srbiji založila za odbranu ljudskih prava profesora srpskog jezika koji su već duže vremena izloženi besprimernom progonu i kršenju njihovih osnovnih ljudskih prava.Ovde je verovatno u pitanju problem političke korektnosti, jer nije baš politički uputno da se naše dušebrižničke organizacije za zaštiutu ljudskih prava bave i problemom zaštite ljudskih prava ljudi koji samo žele da brane svoje osnovno ljudsko pravo da govore srpskim jezikom, kojim inaće govori velika večina stanovnika Crne Gore. U časne odnose verovatno spada i falsifikovanje istorije u đačkim udžbenicima o čemu je u svojoj knjizi Antisrpstvo u udžbenicima istorije u Crnoj Gori govorio dr. Aleksandar Stamatović. “Istorija je istina o prošlosti, ali u Crnoj Gori ona je potpuno preobražena, do neshvatljivih razmera, jer su pisci-autori samo puki izvršioci jedne ideologije i vlasti, partije i ličnosti. Ono što se danas dešava u Crnoj Gori predstavlja proces menjanja kollektivne svesti, a sa tim i kolektivnog pamćenja jednog naroda: To se radi sa ciljem stvaranja novog naroda u novoj državi, sa novom crkvom, jezikom i sa novom etničkom svešću.Kao osnovica za sve to treba da posluži falsifikovana i izmišljena prošlost“.

O ovim drastičnim pojavama kršenja ljudskih prava i svojevrsnom ideološkom inžinjerengu koji se sprovodi uporno i veoma sistematično u Crnoj Gori govori se u Srbiji samo u retkim prilikama, bez stvarnog odjeka izraza solidarnosti u našoj sredini. Zato je i neshvatljivo da naša politička javnost ostaje nema i bez pravog ragovanja pred jasnim nastojanjima aktuelne crnogorske vlasti da raznim merama i dobro osmišljenim aktivnostima poništi i razori srpski nacionalni identitet u nezavisnoj Crnoj Gori.

Na ovu političku praksu jedina je istrajno i odlučno reagovala Srpska Pravoslavna Crkva i sama izložena teškim napadima u stalnom pokušaju da bude u potpunosti marginalizovana i svedena na jednu od religijskih zajednica. Pokušaj oduzimanja imovine Mitroplije Crnogorsko-Primorske dovoljno govori o kakvim je nasrtajima reč. Očigledno su izostala jasna i rezolutna reagovanja državnih organa Srbije koji imaju i jasno određenu ustavnu obavezu i dužnost da brane i štite interese i prava srpskog naroda. Pored dirljivih opisa susreta ambasadorke Crne Gore sa predsednikom vlade Srbije i Predsednikom Republike i njihovog obostranog uveravanja da će sve učiniti za razvijenje dobrosusedskih i prijateljskih odnosa dve nezavisne države nismo bili u prilici da uočimo njihovo jasno određenje prema tome kakva će biti politika državnih organa Srbije u zaštiti i obezbeđivanju ljudskih i nacionalnih prava srpskog naroda i to u vreme kada se donosi novi ustav Crne Gore.

Kao dobra ilustracija predstavnika srpske političke elite prema položaju srpskog naroda u Crnoj Gori može nam poslužiti izjava Dušana Prorokovića, funkcionera DSS-a „Ali najpre Srbija treba da zna šta hoće:Srbija treba da brani interes svoje države, i tek onda da razmišlja o budućim odnosima između Srbije i Crne Gore“, za njim ne zaostaje ni portparol DS Jelena Marković „Beograd, nakon odvajanja Podgorice, još se nije snašao. To je prirodno, i zbog toga se malo sporije uspostavljau birateralni odnosi sa Podgoricom. Srbija i Crna Gora dele zajedničku kulturu i imaju mnogo zajedničkih interesa, zbog čega se Srbija svakako mora angažovati na u uspostavljanju dobrih odnosa sa Crnom Gorom.Tim pre jer u njoj živi i znatan broj Srba“.

Sudeći po ovim izjavama Srbi u Crnoj Gori ne mogu da očekuju da će se skoro predstavnici srpske političke elite opredeliti prema njihovim najvećim problemima jer su oni rešeni da grade pre svega dobre i prijateljske odnose a to verovatno podrazumeva da Srbija ne pokreće najvažnija pitanja vezana za položaj srpskog naroda u Grnoj Gori. Srbi u Crnoj Gori moraju očigledno da sačekaju da Srbija reši svoje probleme i da se snađe u novim okolnostima, pa će tek onda možda doći na red i zaštita njihovih prava i interesa.

Ovi toliko željeni dobri i prijateljski odnosi biće po svemu sudeći građeni upravo na zatomljavanju i prećutkivanju prava srpskog naroda, što ne bi bilo prvi put u njegovoj istoriji. Jasno je zato da odbrana nacionalnog identiteta srpskog naroda u Crnoj Gori od izuzetne važnosti za srpski narod u celini. Jer moramo konačno izaći iz te često samonametnute i auto-destruktivne pozicije da se samo zalaganje za odbranu i zastupanje interesa i prava srpskog naroda označava kao težnja za ostvarivanje velikosrpskih imperijalnih interesa. Radi se o zahtevu za zastupanje i odbranu intersa srpskog naroda u Crnoj Gori kako je to i formulisano u programu Srpskog Narodnog Vijeća Crne Gore. U tom dokumentu se jasno određuje pozicija srpskog naroda . “Poštujući iskustva i standarde najrazvijenijih demokratskih država, u težnji da svoj položaj u Crnoj Gori riješimo na miran, demokratski i civilizovan način, zalagaćemo se i svim civilizovanim sredstvima, neodstupno se boriti za ostvarenje sledećih ciljeva: za ustavnopravno definisanje položaja Srba u Crnoj Gori kao konstutivne nacionalne zajednice, za ustavno definisanje srpskog jezika i ćirilićnog pisma kao službenog, za proporcionalnu zastupljenost Srba u svim institucijama sistema u skladu sa rezultatima popisa stanovništva, za kulturno-prosvetnu autonomiju, za sistem specijalnih veza sa Srbijom, za pravo na nacionalna obilježja i njihovu javnu upotrebu“.

Ovo su temeljni zahtevi srpskog naroda u Crnoj Gori i zašto bi prihvatanje ovih demokratskih zahteva od strane Srbije i njene javnosti bilo izraz težnje za ostvarivanje velikosrpskog državnog projekta. Ovo su osnovni zahtevi jedne nacionalne zajednice koji joj obezbeđuju ostvarivanje njenih elementarnih nacionalnih i demokratskih interesa. Kada je Crna Gora kao nezavisna država u pitanju politička situacija je sasvim jasna, sada je na dnevnom redu želja i nastojanje da se ustavni položaj srpskog naroda reguliše na osnovu evropskih i demokratskih vrednosti i standarda.I zašto bi ovo razložno fundirano demokratsko nastojanje bilo razlog da se ne uspostave dobri i prijateljski odnosi, jer jedino na toj osnovi, na poštovanju srpskog nacionalnog identiteta u Crnoj Gori može biti građena politika dobrih i prihvatljivih državnih odnosa. Svako prećutkivanje ovih opravdanih demokratskih zahteva samo će stvarati lažnu sliku o idiličnim dobrosusedskim odnosima, i neće stvarno doprineti istinskim zalaganjima za odbranu srpskih nacionalnih interesa.

Ovu političku poziciju veoma je precizno opisao istoričar Čedomir Antić u tekstu Kraj čutanja “Zvanična Srbija kao da je zaboravila da u Crnoj Gori bez osnovnih nacionalnih, prosvetnih i kulturnih prava kao i bez političke ravnopravnosti, živi dve stotine hiljada pripadnika srpskog naroda. Verovatno u Srbiji ima mnogo građana koji veruju da je sa nezavisnošću prestala svaka obaveza Srbije prema tim ljudima. Ipak,ljudi koji danas vode Srbiju nisu tako nešto mislili, a još manje govorili, pre tri meseca.Istovremeno, status Srba u Crnoj Gori nije važan samo zbog srpskog naroda koji tamo živi, već i zbog osam stotina hiljada građana Srbije koji vode poreklo iz ove, za sada najmlađe evropske države“.

Međutim, ako govorimo o čutnji i medijskoj blokadi u Srbiji i za to s puno prava i opravdanja okrivljujemo naše državne i političke elite, postavlja se takođe veoma važno pitanje zašto ćute i ne oglašavaju se predstavnici nacionalne i intelektualne elite u Srbiji. Mislim na one velike i istaknute nacionalne borce koji su do juče vodili gromoglasnu kampanju za zajedničku državu a sada su odjednom začutali i to u političkim i društvenim okolnostima kada se odigravaju odlučujući događaji koji će odlučiti kakav će biti položaj srpskog naroda u Crnoj Gori. Ućutali su se i zamukli svi oni korifeji srpstva i srpske nacionalne ideje, priklanjajući se očigledno glavnom toku državne politike, da se ne otvaraju sada osetljiva pitanja položaja Srba u Crnoj Gori jer se Srbija još nije snašla a i sama ima dovoljno svojih teških političkih i socijalnih problema. Takođe je veoma indikativno da se ne oglašavaju ni naše vodeće nacionalne i intelektualne institucije -Srpska Akademija Nauka i Umetnosti, Univerzitet, udruženja Književnika, strukovna udruženja, nevladine organizacije. Izbegavanje srpske političke, nacionalne i intelektualne javnosti da se jasno i bez političkih kalkulacija izjasni o položaju srpskog naroda u Crnoj Gori dovoljno govori o stvarnom stanju duha i nacionalne svesti u Srbiji. A ono je sadržano u opštoj ideološkoj i političkoj konfuziji, gubljenju i razaranju nacionalnog identiteta i nemoći da se artikuliše i zastupa jasno i na demokratskim i evropskim idejama i vrednostima zasnovan i formulisan državni i nacionalni program.

Zato i postavljamo pitanje? Zašto danas ćuti Srbija kada se u nezavisnoj Crnoj Gori rešava ustavni položaj srpskog naroda i odlučuje o njegovoj ali i o našoj sudbini.

20 April 2007 godine

SHARE