Autor: Nikola Jovanović
Preduslov za stavljanje na noge srpske ekonomije i formulisanje ozbiljne razvojne strategije je izgradnja zdravog sistema javnih finansija. Teško je zamisliti vođenje industrijske politike ili uspostavljanje makroekonomske stabilnosti, ukoliko država ima problema sa svojim osnovnim alatom: budžetom. Jedna od karika koje nedostaje da bi se Srbija smatrala modernom evropskom državom jeste uspostavljanje efikasnog instrumenta eksterne kontrole javnih finansija. Priželjkivati „herojski“ ekonomski rad, a ne obezbediti zdrav sistem javnih finansija i njegovu eksternu kontrolu, jednako je kao očekivati od čoveka koji ima temperaturu 40C da obori rekord u sprintu na 100 metara.
Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji (DRI) donet krajem 2005. korektno je napisan i obezbeđuje organizacionu, funkcionalnu i finansijsku nezavisnost ove instance. Srbija je čak unela u svoj Ustav odredbu o revizorskoj instituciji, kojom se garantuje njena samostalnost i veza sa Narodnom skupštinom. U čemu onda može biti problem? Prvi problem leži u činjenici da je, od stupanja pomenutog zakona na snagu, ovoj instituciji uskraćivana politička i logistička podrška, što je rezultiralo paradoksalnom situacijom da DRI godinama nije imala prostorije za rad, niti revizore koji bi počeli da sprovode zakon. Ukoliko pretpostavimo da se ne radi o lošoj nameri, već o dečijim bolestima pravne države i pravne svesti, ostaje drugi, mnogo ozbiljniji problem koji se tiče konceptualne prirode ove institucije.
U Evropi postoje dva sistema eksterne kontrole javnih finansija, britanski i francuski, pojednostavljeno rečeno. Britanski sistem se odlikuje jakom parlamentarnom kontrolom javnih finansija, gde ključnu ulogu u na pr. Velikoj Britaniji ima čuveni parlamentarni odbor Public Accounts Committee. U okviru izvršne vlasti centralnu ulogu ima interna kontrola, a ceo sistem je zasnovan na međusobnom poverenju između državnih organa i na “kulturi rezultata”. Sa druge strane, francuski model se odlikuje kvazi-sudskom kontrolom javnih finansija preko specifičnog Revizorskog suda (Cour des comptes) i minucioznom normiranošću svih aktivnosti izvršne vlasti. Srbiji ne odgovara britanski model kontrole javnih finansija, usled sekundarne uloge koju ima Narodna skupština u srpskoj političkoj i stručnoj sferi, kao i usled manjka kapaciteta i navike izvršne vlasti da kontroliše samu sebe. Istovremeno, naš zakonodavac se nije opredelio ni za francuski sistem, uprkos istorijskoj institucionalnoj bliskosti dve države.
Zakonodavac se zapravo opredelio za hibridni model, koji na prvi pogled deluje koherentno, ali u stvari predstavlja konceptualnu zbrku koja može imati brojne praktične negativne posledice. Čak i sam naziv institucije, koji je zapravo generički i ništa ne govori o njoj, pokazuje da nije postojala jasna slika o ulozi i položaju instance za eksternu reviziju. Neki od praktičnih problema su sledeći: prvo, državoj revizorskoj instituciji je dat pretežak zadatak: da kontroliše sve javne fondove i operacije (uključujući i EU fondove), bez obzira na to da li se prikazuju u državnom budžetu. Ovako široka jurisdikcija zapravo otežava ovoj instituciji da se fokusira na najvažnije zadatke i u praksi bi mogla da dovede do smanjenja njenog autoriteta, usled nemogućnosti da postigne sve što joj zakon nalaže. Drugo, DRI nema nikakva sudska niti kvazi-sudska ovlašćenja, kao ni mogućnosti da obezbedi efikasnu sankciju u slučaju povrede zakona. Treće, nije propisana personalna odgovornost za lica koja upravljaju javnim fondovima, itd.
Državna revizorska institucija je važan organ, čije osnivanje i početak rada predstavlja važan iskorak za zemlju. Međutim, nju treba dalje unaprediti davajući joj punu podršku, pojačavajući njene ingerencije i pojašnjavajući konceptualni model njenog funkcionisanja. Transformacija DRI u Revizorski sud bi mogao biti jedan pravac reforme. Državni službenici i funkcioneri bi osećali jači pritisak, ukoliko bi bili nadzirani od sudske ili kvazi-sudske instance, umesto od strane drugog izvršnog organa.
U krajnju ruku, Srbija ne treba da se bavi eksternom revizijom samo da bi ispunila zahtev Evropske komisije, već kako bi izgradila zdrav sistem javnih finansija. U tom cilju, Srbija ne treba da prepisuje nijedan model iz regiona, već samo da poštuje svoju ustavnu i administrativu tradiciju. Još u Sretenjskom ustavu, u članu 107. bilo je zapisano: „Knez i Državni sovjet će osnovati vrhovno računovodstveno telo, koje će kontrolisati sve državne finansijske račune, kako bi obezbedili da državni novac bude trošen samo na način koji je odobrila narodna skupština“.
Objavljeno u Blicu 18.9.2010.
