Početna Sadržaj Osvetljenja Zašto kapitalizam propada

Zašto kapitalizam propada

740
0
SHARE

Kada je globalni finansijski sistem pre dve godine počeo dramatično da se urušava i ugledni ekonomisti su zapali u krizu. Univerzitetski profesori, koji su na sav glas najavljivali dolazak nove ere stabilnosti, uzmuvali su se pokušavajući da objasne kako se dogodilo da ih najgora finansijska kriza od 1929. toliko iznenadi.
Dok se neki češkaju po glavi, vispreniji komentatori govore o „Minskijevom trenutku“ i upozoravaju da će nastupiti „minskijevski krah“.
„Minski“ je Hajman Minski, donedavno malo poznati makroekonomista koji je umro pre više od deset godina. Mnogi ekonomisti nisu ni čuli za njega dok nije nastupila kriza, i još uvek je nedovoljno poznat u naučnim krugovima. Ali u poslednje vreme je očigledno da je on odavno predvideo upravo ovo kroz šta trenutno prolazimo. Izopštenik među posleratnim američkim konformistima, stručnjak za u to vreme nepopularne grane – finansije i krizu – Minski je bio jedini ekonomista koji je video šta se sprema. Predvideo je slom koji je nedavno poljuljao svetsku privredu.
Poslednjih meseci njegov ugled raste. Nobelovci govore o primeni njegovih ideja, a njegove knjige se ponovo štampaju i dobro se prodaju. Od skoro zaboravljene ličnosti postao je ključni igrač u raspravi o tome kako popraviti finansijski sistem.
Ali ako je Minski bio u pravu, kako se sada čini, vesti nisu sasvim ohrabrujuće. On je verovao u kapitalizam, ali je takođe bio ubeđen da kapitalizam ima jednu bezmalo genetsku slabost. Savremene finansije, kako je tvrdio, nisu faktor stabilizacije. Naprotiv, to je sistem koji stvara iluziju stabilnosti, istovremeno stvarajući uslove za neizbežni i dramatični krah.
Drugim rečima, isti čovek koji je predvideo krizu verovao je i da naš čitav finansijski sistem u sebi nosi klicu sopstvenog uništenja. „Nestabilnost“, pisao je on, „jeste urođena i neizbežna mana kapitalizma“.
Možda su njegova predviđanja bila mračna, ali on nije bio fatalista. Verovao je da se mogu preduzeti određeni koraci koji bi ublažili kolateralnu štetu prouzrokovanu finansijskom krizom. Ali pošto sve više ekonomista jedva čeka da proglasi kraj recesije, i pošto je kriza navodno iza nas, ti koraci bi mogli da deluju nepoželjno, kao i teorija koja ih predlaže. Iako je sve više ekonomista koji se slažu sa njegovim teorijama, nije sasvim sigurno da su spremni da prihvate sve implikacije onoga što je predvideo.
U idealnom svetu, profesija koja je posvećena proučavanju kapitalizma bila bi slobodna i inovativna kao i oblast koju proučava. Ali ekonomija je oduvek bila pod uticajem snažnih dogmi, a pogotovo u trenutku kada je Minski stupio na pozornicu.
Jedna od takvih dogmi, stvorena po završetku Drugog svetskog rata, zvala se neoklasična sinteza. Starije verovanje u slobodno tržište koje se samo reguliše i samo stabilizuje pripojeno je pojedinim učenjima Džona Mejnarda Kejnza, velikog ekonomiste iz tridesetih godina prošlog veka, koji je opširno pisao o raznim mogućnostima pod kojima je u kapitalizmu nemoguće održati punu zaposlenost. Većina ekonomista je i dalje verovala da kapitalizam slobodnog tržišta u osnovi čini stabilan temelj za privredu, iako su sada pojedini, zahvaljujući Kejnzu, priznavali da država u pojedinim slučajevima može da igra neku ulogu u stabilizaciji privrede i zaposlenosti.
Ekonomisti poput Pola Samjuelsona postali su oličenje novog establišmenta; on i nekolicina drugih profesora sa vrhunskih univerziteta odjednom su postali vrlo uticajni u Vašingtonu. Teoretski, Minski je u ovom novom establišmentu mogao da postane velika akademska zvezda. Kao i Samjuelson, doktorirao je na Harvardu, gde mu je predavao legendarni austrijski ekonomista Jozef Šumpeter, kao i budući nobelovac Vasilij Leontijev.
Ali Minski je bio čovek drugačijeg kova od mnogih drugih velikana te profesije. Kao dete emigranata iz Minska u današnjoj Belorusiji, rastao je u levičarskom okruženju. Roditelji su mu bili socijalisti menjševici. Dok je većina ekonomista provela pedesete i šezdesete kreirajući matematičke modele, Minski se bavio istraživanjem siromaštva, što nije baš popularna grana ekonomije. Sa svojom dugom razbarušenom sedom kosom, Minski je bio bliži alternativnoj kulturi od glavnih ekonomista. Njegov bivši student, ekonomista L. Randal Rej, pamti ga kao „živopisnu ličnost“.
I dok su njegove kolege sa postdiplomskih studija osvajale Nobelove nagrade i postizale značajna naučna dostignuća, Minski je tavorio u anonimnosti. Selio se sa univrziteta na univerzitet, od Brauna, preko Berklija do Vašingtona. Mnogi ekonomisti nisu čak ni čuli za njega. U jednoj proceni njegovog rada iz 1997. piše da „njegova dela nisu značajnije uticala na makroekonomske rasprave vođene u poslednjih tridesetak godina“.
Pored siromaštva, Minskija su zanimale finansije, kojih uprkos njihovom značaju nije bilo u teorijama Samjuelsona i ostalih. Počeo je da postavlja jedno jednostavno i uznemirujuće pitanje „Može li se ‘ono’ ponovo dogoditi?“ – a to „ono“ je, kao i neprijatelj Harija Potera Voldemort, uvek ista stvar: Velika depresija.
U svojim knjigama Minski se oslanjao na svog intelektualnog idola Kejnza, možda najvećeg ekonomiste XX veka. Ali dok većina ekonomista iz Kejnzovih knjiga izvlači pojednostavljenu pouku – da država treba da uzme učešće i detaljno kontroliše privredu, da olakša privredne cikluse i da se potrudi da sve bude izbalansirano – Minskog nije zanimalo ono što su on i šačica drugih ekonomskih disidenata kasnije nazvali „bastardnim kejnzijanizmom“.
Umesto toga, Minski je izvukao mnogo mračnije pouke iz Kejnzovih knjiga, u kojima se Kejnz nije bavio samo pitanjem nezaposlenosti, već i novcem i bankarstvom. Iako Kejnz to nikada nije eksplicitno rekao, Minski je tvrdio da se iz celokupnog Kejnzovog opusa može izvući zaključak da je kapitalizam po samoj svojoj prirodi nestabilan i sklon propasti. Umesto da ide ka nekom magičnom ekvilibrijumu, kapitalizam će neminovno krenuti u sasvim suprotnom pravcu. Baciće se preko ivice provalije.
Takav stav je pomalo dugovao i svom mentoru Jozefu Šumpeteru, čuvenom austrijskom ekonomisti, koga sada pamte po dokumentovanju neprekidnog procesa „kreativne destrukcije“. Ali Minski je više vremena provodio razmišljajući o destrukciji nego o stvaranju. Tako je postavio zanimljivu teoriju: ne samo što je kapitalizam sklon propasti, već su upravo periodi ekonomske stabilnosti ti koji pokreću krize monumentalnih razmera.
Minski je ovu svoju ideju nazvao „hipotezom finansijske nestabilnosti“. Pre svake depresije, primetio je, finansijske institucije i preduzeća ponašaju se vrlo konzervativno. I dok se poverioci i dužnici koji pokreću ekonomiju klone rizičnih poslova, sve ide glatko: dugovi se skoro uvek isplaćuju na vreme, preduzeća uglavnom posluju uspešno, i svima ide dobro. Međutim, u želji za većom zaradom, taj uspeh navodi poverioce i dužnike na veći rizik. Kako je pisao: „Uspeh navodi na ignorisanje mogućnosti neuspeha“.
Pošto ljudi zaboravljaju da je neuspeh moguć, rađa se „euforična ekonomija“, koju pokreće sve veći broj rizičnih dužnika, tj. onih koje je nazivao špekulativnim dužnicima, koji svojim prihodom mogu da pokriju kamatu, ali ne i glavnicu i onih koje je nazvao „piramidalnim dužnicima“, koji ne mogu da pokriju ni jedno ni drugo, već mogu da plaćaju račune samo ako se još više zadužuju. Sa porastom broja ovakvih dužnika, čitava privreda se pomera iz konzervativne, ali profitabilne zone u mnogo razuzdaniji sistem kojim dominiraju igrači čiji opstanak ne zavisi od dobrog poslovnog plana, več od pozajmljenog novca i raspoloživih kredita.
Kada se stvori takva privreda, bilo kakva panika može da dovede do sloma tržišta. Na primer, propast jedne firme, ili otkrivanje velike prevare može da pokrene strah i iznenadnu sistemsku težnju svih da se reše duga. Ovaj prelomni trenutak – kasnije nazvan „Minskijevim trenutkom“ – stvara atmosferu nepoverenja prema svim dužnicima. Špekulativni i piramidalni dužnici stradaju prvi, pošto im je uskraćen kredit koji im je potreban da prežive. Čak se i stabilniji igrači mogu naći u situaciji da ne mogu da vrate dugove ako ne prodaju aktivu; takva prodaja obara cenu aktive i čitava klimava finansijska konstrukcija se ruši. Preduzeća slabe i kriza se preliva u „realnu“ ekonomiju, koja zavisi od urušenog finansijskog sistema.
Od šezdesetih godina, Minski je dalje razrađivao ovu hipotezu. U to vreme je bio ubeđen da prelomni trenutak već nastupa: posleratna stabilnost, finansijske inovacije i zaboravljanje Velike ekonomske krize – sve je to pripremalo teren za krizu zaprepašćujućih razmera. Ali uglavnom su ga ignorisali. Šezdesete su bile godine privrednog rasta, i mada je ekonomska stagnacija tokom sedamdesetih zadala ozbiljan udarac ustaljenoj neokejnzijanskoj ekonomiji, političari nisu tražili savet od Minskog. Umesto toga, uzeo je maha novi tržišni fundamentalizam: država je problem, a ne rešenje.
Što je još interesantnije, ta nova dogma je uspostavljena u doba velike ekonomske stabilnosti. Period koji počinje od kraja osamdesetih kasnije je nazvan „Velikom umerenošću“, i bilo je to vreme kratkih recesija i brzog oporavaka većine industrijski razvijenih zemalja. Nikad pre toga stvari nisu bile tako stabilne. Mogućnost da se „ono“ ponovi izgledala je smešno.
Međutim, u ovom periodu, finansijski sistem – ne privreda, već finansije kao industrija – rastao je ogromnom brzinom. Minski je poslednjih godina života, početkom devedesetih, konstantno upozoravao na opasnost od sekuritizacije i drugih finansijskih inovacija, ali malo ko je obraćao pažnju. Nisu obraćali pažnju ni na činjenicu da se firme i potrošači sve više oslanjaju na zaduživanje, niti na sve češću upotrebu leveridža u finansijskom sistemu.
Do kraja XX veka formiran je finansijski sistem na koji je Minski upozoravao, zajedno sa špekulativnim dužnicima, piramidalnim dužnicima i malobrojnim konzervativnim dužnicima koji su činili stubove istinski stabilne ekonomije. Tokom godina smo stvarno zaboravili šta znači rizik. Kada su ugledne finansijske kompanije počela da propadaju, i uzdrmale čitavu „realnu“ ekonomiju, njegova predviđanja su odjednom postala jasna.
„Ovo nije Minskijev trenutak“, objašnjava Randal Rej. „To je Minskijeva polovina veka.“
Minski je sad u modi. Pre godinu dana, uticajni kolumnista lista Financial Times poverio se čitaocima da mu je ponovno čitanje Minskijevog „remek-dela iz 1986, Stabilizacija nestabilne privrede, pomoglo da bolje sagleda krizu“. Drugi su se spremno pridružili. Početkom godine, dvojica uglednih ekonomista – Pol Krugman i Bred Delong – odala su mu javno priznanje. Nobelovac Krugman je jedno svoje predavanje na Londonskom ekonomskom fakultetu nazvao „Noć kada se ponovo čitao Minski“.
Danas većina ekonomista čita Minskog po prvi put, pokušavajući da ugura njegove nesvakidašnje ideje u uske teoretske okvire svoje profesije. Da je Minski danas živ, sigurno bi se radovao ovom zadocnelom priznanju, pa čak i po ovako skupu cenu. Kako je jednom sarkastično primetio: „Ne postoji veliki problem u makroekonomiji koji jedna dobra depresija ne može da izleči“.
Ali da li nam njegove knjige mogu pružiti praktičnu pomoć? Ako je kapitalizam po prirodi samodestruktivan i nestabilan – da zanemarimo to što proizvodi nejednakost i nezaposlenost, kako je primetio Kejnz – šta ćemo onda?
Nakon što je čitavog života upozoravao na opasnost od varljivog spokojstva koje ide uz stabilnost – i pošto su ta upozorenja prošla nezapaženo – može se razumeti zašto je Minski bio pesimista kada je reč o prekidanju tragičnog kruga naglih uspona i padova. Ali verovao je da se mnogo toga može uraditi da se ublaži šteta.
Da bi se sprečilo da se „Minskijev trenutak“ pretvori u nacionalnu katastrofu, jedno od rešenja (sa kojim su se slagali i drugi ekonomisti) bilo je da se federalne rezerve – koje je on zvao „Velikom bankom“ – uključe i odigraju ulogu poverioca ugroženim firmama. Ubacujući potrebna likvidna sredstva posustalim firmama, federalne rezerve bi mogle da prekinu krug i stabilizuju finansijski sistem. To nije učinjeno tokom Velike ekonomske krize, kada su federalne rezerve stajale po strani i dozvolile da se bankarska kriza otme kontroli. Ovaj put, pod rukovodstvom Bena Bernankea – koji je, kao i Minski, proučavao Veliku ekonomsku krizu – učinjeno je nešto sasvim drugačije. Federalne rezerve su postale poslednji poverilac svima, od hedž fondova do investicionih banaka.
Međutim, Minskijevo drugo rešenje bilo je mnogo radikalnije i politički manje prihvatljivo. Opšteprihvaćena metoda za vađenje privrede iz krize bila je – i još uvek je – zasnovana na kejnzijanskoj ideji o „upumpavanju“ novca u projekte koje će uposliti kvalifikovanu i sindikalizovanu radnu snagu – na primer, u gradnju brzih pruga.
Minski se, s druge strane, zalagao za drugi pristup – usmeravanje novca prvenstveno ka siromašnima i nekvalifikovanima. Država bi trebalo da postane „krizni poslodavac“ i da ponudi posao svakom ko hoće da radi, poštujući unapred određen minimalni dohodak. Taj novac bi se isplaćivao radnicima koji čuvaju decu, čiste ulice i pružaju usluge koje su poreskim obveznicima vidljive i isplative. Pošto bi posao bio svakome dostupan, takav plan bi bio još ambiciozniji od Nju dila, i značajno bi smanjio izdatke za socijalnu pomoć, garantujući posao svakome ko je sposoban da radi. On je verovao da bi takav program pomogao ne samo siromašnima i nekvalifikovanima, već bi postavio i donji limit za primanja svih ostalih, sprečavajući da dohodak kvalifikovanijih naglo padne, tako da bi korist bila primetna duž čitave socioekonomske lestvice.
I dok ekonomisti prihvataju neke Minskijeve argumente o finansijskoj nestabilnosti, slobodno se može reči da su čak i liberalni političari još uvek daleko od razmatranja takve vrste širokog vladinog delovanja. Ako ništa drugo, skupi program pune zaposlenosti bi se previše približio socijalizmu, što političarima ne odgovara. Što se tiče Reja, on misli da kritičari ne razumeju Minskog. „On je ove ideje doživljavao kao potpuno kompatibilne sa kapitalizmom“, kaže Rej. „Njihovom primenom bi se poboljšao kapitalizam.“
Ali ne bi bio savršen. Ako iz Minskijevih knjiga možemo izvući neku pouku, to je da je savršenstvo, kao i stabilnost i ravnoteža, samo iluzija. Minski nije delio uverenje svojih kolega da se sve može svesti na mali model ili na univerzalnu teoriju. Njegova ekonomija je bila svojevrsna egzistencijalna disciplina: kao i sam život, kapitalizam je težak i tragičan. „Ne postoji jednostavan odgovor na probleme našeg kapitalizma“, pisao je Minski. „Ne postoji rešenje koje se može pretočiti u zgodnu doskočicu i nositi na transparentima.“
Takav stav će možda otežati prihvatanje Minskog u okviru bilo koje nove dogme. Ekonomista Džejms Galbrajt misli da ni sam Minski to verovatno ne bi želeo. „Mislim da bi se opirao tome da bude pripitomljen“, kaže Galbrajt. „Čitav život je proveo u profesionalnoj izolaciji“.
Stiven Mim predaje istoriju na Univerzitetu u Džordžiji i autor je knjige „Narod falsifikatora“ (Harvard, 2007.)
Stiven Mim, Boston Globe, 13.09.2009.
Preveo Ivica Pavlović Peščanik

SHARE