Početna Tekstovi ЗАГРЉАЈ

ЗАГРЉАЈ

2660
0
SHARE

ЗАГРЉАЈ

 

Дајем интервју RUSIA TODAY.

Новинарка и камерман су из Берлина.

Млади људи у раним тридесетим годинама.

Немци покривају Балкан.

 

Интервју је о НАТО агресији.

Изабрали су мене да изнесем своје ставове.

Познати сам економиста и био сам на ратишту у време НАТО агресије.

Одговарам и на друга питања.

О распаду Југославије, економској кризи, ЕУ, НАТО, Косову и Метохији, Албанцима, односу са Русијом, Вучићу, протестима грађана и алтернативи политичким странкама, нашем ПОКРЕТУ СВЕТЛО.

Објашњавам зашто сам најзабрањенији српски интелектуалац.

 

Интервју траје преко три сата.

Све се снима.

Говорим оно што јавно износим већ три деценије.

Новинарка је запрепашћена.

Не може да верује.

Видим да јој многе ствари постају јасније.

Објашњавам сваки детаљ.

Тумачим историјске догађаје на начин који она није до сада чула.

Говорим о древној историји Срба.

Образлажем решења за спас Србије.

Износим како се могу спасити народи Балкана окупације и манипулације.

Како да избегнемо нова крвопролића.

 

Лавину питања добијам.

И свако образлажем.

Директно.

Без политичког увијања и подилажења.

Без дипломатских пренемагања.

Говорим о ономе што мучи окупирани народ.

Моје мишљење не могу да чују грађани Србије.

Моја решења не смеју да пренсу национални медији.

Новинарка је у неверици.

Зашто? У чему је проблем?

Објашњавам.

Врти главом.

Све што говорим је логично, повезано и разумно.

Ипак, забрањен сам.

 

Када смо устали, био сам задовољан.

Изнео сам што сам хтео.

Видећемо шта ће RT да објави.

Новинарка је презадовољна.

Открила је читав нови свет.

То се на њој видело.

 

Поздрављамо се.

Пружам руку камерману.

Срдачно ми се насмеје.

Не глуми.

Слушао је пажљиво интервју.

Из искуства наступања знам да је интервју добар када ме камермани слушају.

 

Пружам руку младој и згодној дами.

И она мени пружа руку.

Стиска ми чврсто шаку.

Осмехује се озарена.

У трену, станка.

Делић секунде.

Отворени међупростор две различите цивилизације.

Наводно удаљене и стране.

Које се не разумеју.

Које су у сукобу.

Векови заблуда и предрасуда.

Лоших намера и несхватања.

Сукоба интереса и освајања.

Жртвовања и веровања.

Разочарања.

Трен.

Делић космичке пролазности.

Из дна људског бића.

Проговара.

Буди се и усправља.

Буни.

Последњи човек.

Који није нестао.

Није изумрео.

Није се претворио у робота.

Није га уништила потрошачка цивилизација.

Ни глупи протокол.

Ни досадни професионализам.

Ни нација, ни вера, ни раса, ни пол.

Последњи човек се не предаје.

Ту је.

У нама.

Куца његова доброта.

Ништа није могло да уништи тог нашег давног, заборављеног претка.

Који седи у пећини наше душе.

И греје се над упаљеном ватром осећања.

Која букте у њему, јер има потребу.

Жели.

Да загрли друго људско биће.

Зато што му је блиско.

Драго.

Што осећа заједничку природу.

Изгубљену.

Залуталу.

Природу коју хоће да поврати.

Заједницу.

Једним људским загрљајем.

Искреним.

И топлим.

 

 

Новинарка ме загрли.

Снажно.

Сестрински.

Неочекивано.

И сама се изненадила.

Није планирала.

Нешто ју је покренуло.

Нека чудна сила.

Која мења свет.

И која је наша последња нада.

 

Верујем у ту силу добра.

Која се налази у нама.

И коју морамо да ослободимо.

Ако хоћемо да спасимо свет.

И човека.

Од нестајања.

И заборава.

 

Београд, 7527.година, дерикожа, дан шеснаести

 

 

 

 

 

 

SHARE