Početna Sadržaj Osvetljenja Za referendum o Evropi

Za referendum o Evropi

1067
0
SHARE

U svim nastupima naši političari neprestano se zakljinju da predstavljju volju naroda i da sve što čine rade upravo u ime građana i za njihovo dobro. Ali u vreme izbornih kampanja ovo zaklinjanje u narod i i narodne interese dobija groteskne razmere. Međutim, čim se podele mesta u vladi i javnim preduzećima oni počinju da se bave samo i isključivo svojim stranačkim i oligarhijskim interesima a pozivanje na narod može da sačeka do sledećih izbora. Tako i sada u vreme kampanje za predsedničke izbore prisustvujemo obnavljanju interesovanja naših političara za interese i potrebe naroda. Ponavlja se već dobro poznati marketinški način vođenja naših izbornih kampanja. Tako velika izborna obećanja više niko ne broji a zaklinjanje u narod postaje svakodnevni politički ritual. Kako odmiče predsednička kampanja sve više se pokazuje da pitanje evropskog opredeljenja Srbije i ubrzavanja evropskih intergracija postaje ono suštinsko i odlučujuće pitanje koje izrasta u istorijski međaš i vododelnicu našeg političkog života.

Podela dva suprotstavljena politička bloka na pitanju sadržine i tempa sprovođenja evropskih integracija je više nego očigledna i to se sasvim jasno može videti u nastupima kandidata vodećih političkih stranaka u Srbiji. Ta vododelnica je očigledna i ne može je niko negirati bez obzira na mišljenja da je ovakva politička podela u našoj zemlji iznuđena i nepotrebna. Ali ona tvrdoglavo opstaje, i što se kampanja bude više zahuktavala to će ova podela biti sve izrazitija i dublja. Kandidat Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić sve otvorenije zastupa antievropski stav insistirajući na političkom opredeljenju o nužnosti očuvanja našeg nacionalnog dostojanstva i interesa koji se sada ne sme narušavati ulaskom u proces evropskih integracija. Ovaj stav se posebno potkrepljije kritikom opredeljenja zemalja Evropske Unije da učestvuju u koordinisanom priznavanju nezavisnosti Kosova i Metohije.

S druge strane, za kandidata Demokratske stranke Borisa Tdića upravo pitanje stvaranja političkih i društvenih osnova za što čvršće i odlučnije opredeljenje i ostvarivanje evropskih integracija i evropske budućnosti Srbije postaje osnovni smisao i suština njegove izborne kampanje. Između ova dva nepomirljiva ideološka i politička stava i opredeljenja nalazi se i politički se pozicionira premijer srpske vlade Vojislav Koštunica i njegova Demokratska stranka Srbije. Ova stranka je ušla u koalicionu vladu kao zastupnik evropskih integracija i to je jedan od strateških ciljeva ove koalicije. Ali, kako je pitanje rešavanja statusa Kosova i Metohije sve više dolazilo u prvi plan tako je i Demokratska Stranka Srbije sve više menjala i modifikovala svoj odnos prema pitanju i sadržini evropskih integracija, lavirajući između održavanja na vlasti i između ova dva oštro suprotstavljena politička bloka. Ali nedavna izjava premijera Koštunice jasno je predočila političku poziciju jedne od vladajućih stranaka koja učestvuje u koalicionoj vladi zasnovanoj na snažnom opredeljenju za ubrzavanje sprovođenja evropskih integracia. U toj sada već znamenitoj izjavi se jasno kaže da će Evropska Unija 28 januara morati da bira , da li hoće da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom ili će EU, pod pritiskom SAD, tada doneti odluku o slanju svoje civilne misije na Kosovo kako bi počela da sprovodi odbačeni Ahtisarijev plan o nadziranoj nezavisnosti, odnosno otimanju dela teritorije Srbije . Ukoliko bi EU donela protiv pravnu odluku o slanju svoje misije, samim tim bi bio poništen i stavljen van snage parafirani sporazum sa Srbijom. Došli smo do tačke kada će EU morati da napravi izbor hoće li celu i međunarodno priznatu Srbiju za svog partnera ili pak hoće da stvara kvazidržavnu tvorevinu na teritoriji Srbije.

Ova izjava definitivno je politički i ideološki pozicionirala Demokratsku Stranku Srbije kao stranku koja postavljajući uslove za koje zna i sama da Evropska Unija ne može prihvatiti ukršta rešavanje statusa Kosova sa procesom evropskih integracija u tom smislu i napušta svoje opredeljenje za evropske integracije. To je pokušaj da se spoje nacionalno samopoštovanje i evroatlantske integracije – treći put i veliko je pitanje kako kaže Slobodan Antonić da li za ovakav put DS ima dovoljnu podršku birača. Međutim , može se postaviti pitanje da li je ovo objedinjavanje nacionalnog samopoštovanja i evratlantskih integracija može označiti kao treći put koji sledi u svom delovanju isključivo i samo DSS. Zar to nije politika kalicione vlade i stranaka koje je sačinjavaju , zar to nije politika na kojoj opstojava vladajuća koalicija. Za Srbiju o ovom trenutku ne postoji ozbiljna mogućnost za održanje politike trećeg puta jer se neumitno približava dan političke odluke vezane za određivanje statusa Kosova a samim tim i evropskog opredeljenja Srbije i to će biti najveće iskušenje i izazov ne samo za vladajuće partije i opoziciju već za društvo u celini. Ali zato Demokratska Stranka Srbije treba da pokaže svoju doslednost i napusti ovu koalicionu vladu, a ne da se drži svog poznatog političkog manevra i da čeka šta može dodatno izvuči u daljoj političkoj trgovini od svojih koalicionih partnera . DSS očigledno čeka da vidi kako će reagovati Demokratska Stranka koja svoju političku budućnost i delovanje vezuje upravo za što efikasnije sprovođenje evropskih integracija i rezolutno je opredeljana za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Odgovor na uvu inicijativu političku stupicu Demokratske Stranke Srbije dao je predsednički kandidat DS Boris Tadić. “Nikada se neću odreći ni Kosova ni našeg identiteta, ni kao predsednik Srbije ni kao građanin, i verujem da niko ozbiljjan u Srbiji to neće učiniti. Srbija treba da uđe u EU čuvajući dostojanstvo i to na jedan evropski način, kao što su i naše komšije Bugari ušli u EU čuvajući i ćirilicu i pravoslavlje. Očekujem da će lideri Evropske unije, kada je reč o Kosovu i Metohiji poštovati međunarodno pravo“. Jasno je da su ovo dve suprotstavljene ideološke i političke pozicije unutar koalicije , i to ne bi bilo ništa izneneđujuće i zabrinjavajuće da se ne radi o vodećim strankama vladajuće koalicije i ovakav različiti pristup evropskim integracijama može dovesti nakon predsedničkih izbora do pada ove i onako politički nastabilne koalicione vlade.

Međutim, gde se u ovoj bespoštednoj političkoj i ideoološkoj borbi nalaze stvarni interesi našeg ideološki konfuznog i politički zbunjenog naroda. Još preciznije rečeno, šta se u svemu tome pitaju naši građani, kakav je njihov stav o ovom sudbonosnom pitanju našeg budućeg društvenog razvoja. Da li oni imaju pravo da odlučuju o svojoj političkoj sudbini i svojom jasno izraženom političkom voljom odluče o svojoj sudbini i izaberu put kojim će Srbija ići u narednom periodu. Predstojeći predsednički izbori jesu jedna od prilika da dobijemo odgovor i na ovo pitanje, ali zanimljivo de se niko nije prisetio da predloži održavanje Refrenduma o potrebi ili odbijanju potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju . To bi bio istinski Referendum o evropskoj budućnosti Srbije. Na ovom Referendumu bi građani neposredno odlučivali o evropskoj perpesktivi naše zemlje. On bi bio i pravi izraz narodne volje bez obzira što su u našim političkim okolnostima svaki izbori vrsta referenduma a to su svakako i predstojeći predsednički izbori. Sva relevantna istraživanja javnog mnenja pokazuju da je više od šezdeset posto građana Srbije pro-evropski orijentisano, što je inače veoma visok procenat. To je još jedan od društvenih pokazatelja u našoj javnosti koji moraju da obavezuju i predstavnike aktelne koalicione vlade ili oni ne moraju u svojim odlukama da vode računa o stvarnom raspoloženju i opredeljenju naših građana. A koga onda zastupaju i čije interese brane predstavnici naših vladajućih stranaka ako ih ne obavezuje ovo preovlađujuće pro-evropsko raspoloženje , ma koliko ono bilo uslovljeno mnogim spoljnim i unutrašnjim ograničenjima i izazovima.

Sama činjenica da nijedna stranka ali ni predsednički kandidati nisu ni pomislilii da predlože održavanje ovako profilisanog Referenduma dovoljno govori koliko je našim političarima stvarno stalo do neposredno izražene narodne volje i interesa građana. Nikada nije dobro kada se izbori pretvaraju u referendumsko izjašnjavanje koje i nema neko veliko uporište u našoj političkoj tradiciji. Ali postoje društvena pitanja koja se mogu razrešiti jedino neposrednim izjašnjavanjem naroda i to bez odlučujućeg posredovanja političkih stranaka. Zaista je postalo nedopustivo, upravo zbog stalnog strnačkog manevrisanja i ogoljene stranačke političke trgovine, da se o ovako značajnim i odlučujućim pitanjima za jednu zemlju u društvenoj i socijalnoj tranziciji odlučuje u vrhovima političkih stranaka ili izbornim štabovima , marketinškim agencijama i klijentelističkim oligarhijskim strukturama. A upravo se to dešava u Srboji, jer stranačke izborne kampanje postaju neka vrsta surogata za izražavanje stvarne narodne volje i interesa. Zato je nužno i neophodno da se pokrene ozbiljna inicijativa za održavanjae Referenduma o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Ta inicijativa mora da potekne pre svega iz okrilja samog društva i da bude još jedan od izraza snaženja i zrzstanja našeg civilnog društva i javnosti u Srbiji. Ona može da obnovi dobrano poljuljanu veru našeg naroda u demokratiju i njene principe. To je pitanje odluke koja je mnogo veća i značajnija od stranačkog opredeljivanja. Građani Srbije imaju pravuo na ozbiljnu raspravu o svim važnim pitanjima kaže s puno prava istoričar Čeda Antić, ali građani pored neotuđivog prava na slobodnu i demokratsku raspravu imaju pre svega prirodno pravo da odlučuju o svojoj sudbini i da ne budu samo nemi svedoci i isključivo stranački opredeljeni glasači Jedino afirmisanjem neposrednog narodnog izjašnjavanja može se prevazići ovaj sve dublji društveni jaz i procep stvoren pre svega zbog nedoslednosti i odsustva elementarnih političkih načela i ideala u delovanju naših vodećih političkih stranaka, i doći do toliko potrebnog društvenog i političkog legitimiteta za odluku o budućem političkom i društvenom razvoju Srbije i njenoj evropskoj perspektivi.

8 Januar 2007 godine

SHARE