Početna Tekstovi ЗАОКРЕТ

ЗАОКРЕТ

4
0
SHARE
Zoran Djindjic,premijer Srbije.12.8.2002. foto:Goranka Matic
ЗАОКРЕТ
Завршавам књигу о Ђинђићу. Не журим. Исповест шта се све догодило од нашег упознавања у јесен 1989.године до његовог стрељања у марту 2003.године. Деценију ме моле моји пријатељи да то напишем. Била је то моја обавеза да, из свог угла, изнесем мишљење о људима и догађајима наше националне трегедије. Исповест за историју. Написао сам већ преко 1.100 страна, шта се заиста догодило у том периоду, јер сам, игром животних прилика, био учесник свих тих догађаја. Све до последње недеље фербруара 2001.године, када сам демонтративно напустио тај погрешан и наметнут политички концепт.
Разишао сам се са Ђинђићем око концепта политичких и економских реформи. Први сам се успротивио наметнутом неолибералном концепту. Који је уништио државу и народ. Данас то није јасно само политичком олошу на власти и опозицији, тајкунима и политичким идиотима.
Преносим овде само један мали одломак из дела књиге која се односи на Ђинђићев нагли политички заокрет. Након тога, одмах је убијен.
„ Видео сам из његових јавних наступа да је био све незадовољнији, огорченији, потиштенији и уморнији. Могао сам на његовом лицу, добро сам га, ипак, познавао, да уочим да више није имао оног жара у очима на почетку деведесетих година, да му је енергија нестала, да је изгубио одлучност, чврстину, веру да може нешто коренито да се уради у друштву, нестала је воља коју је имао две године раније, постао је свестан да су га сви издали, Запад, коалициони партнери, људи из странке, пословни пријатељи и блиски сарадници, многе је већ био пустио низ воду, да је остао сам, усамљен, несхваћен, да се преиграо, да је повлачио погрешне потезе, да је упао у велику замку, да је добио велики број опасних непријатеља, да је пропустио велику историјску прилику, да је народ незадовољан, огорчен и разочаран, да његове реформе нису успеле и да нема никаквог одговора на питање – како даље?
Обистинило се оно што сам предвиђао да ће да се догоди.Ђинђић се потпуно био изгубио у свом политичком лавиринту. Највеће разочарење је имао на понашање Запада. Обећаних шест милијарди долара помоћи уништеној и бомбардованој Србији није дошло. Нису дошле ни две мултинационалне компаније. Наметнули су му неолиберални економски концепт, који уништава националну економију. Бандитска приватизација остављала је на стотине хиљада људи без посла.
Главни, ипак, проблем је био сарадња са Хагом и питање статуса Косова и Метохија, где су се ставови Запада и Ђинђића били дијаметрално супротни. Заправо, прецизније написано, дошло је до великог сукоба Ђинђића са Западом, што се најбоље видело из његових последњих интервјуа. Преносим неке од тих интервјуа, како би се читаоци уверили да је Ђинђић заиста желео да направи радикалан заокрет у својој промашеној и неуспешној политици.
Ево говор премијера на донаторској вечери за изградњу Храма Светог Саве 25.новембра 2002.године:
„Ову вечеру схватам као нашу заједничку јавну обавезу да ћемо овај велики посао који није само верски, него и национални пројекат, да ћемо је испунити, да ћемо завршити храм… Почела је једна, заиста, мала епоха наше националне историје у којој завршавамо своје велике пројекте, и да својој деци и својим унуцима оставимо да они почињу своје пројекте, а да ми преузмемо обавезу да ћемо оно што су наши преци започели, ми да довршимо…
Можда случајно, а можда и не баш случајно, све се то догађа на предвечерје два века Првог српског устанка, у тренуцима када се формирала модерна српска нација. И ми смо поново друштво, нација на раскршћу и сваки пут када је једна нација на раскршћу препоручљиво је вратити се на почетке. Сваки пут када не знамо где треба да кренемо, треба да се осврнемо да видимо одакле смо кренули, да се вратимо коренима… И данас, годину дана пре те велике годишњице Првог српског устанка, поставља се питање шта је то била основна идеја, она велика визија…
Свима је било јасно да су слобода и независност национални циљ, и да је то оно око чега нација треба да се удружи. Како да дефинишемо ту слободу и независност и да тај пројекат наших предака наставимо да би у условима новога света и 21. века он поново ујединио нашу нацију? Ја мислим да је тај пројекат једна коренита промена нашег друштва и да тај прави патриотизам наше нације у 21. веку треба да се формира око идеје стварања једног здравог, једног ефикасног, једног модерног српског друштва са добром економијом, добрим институцијама…
На симболичним стварима треба да проверимо своју снагу, једна од симболичних ствари је Храм светог Саве… овај велики национални пројекат, Храм светог Саве (…) треба да буде једна обнова тог националног духа, да то буде један пројекат који ће да заиста у оном дубоком смислу оног слогана, да и нас изгради у оној мери у којој ми градимо тај храм…“.
Просто је невероватно да овакав говор држи премијер који је прихватио неолибералну идеологију, који је био Идеолог вулгарног прагматизма, који је постао икона Другосрбијанаца и аутошовиниста, који је изручио председника државе Хагу, који је добио задатак да се што пре ратосиља проблема КиМ-а и који сада, непуне две године од своје инагурације, на опште запрепашћење паланачких малограђанера, јавно говори о националном пројекту, националној историји, о нашим прецима, обавезама коју смо од њих преузели и које ми морамо да завршимо, о уједињењу наше нације, о патриотизму наше нације, о националном духу и цитира познати познати социјалистички слоган, примењен на нове политичке прилике, да ми градимо Храм, јер Храм гради нас.
Ђинђић истиче да су слобода и независност национални циљ, што је потпуно супротно аутошовинистичкој колонијалној политици острашћених малограђанера. Значи да његове речи – „ свима је било јасно“, показују јасно да њему више није било стало до мишљења тог паланачког полусвета, који га је окруживао и који га је гурао у националну издају, јер су такве биле директиве Западних сатрапа, скоројвићи се увек додворавају и следе политику моћних сила, већ да је он коначно преломио и отворено изнео око чега нација треба да се удружи.
Он отворено признаје да се нација налази на раскршћу, значи више не прихвата да спроводи наметнути политички и економски модел, одлучио је да напусти тај штетан по државне и националне интересе друштвени пројекат, дошао је до спознаје да смо доспели на раскршће, нешто темељно мора у друштву да се промени, јер он више не верује у исправност те неолибералне политике, а када се нација нађе на раскршћу, говори, онда је сваки пут препоручљиво да се врати на почетак и сваки пут, кад не знамо где треба да кренемо, морамо да се осврнемо да видимо одакле смо кренули и морамо да се вратимо нашим коренима.
Понављање два пута – сваки пут – избацује могућност било какве друге опције, искључује било какву сумњу или неодлучност куда треба да се крене, него утемељује уверење да ћемо донети правилне одлуке за државу и нацију, сваки пут када се нађемо на раскршћу, једино ако се будемо вратили нашим коренима.
Ово је један потпуно нови Ђинђић. Ђинђић кога нисмо имали прилике раније да упознамо. Ђинђић који је добио националну самосвест. Нема више у његовом говору бесмислених и глупавих политичких поштапалица, научених у америчким инстант приручницима за успешне преваранте, како да се заглупе масе и допадне поводљивој малограђанерској јавности, нема више тупавих и рогобатних метафора, које убијају здраву памет и логично размишљање, нема више нелогичности и збрке у његовим реченицама, реченице су сада кристално јасне, директне, мисаоне и визионарске, јер онај који изговара те реченице је историјски сазрео и схватио је где је направио највећу грешку.
Није срушен тоталитарни политички систем. Шминкањем мртвог политичког тоталитарног система, не можемо да спасимо државу и нацију. Историја је тражила нову политику и нове људе. Шта је коренита промена друштва? Ђинђић истиче, да је пројекат корените промене друштва прави патриотизам наше нације у 21.веку и да све националне снаге требају да се удруже око националне идеје стварања једног здравог, ефикасног, модерног српског друштва са добром економијом и добрим институцијама.
Предлаже нови национални пројекат за обнову националног духа. Значи, он овом изјавом потврђује све моје критике, написане и изречене последњих две године, да наше друштво није здраво, да није ефикасно, да није модерно, да нема добру економију и да нема добре институције. Ђинђић је негирао све што је две године радио. На другој донаторској вечери за Храм Светог Саве у Франкфурту 23. фебруара 2003. године, обраћајући званицама, изјавио је:
“ Величина једне нације огледа се у величини дела које за собом оставља. За велика дела потребни су визија и истрајност да се она и оствари. Наш народ је увек имао ту визију, а једна од њих је и идеја да се изгради овај велелепни храм који ће бити највећи православни храм на свету и ми ћемо, кад га завршимо, моћи да кажемо да смо успели у нечему да будемо најбољи.“
Нема више бесмислене јапијевске брзине политичког брокера на шпекулативној берзи покраденог тајкунског капитала, која је надувана лажним идеологијама, брзим променама мишљења и странака, трулим коалиционим савезима, предизборним лажима, непристојним понудама за преузимањем, намештеним тендерима и аукцијама за транзиционе добитнике, фалсификованим статистичким успесима, глупим маркетиншким кампањама, цензурисаним, дебилизованим медијима, поткупљеном, поданичком квазиинтелигенцијом, нема више суманутог и колонијалног додворавања ЕУ комесарима и бахатим каубојима из Беле куће, већ се дошло до капиталног сазнања, које из темеља руши постојећи вулгарни прагматизам, да се величина једне нације огледа у величини дела које за собом остављају они који су добили прилику да управљају и воде тај древни народ.
Острашћена Карла де Понте, главни хашки тужилац, пише у својој књизи „ Лов: ја и ратни злочинци“ да се последњи пут састала са Ђинђићем 17.фебруара 2003. године, да му је, током те посете, изразила огромно незадовољство због слабе сарадње са Хагом, да сви главнооптужени нису предати и да ће бити подигнуте оптужнице против четири српска генерала, због ратних злочина на КиМ, и пише да је:
„Ђинђићева реакција је бурна. Каже да ће ове оптужнице изазвати озбиљне политичке проблеме.
Тражи од мене да то одложим за касније, али ја одбијам… Каже да, ако би Трибунал издао оптужнице засноване на одговорности командног ланца за Косово, његова влада ће отворено одбити да сарађује, јер би у супротном изгубила подршку полиције.
Ђинђић је неумољив.“
Када насилницима непрекидно попуштате, када их се плашите и када страхује од њихових агресивних реакција, када упорно покушавате да им се додворите, када пристанете да изручите бившег председника државе, када неко за то срамно изручење узме пет милиона евра, нека се открије ко је узео тај прљави новац, када они виде да сте гњиде, мекушци и слабићи, онда моћници иду до краја у намери да вас набију у неки ћошак и натерају да извршите све оно што они траже од вас, не водећи рачуна о вашим државним и националним интересима. Франкфуртским вестима је у фебруару 2003. године дао интервју, када је прикупљао донације за Храм Светог Саве, где очајнички признаје да га је Запад изиграо :
„ Мислим да је време да престане примена двоструких стандарда. Када траже од нас да сарађујемо са судом у Хагу, јер је он институција Савета безбедности Уједињених нација коју ми поштујемо, онда да видимо ко је дужан да спроводи резолуцију о враћању 1.000 војника и полицајаца на Косово коју је донео тај исти Савет безбедности. Како то да није време за враћање Срба на Косово, а увек је време за спровођење одлука Хашког суда? (…)
Питање статуса Косова, као и специјалних веза с Републиком Српском, поставио сам не као питање емоција, права, митова, прошлости, већ државног статуса и међународних уговора. Мени је јако жао што су код неких људи у Европи и свету добри Срби и демократе само они Срби који се одричу националног интереса своје земље, што неки мисле да рат у Ираку треба да буде наш национални интерес, а не решавање питања Косова.
После две године демократске владе, ја мислим да смо скупили довољан демократски кредибилитет да та питања отворено покренемо. Ја сам проценио да, после две године, имамо право да од Запада тражимо одређене доказе да нас схватају као партнере и да су спремни да нас помогну. Ако нису, нека то кажу.“
За моћнике Запада добри Срби и праве демократе су само они који се одричу националног интереса своје земље.
Запад је одлучио да казни Ђинђића. Због Хага и Косова и Метохије. На све ово, дошле су и Ђинђићеве погрешне политичко-пословне комбинације у вођењу државе.
Зашто сам пренео ово поглавље из књиге?
Ништа се политика Запада према Србима није променила. Запад данас тражи новог колонијалног управника, јер је Узурпатор и њима постао несносан.
Да ли ћете да гласате за новог колонијалног управника по мери Запада?
Ако заиста волите Србију, верујем да нећете.
Бар се искрено надам.
Слика може припадати 1 особа
Прикажи статистику
Повећај видљивост објаве
1
SHARE