Prošle godine otvoreno je svega 2 634 novih firmi. Ove godine je 250 151 radnik ostao bez posla. Kako æe oni preživeti tranziciju?
Posle dve godine agresivne propagande o reformama, skoro 86 odsto graðana smatra da politièari zamajavaju narod, gotovo 80 odsto ne živi ništa bolje nego pre, svega 9 odsto smatra da su reformama dobili, a 51,52 odsto nije više spremno da èeka nijedan dan da bi reforme uspele. Izgubili smo dragoceno vreme za sprovoðenje temeljnih reformi.
Nova vlast se odluèila, uz asistenciju dobro plaæenih stranih konsultanata, za sprovoðenje neoliberalnog koncepta. Tako je otpoèela šok-terapija.
Slièan koncept su sprovodili u Meksiku, Argentini, Brazilu, Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Haitiju i poèetkom devedesetih u Rusiji i Poljskoj. Rezultati su katastrofalni. Meksièka kriza 1994, azijska kriza 1997, ruska kriza 1998, a danas kriza u Argentini, Brazilu i Turskoj najbolje govore o tom modelu.
Da li države moraju da sprovode takav koncept? Ne moraju da ga prihvate, ukoliko imaju sopstvenu strategiju. Naši na vlasti nemaju viziju. Njima je samo važno da se dodvore èinovnicima iz meðunarodnih institucija i da dobiju od njih pohvale. Mnoge NVO, dobar deo mojih kolega ekonomista, bivši nezavisni mediji i nekadašnji plaæeni borci za demokratiju stali su u odbranu “nove ideologije”. Posebno su neoliberale uzeli u zaštitu novobogataši. Naravno, svi brane svoj kapital i liène interese. Ostvaruje se ono što pokazuju istraživanja Svetske banke o zemljama u tranziciji, da profiteri i koènièari reformi postaju oni koji te reforme sprovode.
Šta je to neoliberalni koncept? Ako sumiramo iskustva zemalja u razvoju, a posebno zemalja u tranziciji, onda vidimo da su na èelo država dovedene “marionetske vlade”. Glavnu reè vodili su ostrašæeni “èikaški momci”, tvrdokorni neoliberalni ekonomisti koji su sprovodili politiku MMF-a. Oni su preko noæi otvorili tržište za ulazak stranih kompanija, drastièno smanjili carine, oslobodili cene, stabilizovali domaæu valutu, vezali je za dolar, ubrzanom privatizacijom punili budžet, poveæavali devizne rezerve, kako otkupom deviza od graðana, tako i prodajom preduzeæa strancima, uvodili finansijsku disciplinu uterivanjem poreza i zaduživali zemlju radi pokrivanja budžetskih manjkova.
Krajnji cilj mera je da omoguæe bogatima da stvore još veæa bogatstva. Suverenitet, država, nacija, identitet, pravo na razlièitost i pravda bili su proterani, a važeæa doktrina je postala vulgarni pragmatizam.
Zar naš put nije u EU? Napominjem, ukoliko stope privrednog razvoja budu ovako niske, svega tri, èetiri odsto godišnje, uspeæemo da stignemo u 1989. tek za 30 godina. Jesu li graðani voljni toliko dugo da èekaju? Prošle godine otvoreno je svega 2 634 novih firmi. Ove godine je 250 151 radnik ostao bez posla. Kako æe oni preživeti tranziciju? A nezaposlenih je 891 828. Kako æe dva i po miliona ekstremno siromašnih graðana preživeti?
Ugaoni kamen neoliberalnog koncepta je privatizacija. Do sada je privatizovano svega 141 preduzeæe i u budžet se slilo 17,2 milijardi dinara. Novi kupci su obeæali, bez ozbiljnih garancija, 16 milijardi dinara. Kada znamo da je potrebno privatizovati još 6 000 preduzeæa sa društvenim kapitalom, onda se postavlja pitanje koliko æe proces privatizacije trajati.
Nedostatak novca za investiranje nije najveæi strukturalni problem srpske privrede, kako misle neki kritièari privatizacije, jer novca danas za investiranje u svetu ima u izobilju, nego nema dobrog poslovnog ambijenta i pravog koncepta koji æe privuæi taj novac. Vlada Srbije je pre stupanja na dužnost detaljno bila obaveštena o katastrofalnoj situaciji u privredi. Pravo rešenje bilo je da se proglasi radni steèaj privrede i napravi realan plan za njeno ozdravljenje.
Umesto što su 28. decembra 2001. prodali tri cementare za 138,9 miliona dolara, što je ispod cene koju je Beoèinska cementara sama mogla da dobije 1996. god. – 141 milion dolara, i tako stratešku granu trajno predali u ruke strancima, reformatori su mogli da naðu bolje rešenje.
Prodaju ne smeju da vrše èinovnici iz vlade. Ne samo da je štetno prodavati šeæerane za tri evra, jer je proizvodnja šeæera “teška industrija” agrara i može se u pokretanju 11 grana zaposliti 360 000 ljudi, nego je krajnje opasno da birokrate iz vlade, mladi japijevci bez radnog iskustva, prete sindikatu i rukovodstvu šeæerane u Crvenki zato što ne pristaju na rasprodaju. Gde je tu slobodno tržište?
Posebno je važno da se izvrši pravedna privatizacija i tako dobije neophodno potrebna stabilnost u društvu. Ostaviti graðane kao posmatraèe, opasno je potcenjivanje buduæih biraèa.
Zašto vlada nije ništa ponudila domaæim investitorima? Mogla su se, recimo, napraviti mešovita preduzeæa za izgradnju autoputa Beograd – Novi Sad, Beograd – Vršac, Beograd – Kikinda i Beograd – Èaèak. Izraèunala bi se taèna visina prinosa, vreme vraæanja uloženog kapitala, rast cena deonica na finansijskom tržištu i na èelu tih kompanija, samo za poèetak, zbog naše srpske sujete, mogli bi biti stranci koji bi radili na procenat.
Uporedo, po sliènom akcionarskom principu države i domaæih investitora mogla je zapoèeti izgradnja 30 000 stanova, što bi zaposlilo novih 50 000 radnika. Tako bi se pokrenulo graðevinarstvo, a sa njim i ostale prateæe delatnosti.
Trenutno, graðani Srbije drže 4,2 milijarde evra van finansijskih tokova i još toliko se nalazi u obrtu na sivom tržištu. Zašto svim tim ljudima ne omoguæiti da trajno i legalno ulažu svoj kapital u profitabilna preduzeæa i projekte? Mislite da oni ne bi našli svoju raèunicu? Ko bolje od njih zna gde treba ulagati? Kada se oni osmele i krenu, vrlo brzo æe poèeti i naši ljudi iz dijaspore da ulažu. Tek tada æe i stranci doæi. To je logika kapitala. Oni koji rade na tržištu to znaju.
Veæina graðana današnju privatizaciju doživljava kao pljaèku. Šta oni imaju od ovakve privatizacije? Ništa. E, kad nemaju ništa, onda ona neæe uspeti. NIN 2717 23.01.2003.
