ЗАШТО?
Зашто нема суштинских промена у нашој држави?
Ако желимо да одговоримо на ово питање, онда морамо да будемо отворени и искрени према себи.
Морамо озбиљно да размотримо све што нам се дешавало од деведесетих до данас.
Лакше ћемо пронаћи кривце наше садашње трагедије.
И лакше ћемо изнаћи нека нова решења, која нас могу избавити из ове историјске невоље.
Уколико ми заиста желимо да се избавимо.
Све што се дешавало од појаве вишепартијског система деведесетих до данас је била обична и подла превара.
Народ каже, сјаши Курта да узјаше Мурта.
Тако је несметано функционисао тоталитарни систем,од националсоцијалистичког до неолибералног типа, који се завршава у томе да богати, свега неколико процената лопова и превараната у друштву, постају све богатији , док је већина наивних и поводљивих грађана све сиромашнија.
Упркос силним демагошким паролама и обећањима, о демократији, слободама, владавини права и економском препороду, који само што није дошао, све се завршавало немилосрдном пљачкм државе и грађана од стране окрутних политичара и њихових тајкуна. Пљачком, како се хвале, која је урађена по закону.
Када данас погледате ко се све бави политиком у Србији, ко води државу и ко одлучује о нашим животима, онда ћете видети да је то иста група битанги, олоша, превараната, шибицара, сецикеса, лажова, психопата, нерадника, лопова, једна те иста група неморалних протува, пробисвета и дебила, који мењају своје идеологије као прљаве чарапе и који се међусобно договарају како да владају и како да наставе да пљачкају и зајебавају сиромашни народ.
Тако смо коначно пропали.
Сваког дана је све горе и горе. Не види се излаз из ове пропасти.
Србија срља у потпуни распад државе и губитак суверености.
Грађани ће бити оковани у дужничком ропству.
Ако хоћемо да се спасимо из ове трагедије, онда морамо суштински и темељно из корена, да променимо политику у Србији.
Овако више не иде.
Ко је заинтересован за те темељне и суштинске промене?
Погледајмо ко је заиста заинтересован да се у Србији десе те темељне промене, да се сруши досадашњи тоталитарни систем, да се протерају демагози и да се Србија брзо демократизију кроз директну демократију и да отпочне велики економски препород потпуно разорене српске привреде.
Погледајмо, дакле, ко има интереса да се то што пишем и говорим деценијама уназад заиста и догоди.
Тако ћемо лакше да сагледамо на кога можемо да рачунамо за нови, неопходни преображај нашег друштва.
Ако нико није заинтересован, онда је све што јавно радимо потпуно бесмислено.
Онда Србија сигурно пропада и ми јој не можемо помоћи, него је профитабилније и сигурније да се окренемо нашим личним интересима и да затворимо очи пред историјским поразом наше државе и нације.
Преваранти који се баве политиком добро живе, надају се новим изборним победама, мандатима и новим крађама, па, самим тим, нису уопште заинтересовани за било какве структурне и суштинске промене у друштву.
Они не желе ништа да се мења, јер њима овакво програмирано и контролисано расуло одговара.
Криминални тајкуни увек подржавају сваку политику која њих не дира и која им омогућава да се даље богате на пљачкању државе и грађана.
Пензионера има 1.730.000 и живе у изузетно тешким животним условима, али они су, нажалост, главна гласачка машинерија сваког тоталитарног режима, јер огромна већина пензионера, они који уредно излазе на изборе и гласају за власт, лако се заплаше изјавом, рецимо, битанге Кркобабића, који отворено прети да пензионери неће примити пензије, ако не буду гласали за Вучића, што је подла уцена, тешко кривично дело изнуде, претња бахатог државног функционера, који би, у свакој цивилизованој и демократској држави, одмах био ухапшен и коме би се судило за претњу и уцену, али који, у нашој политичкој пракси настаља да се бави политиком и да нагомилава државне функције.
Уцењени пензионери, који су на крају свог животног пута, који изудржавају незапослену децу и унуке, искрено уплашени да стварно неће добити пензију, нису смели да се буне ни против оног неуставног смањивања пензије, гласају за постојећи режим, који исплаћује, какве такве, умањене, пензије, плашећи се, ако дођу неки други, да неће добити никакве пензије, јер 60 одсто пензија се намирује из буджета, кога контролишу политичари на власти.
Значи, пензионери, упркос тешком положају и бројности, нису та снага која жели било какве промене.
Зашто би ризиковали да при крају живота остану без сдредстава за живот?
Директно плате из државе узима 850.000 људи и индиректо, преко повезаних фирми, који раде за државу, још сигурно 250.000 људи живе на рачун државе.
Мали број овог слоја становништва, који је директно везан за политику, који обављају важне државне функције, живе екстремно добро за наше прилике, док већина њих једва преживљава, једва саставља крај са крајем, али трпе и ћуте, муче се и пате, јер немају боља решења, плаше се слободног тржишта, плаше се да постану приватници, плаше се да оду у иностранству, разочарани су, таворе, уцењени су радним местом и пристају, мада невољно, али , ипак, пристају, да гласају за власт, јер неки нови који буду дошли све ће их одмах отпустити.
Страх од отказа и губитка примања претвара их у гласачку машинерију тоталитарног режима.
Ако овом слоју ,који живе од државне касе, додамо и пунолетне чланове њиховог домаћинства, макар половина њих, јер увек има она друга половина слободњака и антипротивних појединаца, који морају да гласају по савести и који презиру тоталитарни режим, онда имамо најмање 1,5 милиона људи који се плаше озбиљних и темељних промена у друштву.
Незапослено је милион људи, који су неорганизовани и разбијени, који раде на црно, који се боре за опстанак, док сваки десети прима неку бедну надокнаду од државе, који су изгубили вољу, радне навике, поверење у људе, који више не знају ни своју струку, који се осећају одбачено и напуштено, који свакога дана пропадају и ништа не предузимају да то пропадање зауставе, који су изгубили наду и који више не верују у никакве промене у друштву.
Промене у друштву не могу да донесу ни они који би морали да буду елита, перјанице, који више виде, који имају политичку идеју, који имају визију, који би морали да буду памет нашег народа, мудри људи које народ следи, којима се народ поноси и које народ слуша, али то наша српска интелигенција, нажалост, морамо то да признамо, данас зиста није.
На њих сам највише бесан. Љут. Огорчен.
Српску естрадну интелигенциј искрено презирем.
Част изузецима, које можемо на прсте да набројимо.
Данашња српска интелигенција је поткупљива, малограђанска, јајарска, штреберска, продана, мрљава, полтронска, паланачка, лења, прорачуната и нема никакве потребе да се бори за интересе нашег уништеног, опљачканог и поробљеног народа, нема потребу да просветли тај наш народ, да га образује, да га поведе, да га подучи, јер они о нашем народу мисле све најгоре, мисле да је народ стока, раја, руља, да су народ овце и да политичари треба да их шишају, јебу, деру, брију на суво, варају, туку, газе, пљују и искориштавају, да је све то тај народ заслужио, док ће српски интелектуалци све то мирно да гледају, зашто би се мешали, мирно посматрају из својих плаћених државних функција, управних одбора, института, академија, невладиних организација и националних институција, спокојно уживају у својим обезбеђеним привилегијам, задовољни што нису тај сјебани српски, простачки народ, срећни што могу да путују по свету, да летују, да праве селфији са егзотичних дестинација, што могу да једу светска јела и пију боља вина, што то свакога дана стављају на свој ФБ, доручак, ручак, колач, вечера, аператив, салате, све те историјске баналне тренутке морају да забележе, свесни да су за живота заборављени и небитни, да ништа нису створили и урадили за свој народ, да се нико њих никада неће ни сећати, да су безначајни и безвредни, да просипају живот и траће таленат, знају све то , али дубоко у себи потискују, не желе ништа да се промени, не желе да изгубе своје професуре, докторате, академска звања, своје вечерње наступе на ружичастим телевизијама, не желе да се одрекну својих апанажа, тезги и провизија, не желе ништа да ризикују, шта се може – ништа се не може, шире дефетизам и угађају свакој власти, пузе, псећи врте репом, радују се када учествују у специјалним емисијама са својим газдама, служе им верно, све док не изгубе власт, онда траже друге газде, није битна идеологија, није битан морал, јебеш морал, коме је до морала нека иде у цркву, важно је само да се тоталитарни систем не мења, да се поредак не мења, да се зна ко коси а ко воду носу, да тако увек остане, зашто би с емењало, јер је тешко стално мењати господаре, промене су опасне, јебеш промене, шта се добија променама – ништа, само се губи време на нова престројавања, промене су срање, нека владају Курта и Мурата, шта им фали, навикли смо на њих, нови ће бити окрутнији и немилосрднији, нека владају, познајемо их и направили смо дил, каква, бре, директна демократија, какви реферндуми народа, какве су то глупости неодговорних појединаца, који се додворавају примитивном народу, нема демократије међу робљем , та стока ништа не разуме него удар бича или, боље, удар пендрека, да, то је боље, тоталитарни закони се морају поштовати, све крађе су направљене по закону, не требају нам никакве промене, какве јебене промене и то суштинске, темељне, слушај ти те глупости, нема промена, нема реформи, нама треба диктатура, чврста рука, корбач, нама требају брислески окови, доста тог прасловенског паламуђења, треба нам Лутер, Вебер и Инквизиција, треба да нас, напокон, покоре и науче реда, доста је било тог српског дивљаштва, митова, Косова, националног идентитета и осталих срања, нама треба једна темељна окупација, никакве промене и реформе, него О-КУ-ПА-ЦИ-ЈА, нека нама владају моћнији народи, јер ми смо неспособни да владамо сами са собом и српска интелигенција се радује тој окупацији, јер ће јој ће бити боље, имаће веће привилегије, већа примања и боље услове рада ако Срби буду окупирани од стране силе, наравно, не од тих дивљих и примитивнијих Руса, тих лудака и пијаница, него од крсташа, који мачем и жезлом, бриселским поглављима, уносе ред у одметнута дивља, српска племена, којих се српска интелигенција стиди и које зато полаже као жртву Новом светском поретку.
Зашто нема суштинских и темељних промена у друштву?
Одговор је једноставан – сувише је у нашем друштву људи који немају интереса да се системске промене догоде, без обзира да ли они то не желе из свог личног интереса, да ли стоје по страни и пљуцају на све или су засрашени и уцењени, па се заиста плаше промена.
Главни кривци за издају нашег народа су српски интелектуалци, који су морали да буду носиоци системских промена у рушењу тоталитаризма.
Да ли може овакво стање да траје?
Не може дуго. Дошли смо скоро до краја.
Систем се одржава на демагогији, превари, уценама и лажи. Финансира се задуживањем. Али, то све има своје границе. Ниједно системско питање није покренуто, јер режим нема никаква решења. Нема ни људе који могу да носе промене. Зато се регрутују све веће незналице, без радног искуства и све већи дилетанти.
Озбиљни и стручни људи су окренули давно леђа томе издајничком и губитничком режиму.
Да ли ће тоталитарни систем сам да пропадне?
Неће.
Мора да се направи озбиљна алтернатива том тоталитарном режиму. Политичка алтернатива која неће бити у својој бити тоталитарна.
Политичка алтернатива која ће преузети историјску одговорност.
Последњи избори су показали да цензус странке не могу да буду та алтернатива. Зато су награђени да буду икебане у скупштини.
Може ли се направити та политичка алтернатива?
Може, ако је буду предводили морални и стручни људи.
Без моралних људи се не може добити поверење грађана.
Без стручних људи се не могу направити неопходне системске промене.
Шта је опасност?
Тоталитарни систем се сам урушава. Сваким даном.
Постоји велика опасност да се, после свих распродаја и престанка задуживања, догоди изненадни финансијски слом, који ће нас увести у свеопшти друштвени хаос.
То је јако опасно у садашњим ровитим регионалним неприликама.
Сви који подржавају режим ће се у једно дану отрезнити.
Како даље?
Политичка идеја о неопходним системским променама.
Политички и економски програм. Конкретан и оперативан.
Нови људи. Морални и искусни.
Организација. Без вође, лидера и демагога.
Политички покрет без плаћених политичара.
Политичка мрежа, која ће спремно дочекати сигуран слом система.
И?
Упоран рад.
До победе!
Београд, 08.08.2016
