Autor: PROF. DR JASMINA VUJIĆ
Javnost u Srbiji često ne shvata šta se nameće Srbiji u oviru „Evropa nema alternativu“ i kako se uništavaju naša privreda, industrija, kultura, jezik, i ne shvata se da antinuklearna histerija jeste promovisana iz istih centara moći
Prof. dr Jasmina Vujić, šef katedre za nuklearni inženjering na američkom univerzitetu Berkli i jedan od najuticajnijih srpskih naučnika u inostranstvu, optužila je srpsku vlast da je pod maskom reformi uništila nekad prestižni Institut za nuklearne nauke (INN) Vinča.
INN Vinča je nekad bila referentna institucija te vrste i praktično inkubator kadrova. Šta su ključni razlozi za uništenje Instituta?
– Teško je proniknuti u uzroke i suštinu dugoročnih pokušaja da se Institut u Vinči temeljno rasturi. Možda je najbliže istini da taj Institut, kao i mnoge druge renomirane nacionalne institucije, ubija neznanje, politikantstvo i loše namere pre svega u određenim političkim krugovima na vlasti. Sve se to sprovodi pod parolom „reformi“ u cilju navodnog poboljšanja postojećeg stanja, ali se često sprovode „reforme radi reformi“ ili, kao u slučaju INN Vinča, zbog nekog teško razumljivog i nelogičnog cilja. Između ostalog, više puta se spominje nekakav „tehnološki park“, čiji bi jedan deo bio Institut u redukovanoj formi, ali ostaje nejasno kakve bi se to tehnološke celine smeštale u taj „park“ ako se ništa ne čini da se nove tehnologije razvijaju, nego se još i stare tehnološke celine gase. Umesto toga, svakodnevno se čuju hvalospevi o izgradnji nekakvog centra za promociju nauke, pa o izgradnji centra za nanonauke (a takav u Institutu već postoji) i sličnih tzv. infrastrukturnih projekta iz oblasti nauke. Nažalost, u većini slučajeva se ispostavlja da se te najave i promocije prave u cilju opravdanja novih kredita ili jednostavno promocije određenih ministara ili stranaka na vlasti, dok postojeći naučni centri, fakulteti i instituti kubure i sa dažbinama za grejanje i komunalije, a da ne govorimo o drugim, bitnim stvarima za razvoj naučnog rada i obrazovanje naučnog podmlatka.
Da bi se shvatila čitava priča oko INN Vinča, treba se vratiti šest-sedam godina unazad, kada je Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj prvi put krenulo u razbijanje Instituta. Tadašnji ministar Dragan Domazet izašao je sa predlogom da se Institut transformiše tako što će se rasparčati i podeliti na četiri dela. Za izvršioca tog destruktivnog udara na INN Vinča ministar Domazet je izabrao svog stranačkog kolegu Dragoslava Petrovića, profesora Univerziteta u Novom Sadu koji, prema tadašnjem Statutu Instituta, nije čak ni zadovoljavao kriterijume za direktora. Evo šta o tim dešavanjima stoji u žalbi koju je tadašnji potpredsednik Naučnog veća INN Vinča dr Božidar Cekić uputio tadašnjem predsedniku Vlade Srbije Živkoviću (18. jula 2003):
U svakoj normalnoj državi posle ovakvog nezakonitog, neetičkog i nemoralnog ponašanja ministar bi trenutno dobio otkaz.
Domazetov predlog za cepanje Instituta je takođe naišao na oštru osudu naučne javnosti u Srbiji, ali i preko stotinu eminentnih stručnjaka iz sveta našeg porekla koji su potekli iz Vinče i koji su svojim potpisima na peticiji podržali jedinstveni Institut. Pored toga, istakli su da je više nego besmisleno razdvajanje fundamentalnih i primenjenih istraživanja jer su se upravo ta njihova povezanost kao i postojanje suštinske multidisciplinarnosti pokazali plodotvornim i omogućili Institutu uspešno uključivanje u više domaćih i inostranih projekata i rešavanje konkretnih problema za razne naručioce poslova. Na taj način Institut je na tržištu izvan državnog budžeta ostvarivao polovinu prihoda i finansijski opstao i nabavljao opremu koja je onda korišćena i za projekte sa Ministarstvom. Zbog svega navedenog, realno nije moguće Institut smatrati potpuno državnim vlasništvom kojim državni službenici mogu raspolagati mimo volje saradnika Instituta.
Na sreću, do realizacije Domazetove zamisli tada nije došlo iako je on na cepanju Instituta insistirao sve do pada tadašnje vlade početkom 2004. Šest godina kasnije tadašnji v.d. direktor Instituta Dragoslav Petrović za „Akter“ otkriva prave razloge iza ideje cepanja Instituta. „Bilo je ideja i trebalo je to uraditi – podeliti naučno-istraživački i priovredni deo. Mislim da je i dalje šteta jer u Vinči ima 11 hiljada kvadratnih metara neiskorištenog prostora“, rekao je Petrović.
Ipak, Domazetu je uspelo da Institut i Srbiju „oslobodi“ izuzetno dragocenog visokoobogaćenog uranijumskog goriva, nabavljenog kao zamena za isluženo reaktorsko gorivo na istraživačkom reaktoru ruske proizvodnje u Institutu, čime je praktično ugašen dugogodišnji nuklearni program u Institutu, a da o tome nije prethodno vođena nikakva ozbiljna diskusija u srpskim naučnim i akademskim krugovima. Domazet, kao i ostali u Vladi koji su na ministarska mesta postavljeni iako nisu za to imali ni prethodna iskustva ni znanja, podlegao je pretnjama iz inostranstva zbog navodne opasnosti od nuklearnog terorizma i doneo niz veoma štetnih odluka s dugoročnim posledicama. On je pod pritiskom pristao na odnošenje skupocenog svežeg visokoobogaćenog goriva bez prethodnog dogovora o sudbini daleko opasnijeg istrošenog goriva koje je još godinama ostalo u Institutu, kao i bez ikakvog dogovora o kompenzaciji Institutu. Ministar Domazet i vlada su u svakom trenutku mogli da konsultuju poznavaoce prilika u drugim nuklearnim institutima u svetu, koji su prošli kroz slične situacije. Iskustva drugih zemalja pokazuju da je bilo moguće ili dobiti adekvatnu finansijsku nadoknadu za odnošenje visokoradioaktivnog isluženog uranijumskog goriva sa reaktora RA u zemlju porekla ili pak dobiti odgovarajuću količinu niskoobogaćenog goriva za nastavak rada istraživačkog reaktora, čime bi se omogućio nastavak dugogodišnjeg istraživačkog rada u oblasti nuklearnih nauka i tehnologije.
Ovakve ishitrene odluke nestručnog i arogantnog ministra za nauku i poltronskog rukovodstva INN Vinča praktično su na duži rok ugasile svaku mogućnost oživljavanja nezavisnog istraživačkog i naučnog rada u nuklearnoj oblasti u Srbiji.
Kakvo je danas stanje u INN Vinča?
– Da je Srbija pravna država, brigu o ovom veoma važnom multidisciplinarnom Institutu i o njegovim osnovnim delatnostima vodio bi osnivač Instituta a, koliko znam, osnivačka prava su državnim odlukama preneta na Narodnu Skupštinu Republike Srbije. U ime Vlade Srbije za nauku je zaduženo Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj, na čijem je čelu trenutno ministar Đelić. Institut je takođe deo Beogradskog univerziteta. To znači da nijedna odluka Ministarstva za nauku koja je vezana za drastične promene u položaju i strukturi Instituta i davno definisanim osnovnim delatnostima Instituta ne može da bude doneta samo od strane Ministarstva bez saglasnosti Narodne Skupštine i Beogradskog univerziteta. To takođe znači da bi osobe koje su odgovorne za nezakonito uništavanje Instituta, za donošenje odluka koje su protiv dugoročnih interesa Republike Srbije i njenog naroda, odnosno za teško kršenje ustavnih, zakonskih i etičkih normi, u budućnosti, kada Srbija postane pravna država, mogle i morale biti izvedene pred sud.
Ministar Đelić se, nažalost, nije nikada bavio naučnim radom da bi mogao da proceni značaj pojedinih naučnih disciplina niti ima ikakvo obrazovanje iz oblasti delatnosti Instituta. Pored toga, kao potpredsednik Vlade za evropske integracije, on jednostavno nema vremena da se zaista posveti neophodnoj reformi nauke u Srbiji. Svoje dužnosti i odgovornost je preneo na razne državne sekretare, pomoćnike, i kojekakve službenike u Ministarstvu, koji, pozivajući se na njega, žare i pale srpskom naukom. Niko od njih nema ni obrazovanje ni znanje iz oblasti nuklearnih nauka iako formalno postoji radno mesto pomoćnika zaduženog za nuklearnu bezbednost i sigurnost. Zbog toga su minimalno izdvajanje u nauku i čudne reforme u toku mandata ministra Đelića veoma negativno uticali na razvoj nauke u Srbiji. Bilo koja osoba od integriteta bi u tom slučaju podnela ostavku na mesto ministra. Ali to se ne može očekivati od ministra Đelića.
Zato nije nikakvo iznenađenje što se uništavanje INN Vinča nastavilo i pod sadašnjom Vladom. Samo je taktika promenjena i ovoga puta se pokušalo sa oprobanom Đelićevom metodom zaduživanja te je početkom 2009. godine Ministarstvo zahtevalo od Intituta da se kod komercijalnih banaka zaduži za najmanje 25 miliona dolara radi ispunjenja državne obaveze odnošenja isluženog uranijumskog goriva sa reaktora RA. Članovima UO Instituta bilo je odmah jasno da bi to dovelo do bankrota i trenutnog gašenja Instituta, pa takva unapred pripremljena odluka Vlade nije prihvaćena. Šta onda ministar Đelić radi? Menja spoljne članove UO, a za predsednika UO dovodi nikog drugog do partijskog druga dr Dragana Domazeta. Koristeći se metodom zamene teza pri čemu se isticalo ono što suštinski nije tačno da generalno svi stručnjaci iz Instituta nisu korektno obavljali posao na Projektu VIND (dekomisija nuklearnog reaktora RA), Vlada oduzima Institutu ne samo taj projekt nego i sve nuklearne objekte, više zgrada i opreme, i sve to prenosi na novoosnovano Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (JP NOS). Prema informacijama koje imam, samo osnivanje JP NOS je praćeno mnogim nezakonitostima kao i prenošenje imovine i nadležnosti Instituta na JP NOS. Nikada nije spoveden postupak protiv odgovornih za nenamensko trošenje sredstava za VIND, nego upravo te ljude angažuje JP NOS, a za direktora JP postavlja partijskog kadrovika i pomoćnika eks ministra Domazeta – mr Radojicu Pešića, osobu s predugim asistentskim stažom na Tehnološkom fakultetu i takođe bez ikakvog poznavanja nuklerne problematike.
Napominjem da Međunarodna Atomska Agencija (IAEA) iz Beča, koja je koordinirala ovim projektom, nije zahtevala formiranje nikakve nove institucije i bila je zadovoljna da taj projekat obavi Institut Vinča.
Posao oko odnošenja istrošenog visokoradioaktivnog uranijumskog goriva uglavnom su obavili ruski uz pomoć čeških stručnjaka jer su pri formiranju JP NOS raznim prisilama oterane kolege koje su se u Institutu godinama spremale za obavljanje ovog opasnog projekta. U celoj ovoj situaciji direktor Instituta Jovan Nedeljković ponašao se kao pravi partijski poslušnik i nije podigao glas za odbranu Instituta na čijem je čelu. Ta njegova poslušnost je nedavno bila nagrađena još jednim mandatom na mestu direktora INN Vinče.
Do nezakonite odluke Vlade o formiranju JP NOS (Vlada je pre toga morala tajno i na brzinu da izmeni Zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja), svi nuklearni objekti bili su pod kontrolom stručnjaka Instituta Vinča, čiji je osnivač, kao što sam napomenula, Skupština Srbije. Zaposleni u Institutu Vinča smatraju da delatnosti JP NOS direktno zadiru u zakonom utvrđene delatnosti Instituta, kojem se u ovom procesu na silu i nezakonito oduzimaju prostorije i sredstva za rad (specijalizovana i skupa oprema) i kvalifikovano ljudstvo. Stručna javnost se plaši da će biti sprovedena favorizovana akreditacija i licenciranje JP NOS za sve što određeni politički lobiji budu procenili da je profitabilna delatnost. U tim varijantama Institutu u Vinči bi trebalo da bude ukinuto bavljenje radijacionim i nuklearnim delatnostima, čime bi se Institutu nanela direktna i neprocenjiva šteta i čime bi se Institut praktično doveo na korak od gašenja.
Ovi strahovi nisu ni malo neopravdani imajući u vidu niz nezakonitosti oko formiranja JP NOS, koje je preuzelo nadzor nad nuklearnim reaktorima, visoko radioaktivnim istrošenim gorivom i drugim izvorima jonizujućeg zračenja u INN Vinča, a da nije imalo dozvole i licence za takav rad. Treba samo napomenuti da je JP NOS registrovano u julu 2009. godine, a da je Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja, koja je po zakonu zadužena za nezavisan nadzor i izdavanje licenci u oblasti rada sa jonizujućim zračenjem, tek oformljena krajem decembra iste godine. Prvi v.d. direktor Agencije je bila Jadranka Đuričić, bivša šefica kabineta eksministra Domazeta, koja je u isto vreme bila i član Upravnog odbora ovog Javnog preduzeća a kojeg je trebalo da nadzire ista ta Agencija. Ovo je još jedan primer u nizu primera recikliranja poslušnih partijskih umesto postavljanja stručnih kadrova, uz prisustvo sukoba interesa pri obavljanju rukovodećih funkcija.
Ko je uopšte u Srbiji danas zadužen za donošenje i sprovođenje politike u oblasti nuklearne energije?
– Veoma je teško odgovoriti na to pitanje te bi najtačniji odgovor bio – niko. I pored svakodnevnih zaklinjanja u evropske i svetske trendove razvoja, više je nego očigledan potpuni nesklad između onoga što se radi i onoga šta se obećava. Kako inače razumeti uništavanje jednog nuklearnog instituta sa višedecenijskom tradicijom a istovremeno pričati o novim trendovima u energetici, o regionalnoj saradnji u nuklearnoj energetici, o naprednim tehnologijama, o smanjenju gasova staklene bašte i sl.? Kako inače razumeti podelu u Vladi po vertikali (tj. pojedina ministarstva pripadaju pojedinim strankama), što dovodi do toga da ministarstva uopšte ne sarađuju te, na primer, Ministarstvo za energetiku nije imalo nikakvog uticaja u izradi dugoročne strategije naučno-tehnološkog razvoja, gde se reč „nuklearna“ čak i ne pominje.
Čak i u uslovima današnjeg niskog stepena industrijskog razvoja u Srbiji očigledan je hroničan nedostatak električne energije. Pošto se naši stratezi zaklinju u ubrzani razvoj dok ne stignemo tamo gde smo bili pre 20 godina, mora biti jasno svima koji misle o razvojnim mogućnostima zemlje da će nam zahtevi za energijom značajno porasti. Istovremeno, zaštita okoline nameće zahtev za drastičnim smanjenjem ugljeničnih i ostalih štetnih gasova. Kako onda Srbija može računati na energetsku stabilnost ako je njena energetika do sada najvećim delom bila bazirana na proizvodnji u Obrenovačkim termoelektranama, koje sagorevaju lignit veoma lošeg kvaliteta? Kako to da našim evroentuzijastima nije poznato da je planirano vreme korišćenja uglja u termoelektranama ograničeno na vrlo blisku budućnost i upravo je nedavno donešena direktiva da se krajnji rok eksploatacije elektrana na ugalj pomeri na vrlo blisku 2018. godinu. Iako je veliki deo poljoprivrednog zemljišta ugrožen gasovima i pepelom iz termoelektrana, nastavlja se sa širenjem kopova, premeštanjem stanovništva, pa čak i grobalja, umesto da se ubrzano planiraju i grade novi energetski kapaciteti koji zadovoljavaju postavljene ekološke standarde, koji nuklearnu energetiku u celom svetu vraćaju u prvi plan.
Kod nas se čak dogovara ustupanje naših reka stranim investitorima za gradnju hidroelektrana za njihove potrebe, dok ti isti potencijalni investitori neće narušavati svoju prirodnu sredinu eksploatacijom svojih reka. Da li uopšte u takvoj situaciji može bilo kome zvučati logično uništavanje Instituta za nuklearne nauke i njegovog školovanog kadra?
Za one koji i dalje ne shvataju šta se dešava u oblasti nuklearne tehnologije i zašto se namerno uništava INN Vinča evo jednostavnog odgovora: zemlja koja ima svoju sopstvenu nuklearnu tehnologuju daleko je nezavisnija i može da očuva svoj sopstveni suverenitet. Zato zemlje iz „nuklearnog“ kluba probaju da spreče druge zemlje da razviju svoju sopstvenu nuklearnu tehnologiju. Zato se sprovode kontinuirani napadi, odnosno destabilizovanje Irana, Severne Koreje, Pakistana i Indije. Javnost u Srbiji zbog kontrole informacija često ne shvata šta se nameće Srbiji u oviru „Evropa nema alternativu“ i kako se uništava naša privreda, industrija, kultura, jezik, i ne shvata se da antinuklearna histerija jeste promovisana iz istih centara moći.
Zato Kina sada ubrzano gradi nuklearne elektrane da ne bi bila zavisna od uvoza nafte i gasa, koje lako kontrolišu kineski neprijatelji. Zato je EU naredila Bugarskoj i Litvaniji da ugase svoje nuklearne elektrane pre pristupanja EU i da tako od izvoznika struje postanu uvoznici struje, koje je lako kontrolisati i ucenjivati raznim zahtevima. Zato se toliko prepreka stavlja na put izgradnje nove elektrane Belene u Bugarskoj jer SAD nikako ne žele da vide da Bugarska postaje energetski nezavisna i da prelazi u rusku sferu. Zato Venecuela, Turska, Indija i Vijetnam potpisuju ugovore s Rusima o izgradnji nuklearki jer žele da imaju svoje nezavisne energetske izvore!
Kome ne odgovara da Srbija ima međunarodno značajne obrazovne i naučne institucije?
– Jedno je sigurno: značajne obrazovne i naučne institucije visokog ugleda trebalo bi da odgovaraju državi Srbiji i njenim interesima. Oni koji su preuzeli vlast pre desetak godina iz nekog razloga su požurili da prihvate sve predloge koji su dolazili sa Zapada bez kritičke analize. Na primer, bez velike diskusije nametnuta je Bolonjska konvencija u obrazovanju, koja je dovela do strahovitog snižavanja nivoa fakultetskog znanja. Reforme nižeg i srednjeg obrazovanja idu na smanjenje časova matematike i fizike stvarajući na taj način generacije poluobrazovane omladine, koja nije naučena da logično razmišlja. Jasno je da je daleko lakše manipulisati populacijom koja je poluobrazovana i kojoj je lako prodavati maglu o „boljem životu“. Na taj način se lakše prave partijski kadrovi, čiji je zadatak da izvršavaju naloge vrha partije bez pitanja i razmišljanja o posledicama.
Što se tiče nauke, situacija je još gora. Željka Buturović je nedavno u Politici objavila divan članak „Naučni radnik“, gde s pravom navodi: „Entuzijazam koji ministar za nauku i tehnološki razvoj Božidar Đelić ima za unapređenje srpske nauke teško da ima ravnog. Manjak ministrovog znanja i iskustva tu nije prepreka, smatra, jer je ‘nauka danas toliko napredovala da niko ne može pretendovati na kompetentnost mimo svoje uske naučne discipline’ (Intervju B92, 19. jul 2010). I zaista – šta zna o nauci neko ko se celog života bavio naukom?“
Pošto se ministar za nauku nikada nije bavio naukom, on ne razume da postoji razlika izmeću bavljenja popularizacijom nauke i bavljenja naukom. On ne razume da se strategija naučnoistraživačkog rada ne može praviti bez prethodno napravljene strategije privrednog razvoja, bez napravljenih prioriteta državnog razvoja. Nauka ne može da se razvija ni na nebu ni na zemlji, nevezana za ostale grane društvenog i privrednog razvoja. Primenjene nauke se ne mogu razvijati ako to ne koristi direktno ili indirektno privredi (industriji, poljoprivredi…) jedne zemlje a primenjene nauke ne mogu bez bazičnih nauka. Male zemlje zbog ograničenih mogućnosti moraju vrlo pažljivo da biraju u koje strategijske oblasti će da ulažu ono malo sredstava koja se izdvajaju za nauku.
Nedavno se ministar za „partijsku“ nauku veoma istakao u „demokratski“ predloženim i po hitnom postupku usvojenim izmenama Zakona o naučnoistraživačkom radu prema kome već ustaljenu praksu politizacije nauke dovodi do vrhunca. Naime, hitno i bez javne rasprave, jer partija i ministar sve najbolje znaju, menja se dosadašnji paritet članova upravnih odbora (UO) naučnih organizacija, pa tako sada vladajuća stranačka koalicija ima većinu u upravnim odborima, uloga naučnih veća je potpuno marginalizovana, a poslednju reč u izboru čak i ostatka članova UO ima sam ministar. Naravno, i izbor direktora naučnih instituta najviše zavisi od volje ministra. Teško je oteti se utisku da je promena pariteta članstva u UO u korist vladajuće koalicije iznuđena upravo odbijanjem prethodnog UO Instituta Vinča da prihvati nametnuti kredit i tako potpiše ubrzano bankrotiranje i gašenje Instituta.
Obrazloženje hitnosti donošenja ovih izmena Zakona o naučnoistraživačkom radu bio je pravi javni šamar onima koji su se možda nadali da će stručnost a ne politika biti odlučujuća u narednom četvorogodišnjem periodu. Ministar je zapravo objasnio da su hitne izmene bile potrebne u cilju korektnog sprovođenja novog konkursa za naučne projekte u narednom periodu. Nije teško zaključiti da li će to dovesti do daljeg odliva kadrova ili do „pojačanja“ partijskih redova. Već se iznosi podatak da je za novi konkursni period broj prijavljenih istraživača uvećan za najmanje 50 odsto pa se osnovano postavlja pitanje – gde su do sada bili ti novi istraživači? Da to nisu dobrim delom partijski kadrovi iz javnih i drugih preduzeća? Ministar gromoglasno najavljuje da je tu oko 1.700 mladih, ali ko su ostali? Još je glasniji u hvalospevu da je, uprkos krizi, shvatajući značaj nauke, povećan naučni fond za 22 odsto. Nije potreban ni digitron da se shvati u čemu je povećanje i ko dobija, a ko gubi u celoj priči.
U žurbi da „reformišu“ srpsku nauku prema zapadnom modelu srpski „novodemokratski“ reformatori su napravili ogromne greške jer su, kao i kod uvođenja „Bolonje“ u visokoškolske ustanove, i model finansiranja nauke na Zapadu pogrešno protumačili. U većini zemalja sa čijim sistemom finasiranja naučno-istraživačkog rada sam upoznata državni naučno-istraživački instituti se osnivaju da bi radili u oblastima od strateškog značaja za određenu državu. Zbog toga je njihovo finasiranje prevashodno dugoročno i budžetsko umesto kratkoročno i projektno. Zbog toga u njima rade stalno zaposleni istraživači, a ne honorarci koji rade samo po projektima. Manji deo istraživačkog rada u državnim naučno-istraživačkim institutima se obavlja preko projekata za koje se svake godine konkuriše kod odgovarajućeg ministarstva. Zbog toga su kriterijumi zapošljavanja u državnim naučno-istraživačkim institutima izuzetno visoki i rad istraživača se stalno ocenjuje. Finansiranje naučno-istraživačkog rada na univerzitetima je striktno projektno i veoma kompetitivno. Veći deo sredstava odobrenih za naučno-istraživačke projekte na univrzitetima ide na finasiranje postdiplomaca, koji u okviru tih istraživačkih projekata rade na svojim master i doktorskim tezama.
Najnoviji primer izgradnje supermodernog Centra za popularizaciju nauke na Novom Beogradu, dok nauka grca u dugovima i najbolji kadrovi odlaze u inostranstvo, pokazuje krajnje nerazumevanje ministra za nauku koja je njegova uloga. Kruna njegovog „predanog“ rada kao ministra za nauku jeste izgradnja ovog čardaka ni na nebu ni na zemlji, i to na kredit za popularizovanje nauke koja iščezava, jer je taj isti ministar kontinuirano uništava nekakvim nazovi reformama i mizernim izdvajanjima za nauku. Dok ministar širi optimizam nazivajući nauku zvezdom u usponu, pogodnom za dizanje novih kredita, istraživači smatraju da je ispravnije govoriti o zvezdi padalici.
Zaista je teško proceniti da li je odnekud izdiktiran uslov da se Srbija odrekne i ono malo kvalifikovanog kadra koji je preživeo sve sankcije, tranziciju, reforme, donete i nedonete strategije razvoja ili su to samo posledice bahatog ponašanja nestručnih partijskih kadrova koji jedan u svetu poznati i cenjeni Institut za nuklearne nauke tretiraju isto kao neku fabriku odeće ili nameštaja ili kao zemljoradničku zadrugu, koje prvo treba dovesti do ivice propasti, a onda ih predati partijskim tajkunima da to rasprodaju i unište do kraja. Kako je to govorio stvarni osnivač Instituta profesor Pavle Savić, sve to podseća na „osvetu bivših ponavljača“.
Srbija ubrzano rasprodaje svoje prirodne resurse, a vidimo da se uništavaju i obrazovno-naučne institucije. Koje su razvojne šanse Srbije s takvom politikom? Da li je budućnost Srbije da svoje sirovine prodaje za male pare, a da strane tehnologije i znanja plaća skupo?
– Stanje je više nego katastrofalno. Na rubu smo ne samo dužničke krize, ne samo ekonomskog ambisa već nam preti ozbiljno urušavanje svih moralnih i duhovnih vrednosti. Guraju nas svim silama u tor globalizacije, a naši vajni „čobani“ i sami pucketaju bičem i još usput pevaju ode vlasnicima tora. Globalizacija stvara novog idealnog čoveka za novo doba – taj novi čovek neće imati korene, neće znati svoje poreklo i gde pripada, biće usamljena zaplašena individua bez oslonca na porodicu ili jaku zajednicu.
Već duže vreme nam se sistematski uništavaju četiri osnovna stuba nacije: porodica, država, vojska i Crkva. Mic po mic nas pretvaraju u propalu državu – klijenta i zavisnika, koja samostalno ne može da opstane. Uništava se naše nekad veoma dobro školstvo, nauka, uništava nam se kultura, jezik i pismo, duhovnost – sistematski se izvrgava ruglu sve ono što nas čini pripadnicima srpske nacije, s ciljem stvaranja novih generacija mladih s minimumom obrazovanja i sumnjivih moralnih vrednosti, koje je lako kontrolisati i uceniti jer te nove generacije će biti nesposobne da misle svojom glavom.
Srbiju već deset godina vode isti reciklirani političari i nazovi stručnjaci, koji niti imaju mudrosti, niti viziju, niti sposobnosti da zemlju izvuku iz sve dublje krize, da je postave na zdrave osnove i daju bar nadu za oporavak i bolju budućnost za generacije mladih koji dolaze iza nas. Slušaju savete onih kojima dobrobit naše zemlje nikada nije bila u interesu. Imamo praktično jednopartijski sistem i strahovitu cenzuru u medijima jer je to jedini način na koji ovi nesposobni ljudi mogu da se održe na vlasti. Poslednja „reforma“ pravosuđa, kako kaže profesor Kosta Čavoški, uklonila je i posledlju sumnju u postojanje pravne države jer je i Ustavni sud uspeo da prekrši Ustav. Time je krug u potunosti zatvoren i vladajući režim je stavio šapu na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast.
Imamo partijsku nauku, partijsko obrazovanje, partijsku privredu, a mladi odlaze jer ne vide za sebe budućnost u partijskoj državi. Mnogi se neće nikada vratiti. Pamet je otišla da izgrađuje tuđe države, sela su nam prazna, Šumadija je prazna, bela kuga hara. Srbija ubrzano postaje poligon za testiranje raznih prljavih tehnologija, genetički modifikovane hrane, skupo plaćenih vakcina za koje ne znamo čemu služe, uvozi se sve i svašta, a uništava domaći razvoj, privreda i poljoprivreda. U sadašnjoj situaciji nikako se ne sme dozvoliti jeftina raspodaja prirodnih dobara i sirovina, plodnog zemljišta, voda i šuma.
Ne piše nam se dobro ako se nešto drastično ne promeni u bliskoj budućnosti.
Kako vi, kao jedan od vodećih srpskih stručnjaka za nuklearnu tehniku, vidite najave učešća Srbije u izgradnji NE Belane?
– Mr Dragoljub Antić je nedavno u članku na ovu temu koji je objavio „Novi Standard“ sumirao prednosti saradnje na izgradnji NE Belene: „Mogućnost da Srbija započne razvoj svoje nuklearne energetike kroz regionalnu saradnju i delimično učešće u izgradnji nuklearne elektrane u Bugarskoj predstavlja izvrsno rešenje, a trenutak za započinjanje je verovatno najpovoljniji. Ta nuklearna elektrana nije u Srbiji, pa je besmislena i diskusija o Moratorijumu. Procenat učešća je u skladu sa ekonomskim mogućnostima i omogućava postepeno školovanje potrebnih kadrova za neke buduće nuklearne elektrane (u nekakvoj velikoj investiciji izgradnje elektrane u Srbiji u budućnosti, ekonomski moćnije zemlje bi ‘razgrabile’ nekoliko kompletnih garnitura školovanih kadrova, pa bi taj deo investicije bio mnogo skuplji). Kasnije elektrane, u kojima bi Srbija mogla da učestvuje, mogu biti građene i na nekim od lokacija u Srbiji, koje se već više od 30 godina istražuju, ali i ne mora biti tako.
Nuklearna energetika Srbije bi se tako uklopila u obiman energetski sistem, koji je trenutno na najekonomičniji način povezan s Rusijom i delimično s Nemačkom, Francuskom i Kinom. Ovakav ‘energetski paket’ nudi trenutno najpovoljnije uslove za učešće u izgradnji nuklearne elektrane, koji verovatno neće biti isti narednih godina, u uslovima povećanja potražnje. Važno je istaći i to da je ponuda ovakve saradnje i Srbiji i Hrvatskoj veoma povoljna jer se time objedinjuju želje svih onih koji bi više voleli da put u razvoj nuklearne energije bude preko saradnje s Hrvatskom, Slovenijom i Nemačkom. Nemačka je već ušla u delimičnu saradnju s Rusijom i ima interes da tu saradnju povećava, pa se taj krug prirodno zatvara efikasnijom prečicom, preko predložene saradnje na elektrani u Bugarskoj.
U ovakvoj saradnji s Bugarskom, koja već tri decenije ima nuklearne elektrane u pogonu i sve druge nuklearne institucije, sve potrebne faze ulaženja u nuklearnu energetiku obavile bi se na veoma efikasan i racionalan način. Sa bugarskim kolegama postoji dobra naučna i stručna saradnja u oblasti nuklearnih tehnologija i dobra osnova da se sve to povoljno usmeri ka obrazovanju potrebnih kadrova u Srbiji. Osim toga, za sva druga potrebna tehnološka rešenja postoji konkretni obrazac u blizini, uz sva povoljna iskustva jedne zemlje sa dosta sličnosti.
Više od dve decenije stagnacije u razvoju nuklearne energetike u svetu dovelo je do drastičnog smanjenja broja zemalja koje još uvek raspolažu nuklearnim tehnologijama i mogu da grade nuklearne elektrane (SAD, Rusija, Francuska, Japan i Južna Koreja). Antinuklearna histerija je kod većine evropskih industrijskih zemalja i SAD u prethodnom periodu dovela do gašenja nuklearne industrije i odustajanja od razvoja nuklearne energetike. Neke zemlje, uključujući i bivšu SFRJ, donele su tzv. „moratorijume“ na izgradnju nuklearnih elektrana.
U poslednjih nekoliko godina dolazi do drastične promene u svetu u odnosu na nuklearnu energetiku: potreba za svim energentima naglo raste, kao i potreba za električnom energijom, dok cene nafte i gasa naglo rastu, a i zabrinutost u vezi s globalnim zagrevanjem. To dovodi do renesanse u nuklearnoj energetici i do ubrzane gradnje novih elektrana (u Kini se trenutno gradi 19 novih nuklearnih elektrana, Italija je s Francuskom ovog leta potpisala sporazum o izgradnji četiri nove nuklearne elektrane, a Rusija i Indija su upravo potpisale sporazum o izgradnji bar 12 novih elektrana). Posle duže stagnacije, njena obnova je počela i u razvijenim zemljama (SAD, Švedska, Italija), uz konstantno održavanje visokog nivoa u nekim razvijenim zemljama (Francuska, Nemačka) i pojačani interes zemalja koje nikada nisu imale nuklearne elektrane (Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati). Jedan od glavnih problema na svetskom nivou je nedostatak visokoobučenih i stručnih kadrova u svim oblastima vezanim za nukleranu energetiku.
Ukoliko se nešto ne promeni u pogledu na moratorijum, Srbija će uz Austriju verovatno ostati kao jedina evropska zemlja koja čak ne želi ni da teoretski razmatra ovu opciju. To je očigledno iz predložene dugoročne naučno-istraživačke strategije, kao i iz energetske strategije Srbije – u kojima se reč ‘nuklearno’ nigde ne može pronaći! Treba napomenuti da se moratorijum odnosi samo na izgradnju nuklearnih elektrana, a ne na istraživanja u oblasti nuklearnih tehnologija, odnosno na izrade studija i optimalnih energetskih strategija, uključujući i nukelarnu energetiku.
Nuklearna energetika je bila i ostala tabu tema u Srbiji, tako da većina stanovnika ili vrlo malo zna o ovoj oblasti ili i ono malo što znaju dolazi od namerno pogrešno serviranih informacija. Krivicu za to snose prevashodno ministarstva za nauku, obrazovanje, energetiku i zaštitu okoline, koja su, nažalost, pod stranačkim patronatom, razdeljena na partijske resore, i koja vode nestručni partijski kadrovi. U takvoj situaciji se ne može očekivati da ova resorna ministarstva sarađuju i prave zajedničke strategije zasnovane na detaljnim naučnim i stručnim analizama.
Zagovornici učešća Srbije u ovom projektu kao ključni razlog navode školovanje srpskih kadrova. Da li mi na ovaj način u stvari plaćamo za uništenje INN Vinča i imamo dvostruke izdatke za školovanje kadrova? Koja su sredstva trebala za oporavak i modernizaciju?
– Sada u Srbiji postoji ograničen i drastično smanjen broj nuklearno orijentisanih stručnih kadrova. Postoji dosta šira visokokvalitetna „naučna i stručna dijaspora“ i dobre šanse za njeno uključivanje u projekte razvoja srpske nuklearne energetike, naročito u proces obuke kadrova i dugoročno planiranje. Proces obuke kadrova morao bi da počne što pre jer je dugotrajan, a odliv formiranih kadrova je neminovnost. Stručnjaci iz ove oblasti koji rade u inostranstvu spremni su ne samo da drže predavanja već da pripreme odgovarajuće udžbenike kao i da osmisle projekte za izradu diplomskih radova, master i doktorskih teza.
Smatram da treba obnoviti i osnovne i postdiplomske studije iz nuklearne tehnike. Predlog za obnavljanje ovih studija je već bio poslat dekanu Elektrotehničkog fakulteta pre godinu dana, i to posle sastanka s njim, s rektorom BU i par naših stručnjaka iz inostranstva. Predloženo je, na primer, da bi po polaganju obaveznih predmeta, studenti na master studijama iz nuklearne tehnike mogli da rade svoje master teze i u inostranim kompanijama, laboratorijama i na univerzitetima. Na primer, imajući u vidu da je potpisan Sporazum o saradnji između Beogradskog univerziteta i Kalifornijskog univerziteta u Berkliju pre tri godine, studenti na master ili doktorskim studijama iz nuklearne tehnike bi mogli da provedu jedan ili više semestara na Berkliju, gde bi radili na postojećim projektima i izradili svoje master ili doktorske teze, i time stekli dragoceno iskustvo.
Nažalost, ovaj izvanredni predlog nije naišao na odziv rukovodstva ETF (tj. ni posle godinu dana od podnošenja zvaničnog predloga, nije stigao nikakav odgovor), što samo pokazuje kakva je situacija u srpskom obrazovnom sistemu i kolika je zainteresovanost za suštinske promene. Slična situacija je i u drugim oblastima. Nedavno je izašla na videlo vest (objavljena u „Politici“ 13. januara 2011.) da „Fakultet za inženjerski menadžment, čiji su osnivači naši stručnjaci koji su naučna zvanja i radno iskustvo sticali na Kembridžu, MIT, Harvardu, Kornelu, od 10. februara prošle godine čeka dozvolu za rad, odnosno bilo kakav zvaničan odgovor Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta i Ministarstva prosvete – pozitivan ili negativan. Zakonski rok od 90 dana da fakultet dobije odgovor na zahtev odavno je istekao.“
Da ima pameti u državnom vrhu, preostali stručnjaci u zemlji, zajedno sa stručnjacima našeg porekla širom sveta, dobili bi bezrezervnu podršku da zaista krenu u reforme školstva i nauke, ali zasnovane na nacionalnim prioritetima i dugoročnim strategijama.
četvrtak, 03 februar 2011 21:26
Dveri srpske
