Početna Sadržaj Osvetljenja Zašto pad još uvek traje

Zašto pad još uvek traje

685
0
SHARE

U zimu 2008–2009, svetska ekonomija bila je na ivici propasti. Berze su pale, tržišta kredita su stala a banke su masovno propadale svuda po Americi i Evropi, što je pretilo i ostatku sveta. U najmračnijim danima krize, u Americi je svakog meseca 700.000 ljudi ostajalo bez posla, a obim svetske trgovine se smanjivao brže nego tokom prve godine Velike depresije.

Međutim, do leta 2009, svetska ekonomija se stabilizovala i postalo je očigledno da nećemo gledati potpunu reprizu Velike depresije. Od juna 2009, mnogi indikatori su pokazivali da BDP raste u svim najvećim privredama, svetska industrijska proizvodnja se povećavala, a američki korporativni profit se vratio na nivo od pre krize.

Ali stopa nezaposlenosti u Americi i Evropi skoro uopšte nije smanjena – što znači da su problemi nezaposlenih sve veći, posebno u Americi, gde je pomoć države minimalna, pošto su naknade za nezaposlene potrošene, kao i ušteđevina. Još  uvek se ne vide znaci oporavka: nezaposlenost i dalje raste u evropskim državama najteže pogođenim krizom, američki privredni rast se polako usporava a mnogi ekonomisti očekuju da će stopa nezaposlenosti u Americi ostati visoka ili čak dodatno porasti u narednih godinu dana.

1.

U prvoj deceniji trećeg milenijuma, cene privatnih i komercijalnih nekretnina u Evropi i Severnoj Americi su skočile. Od 1997. do 2007, cene nekretnina su u Americi porasle 175 procenata, u Španiji 180, u Britaniji 210, a u Irskoj 240 procenata.

Zašto su cene nekretnina u toliko različitih zemalja toliko skočile? Za to ima četiri popularna objašnjenja (koja nisu međusobno isključiva): politika niskih kamatnih stopa Federalnih rezervi nakon recesije 2001; teorija o prevelikoj globalnoj štednji (eng. global savings glut); finansijske inovacije koje su prikrivale rizik; i vladini programi koji su odgovorni za moralni rizik.

Niske kamatne stope Federalnih rezervi

Posle pucanja tehnološkog mehura krajem devedesetih, centralne banke su oštro srezale one kratkoročne kamate za koje su bile direktno odgovorne, pokušavajući da ublaže neminovni pad. Fed je postupio najdramatičnije, spuštajući prekonoćnu kamatnu stopu na kredite banaka sa 6,5 odsto s početka 2000. godine na samo 1 odsto 2003, i održavajući ih na niskom nivou do 2004. Postoji škola mišljenja – kojoj je Raghuram Rajan vrlo naklonjen u svojoj knjizi Fault Lines, a čiji su mnogo kvalifikovaniji zagovornici Nuriel Rubini and Stiven Mim u knjizi Crisis Economics – i prema toj školi mišljenja, ovaj produženi period niskih kamatnih stopa je rezultat strahovito ozbiljne greške, koja je pripremila teren za mehur nekretnina.

Međutim, postoji niz problema u ovoj teoriji. Pre svega, Fed je imao dobre razloge da drži prekonoćnu stopu niskom. Iako recesija 2001. nije bila naročito duboka, oporavak je tekao sporo – u Sjedinjenim Državama se zaposlenost vratila na nivo od pre recesije tek 2005. A pošto je inflacija bila najniža u poslednjih 35 godina, pojavila se opasnost od deflacije, kada depresirana privreda dovodi do pada dohodaka i cena, a to dodatno usporava  ekonomiju. Teško je zamisliti, čak i iz ove perspektive, šta je drugo Fed mogao da uradi.

Prevelika globalna štednja

Termin “global savings glut” prvi put je upotrebio Ben Bernanke u jednom govoru početkom 2005. U tom govoru je budući predsedavajući Federalnih rezervi tvrdio da je veliki trgovinski deficit Amerike – i veliki deficiti drugih zemalja, poput Britanije i Španije – ne oslikavaju toliko promene u ponašanju tih zemalja, koliko promene u ponašanju suficitarnih zemalja.

U tom govoru iz 2005, Bernanke je istakao da će prevelika štednja najviše uticati na tržište nekretnina. Nažalost, nije shvatio da cene nekretnina rastu mnogo više nego što bi trebalo, čak i kada se uzmu u obzir niske rate kredita. Krajem 2005, samo nekoliko meseci pre nego što je američki mehur nekretnina pukao, izjavio je – i time odbacio argumente mnogih istaknutih pesimista – da cene nekretnina „u velikoj meri oslikavaju jake ekonomske temelje“. Kao i skoro svi ostali, Bernanke nije shvatio da se i finansijske institucije i domaćinstva prihvataju rizika koji ne razumeju, jer pretpostavljaju da cene nekretnina nikad neće pasti.

Uprkos činjenici da Bernanke nije predvideo predstojeću krizu, priča o prevelikoj globalnoj štednji je jedno od najboljih objašnjenja za to kako je mnoge države zadesila vrlo slična nevolja.

Nekontrolisane finansijske inovacije

Ovo je mnogo puta ispričana priča: stari model bankarstva, po kojem banke zadržavaju kredite koje su odobrile, zamenjen je novom praksom „pokretanja i distribucije“. Zajmodavci – što vrlo često nisu bile tradicionalne bankarske firme – davali su kredite za kupovinu kuća, zatim brzo prodavali te kredite drugim firmama. Ove firme su zatim prepakovale te kredite svrstavajući ih u grupe, a onda prodavale takve obveznce. Rejting agencije su takve proizvode odobrile, a starije obveznice (koje se prve isplaćuju) ocenile kao prvorazredne (AAA).

Dok se mehur naduvavao, svi su ignorisali i rizik opšteg kolapsa tržišta nekretnina i degradaciju procesa ocenjivanja (takvom neznanju je svakako doprinosila činjenica da su se zarađivale ogromne pare). Kada je mehur pukao, ispostavilo se da je prava vrednost tih prvorazrednih hartija nebrojeno puta manja od nominalne.

Moralni rizik koji su stvorili državni programi

Ideja da je država za sve kriva – da su državni subvencionisani krediti, državni propisi i posredne ili eksplicitne državne garancije dovele do neodgovorne kupovine nekretnina – stara je mantra političke desnice. To je takođe i centralna tema, ali ne i jedina, knjige Fault Lines Raghurama Rajana.

Po ligici Raghurama Rajana, profesora na Poslovnoj školi čikaškog univerziteta, uzroci finansijske krize leže u rastućoj nejednakosti prihoda u Sjedinjenim Državama, i u političkoj reakciji na tu nejednakost: zakonodavci, želeći da se dodvore biračima i ublaže posledice rastuće nejednakosti, obezbedili su domaćinstvima sa niskim primanjima sredstva za kupovinu kuća.

Rajan tvrdi da je Troubled Asset Relief Program (TARP), koji je Buš potpisao 3. oktobra 2008, uverio banke da neće morati da snose posledice svojih suludih postupaka. Iako se Rajan trudi da nikoga ne pomene po imenu i uopšteno krivi „političare“, jasno je da su po njegovoj logici najviše odgovorne demokrate. Oni koji za kolaps krive državu, uglavnom optužuju Bila Klintona i Barnija Frenka, koji su navodno tvorci ideje da se sirotinji daju krediti.

Iako je priča naizgled logična i svi delići slagalice se uklapaju, činjenice govore nešto drugo. Veliko je razočarenje videti Rajana, istaknutog ekonomistu koji je među prvima upozoravao na pomahnitali Volstrit, kako naseda na jedan uglavnom politički motivisani mit. Rajanova knjiga se u velikoj meri oslanja na istraživanja American Enterprise Instituta, desničarskog think-thanka; on ne navodi ni jedno od brojnih istraživanja i komentara koja opovrgavaju tezu da je država glavni krivac[1].

Da li je državna politika bila sasvim nedužna? Ne, ali se država može okriviti više za ono što nije učinila nego za ono što jeste. Nije se smelo dopustiti da Fannie i Freddie jure za profitom u poslednjim stadijumima mehura nekretnina; a regulatorna tela nisu iskoristila svoja ovlašćenja i zaustavila previše rizične poduhvate. Ali koliko god se konzervativci trudili da u središte ove priče smeste žalostive političare, njima tu nije mesto. A Rajanovo privatanje konzervativne matrice, bez čak ijednog pomena nelogičnosti te priče, deluje neubedljivo i prevrtljivo.

2.

Šta se dešava kad mehur pukne? Bez izuzetka, nestaje veliko bogatstvo na papiru. Ali to, samo po sebi, nije dovoljno da izazove opštu ekonomsku katastrofu. Krah berze 2000-2002. koštao je Ameriku pet triliona dolara. Izazvao je mnogo nevolja ljudima koji su računali na profit u penziji, ali nije proizveo širu sistemsku krizu. Krah tržišta nekretnina je koštao osam triliona dolara – što nije mnogo više od kraha berze, kada se uzmu u obzir i inflacija i privredni rast u periodu između ta dva događaja. Ali on je izazvao najveću globalnu krizu od tridesetih naovamo. Zašto?

Postoje dva glavna odgovora na pitanje zašto neki mehuri prave toliku štetu kada puknu. Uži odgovor se tiče finansijskog sektora, sveobuhvatniji odgovor glasi da su zaduženja nefinansijskih igrača poput korporacija i kućevlasnika podjednako važna.

Prvo ćemo nešto reći o finansijskom sektoru – bankama i bankarskim institucijama. Još je Adam Smit znao da su banke posebno izložene krizi poverenja. To im je u prirodi posla: banka vam garantuje da do svog novca možete doći kad god želite, ali pošto je većina sredstava deponovanih u nekoj banci uloženo u dugoročne hartije, nijedna banka ne može da ispuni tu garanciju ako veliki broj štediša istovremeno zatraži svoj novac. Dakle, bankarstvo zavisi od poverenja: dokle god ljudi veruju da je njihov novac bezbedan i dokle god podižu depozit iz ličnih ili poslovnh razloga, novac verovatno i jeste bezbedan. Ali ako klijenti posumnjaju u svoju banku i masovno odluče da povuku novac, strah da će banka propasti može da dovede do propasti banke.

Tako je krah tržišta nekretnina izazvao krizu poverenja u velikom delu svetskog finansijskog sistema, pa na kraju i paralisao njegove ključne delove. Prvi problemi pojavili su se krajem leta 2007; nakon pada banke Lehman Brothers u septembru 2008. stvorena je panika. Tokom zime 2008-2009 porasle su cene kredita za skoro sve, osim za državu, i to u slučaju da je kredit uopšte bio dostupan. Svetska ekonomija se opasno približila ivici provalije.

Političari su pohrlili da spreče propast. Finansijske institucije su spasavane o trošku poreskih obveznika; izdate su garancije kako bi se povratilo poverenje – na primer, Irska se odlučila na neobičnu meru i garantovala celokupni dug irskih banaka; centralne banke i vladine agencije pritekle su u pomoć kao „krajnji poverioci“ i odobravale kredite koje banke nisu mogle ili nisu htele da daju. Ove mere su uspešno ublažile paniku: do leta 2009, većina pokazatelja finansijske krize vraćena je na normalni nivo. Kao što smo spomenuli na početku teksta, urušavanje svetske ekonomije je zaustavljeno i ona je ponovo počela da raste.

Ali, kao što smo takođe rekli, ne primećuje se značajan oporavak. Ako je osnovni problem bila kriza poverenja u bankarski sistem, zašto obnavljanje poverenja nije dovelo do snažnog ekonomskog rasta?  Odgovor je da banke verovatno nisu bile jedini problem. Čudno je da se u samo jednoj od ove tri knjige spominje delo pokojnog Hajmana Minskog, heterodoksnog, zanemarenog ekonomiste čiji je trenutak nastupio.

Minskijeva teorija se svodi na to da periodi finansijske stabilnosti pripremaju teren za buduće krize, jer podstiču veliki broj ekonomskih aktera da se sve više zadužuju i da povlače sve rizičnije poteze. Dokle god cene hartija rastu, pod uticajem zaduženih kupovina, sve teče glatko. Ali pre ili kasnije muzika prestaje i nastupa „Minskijev trenutak“ kada svi igrači shvataju (ili ih poverioci nateraju da shvate) da cene hartija neće zauvek rasti i da su se dužnici previše zadužili.

Ali zar ovakva razboritost nije pozitivna stvar? Nije. Kada neki pojedinac hoće da otplati dug, to je u redu – ali kada svi to pokušaju odjednom, posledice mogu biti pogubne za sve. Takve posledice se najjasnije vide u finansijskom sektoru gde, pokušavajući da se razduže, svi prodaju hartije istovremeno, što stvara začarani krug snižavanja cena i rasta panike.

Šta je onda rešenje? Kratkoročno, jedini način da se izbegne duboka kriza kada svi iz privatnog sektora istovremeno žele da se razduže jeste da država krene u suprotnom pravcu – da postane, u suštini, „krajnji dužnik“, da se zadužuje i troši dok se privatni sektor povlači. U Minskijevom trenutku budžetski deficit nije samo dobar, već i neophodan. Rast budžetskih deficita širom sveta od 2007. do 2009. bio je još važniji od finansijskog spasavanja za sprečavanje nove Velike depresije.

Ovaj porast budžetskih deficita nije bio rezultat svesnih napora da se stimuliše privreda. Glavni razlog za to bio je kolaps poreskih prihoda zbog usporavanja ekonomije, a drugi razlog povećanje automatskih izdataka, poput osiguranja za nezaposlene. U Americi, dvogodišnji federalni deficit u periodu 2009-2010 iznosiće oko 2,5 triliona dolara; na Obamin stimulativni plan odlazi manje od četvrtine tog iznosa.

Tako budžetski deficit pomaže da ne sletimo u ambis. Ali kako će se privreda oporaviti? To je tema narednog članka.

Paul Krugman, Robin Wells, The New York Review of Books, 31.08.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 16.09.2010.

SHARE