Početna Tekstovi ЗА МНОМ!

ЗА МНОМ!

4121
2
SHARE

                                                     ЗА МНОМ!

 

Један читалац ме критикује и каже да станем на чело и да позовем : „ ЗА МНОМ!“

 

Па, питам вас све, шта је ово моје упорно и доследно, деценијско наступање и писање у јавности?

То је поклич грађанима – ЗА МНОМ!

Шта је предлагање Пограма за спас Србије?

Предлагање конкретног политичког и економског програма?

Предлагање ВЛАДЕ НАЦИОНАЛНОГ СПАСА и НАДСТРАНАЧКЕ ВЛАДЕ СТРУЧЊАКА?

Шта је излазак на изборе као група грађана која нуди спас држави и грађанима?

На тим изборима у децембру 2003.године смо добили – 14.113 гласова.

Само?

Толико.

 

Зар све то, господо другови, није поклич – ЗА МНОМ?

И?

Шта се догодило?

Када сам се окренуо, није било грађана довољно да подрже моје идеје.

Гласали су за бандитске странке и политички олош.

Зашто?

Па, они су им обећавали лажи и демагогију.

Веровали су политичким дилетантима, преварантима и продавцима магле.

Који су нас довели у ову трагедију.

Која се, нажалост, још није завршила.

Нисмо још додирнули дно.

Приближавамо се све брже дну.

Али, грађани и даље верују политичким идиотима.

Све док излазе на изборе и дају легитимитет политичким разбојницима.

 

Лоше особине нас Срба, о којима стално пишем и писаћу док се не променимо, су поводљивост, лаковереност, политичка неписменост, неорганизованост, сујета, брзо заборављање, поткупљивост, незамерање и спрдање.

Чекамо да неко други уради оно што сами морамо да урадимо.

Обожавамо вође, лидере, председнике и моћне људе, чекајући да нам они донесу спасење.

Када увидимо да су то све барабе и ниткови, који лажу и краду,разочарамо се и онда их мрзимо још више него што смо их волели.

 

Срби су талентовати за све друго осим за политику.

Срби су политички дилетанти, који мисле да разумеју политику.

И зато смо пропали.

Нико нам за то није крив.

Сами смо криви.

Али, ми то не желимо да признамо.

И срљамо даље.

 

Релне податке о нашој пропасти, тачна предвиђања шта ће нам се догодити и цену коју ћемо морати да платимо због  нашег суманутог срљања, прогнозе које сам годинама раније износио у јавност, надајући се да ће се јавност пробудити и тргнути, да ће предузети и прихватити нешто од онога што сам конкретно предлагао, Срби нису хтели да чују.

Затварали су очи и уши пред том суровом реалношћу и опијали су се лажима политичких скотова.

Који су их крали и вукли за нос и уши.

 

Све то, господо другови, што скоро четри деценије радим је био само један те исти поклич – ЗА МНОМ!

Зар то неки  од вас нису успели да препознају?

 

Искрен да будем, веровао сам да ћемо се много раније побунити.

Па, Аца Драмосер је тако провидан патолошки лажов, преварант и демагог,толико тога има очигледног и чињеничног, материјалних доказа да је он неспособан да буде на челу државе и да управља тако сложеним системом без икаквог знања и компетенција, да би то већини грађана морало да буде јасно.

Али, изгледа да није јасно.

Односно, Аца Драмосер одлично познаје наше лоше особине, које сам горе навео, и вешто игра и манипулише са нама.

 

Грађани се не буне зато што су заведени његовом демагогијом и што верују да је он наш спасилац.

Грађани се не буне јер су поткупљени и  тим слугама је лично добро.

Грађани се не буне јер живе у вечитом  страху.

Плаше се да не изгубе пензију, посао, плату или ту цркавицу од које једва преживљавају.

Грађани се плаше од политичких разбојника у црним џиповима, који су кратко ошишани и који насиљем држе издајнички режим на власти.

Грађани се не буне јер мисле да ће доћи још гори на власт.

Грађани се не буне јер су изгубили поверење у све људе.

Грађани су изгубили веру и у себе.

То је најгоре од свега.

И постали су апатични и равнодушни.

Режим их је таквим направио.

И држи их апатичним и равнодушним, јер тако лакше управља народним масама.

 

Негативне тенденције од друге половине XX века, када су Србе покорили комунистичком диктатуром, настављена је националсоцијалистичким популизмом Вожда, неолибералном идеологијом испирања мозга и велеиздајничком опсеном и пропагандом да нам је боља будућност ту, пред носом, само треба да је узмемо и постанемо блажени.

 

Све је то допринело да губимо територије и народ.

Државу нам распродају и друштво су увели у распад.

Намерно.

Хоће Србе да сатру.

Налазимо се на силазној историјског путањи.

И прети нам државни банкрот и национална капитулација.

 

Ово све је истина..

И сви знате да је ово истина.

Немојте , молим вас, да се више лажемо.

Самозаваравање ће нас потпуно уништити.

 

Ако хоћемо да се спасимо, то је још увек могуће, онда морамо да се променимо.

Одмах!

Из темеља!

Суштински!

 

Морамо да престанемо да се лажемо.

Морамо да зауставимо крађу државе и народа.

Морамо да се политички описменимо.

Морамо да се политички организујемо.

 

Ако деценијама вичем ЗА МНОМ и ако деценијама говорим и пишем, показујем шта конкретно и опреативно треба да радимо, онда сам извршио своју родољубиву дужност према држави, нацији и заједници.

Урадио сам све што  сам могао.

Није до мене.

Настављам даље.

Нисам се предао.

Нисам се уморио.

Права борба тек почиње.

И постаје све инересантнија.

Прави борци тек улазе у ринг.

Мекушци и јајаре отпадају.

 

Морам да чекам буђење народа.

Које сигурно долази.

Када се удари у дно дна.

И када невоља свима буде стала ногом за врат.

Када не буду имали другог избора.

Осим – борбе!

 

Ево, конкретног примера.

 

Једна организација, коју сам похвалио, направила је Видовдански протест.

Нисам члан те организације и недовољно познајем те људе.

Али, сам изашао на те Видовданске протесте против  велеиздајника на власти.

Изашао сам као грађанин да протестујем и подржим протест.

Не занима ме ко је те протесте организовао.

 

Изашло нас је свега четри хиљаде?

Зашто није изашло милион људи?

 

Нисам политичар, авантуриста, јебиветар, револуционар и згубидан.

Нисам сујетни мастурбатор који задовољава своју таштину.

Изговорене и написане речи ме обавезују.

Наша пропаст се завршава када вратимо смисао речима.

 

Сматрам да је најтежи посао вођење државе.

Спасити државу у расулу, коју политичари намерно уништавају, је изузетно тежак стручан посао.

За тај велики посао морате да имате КРИТИЧНУ МАСУ људи да се супроставе политичком олошу на власти.

Не можете сами.

Не може нека групица привилегованих људи.

Позвати грађане ЗА МНОМ, када нема те критичне масе је велики промашај.

Историјски неодговорно за човека који нуди спас држави и народу.

 

Како се руши овај режим?

 

Ако изађе 100.000 људи на улице и ако траже нови изборни закон и Владу националног спаса.

Ако траже да се поштује устав.

Ако се устане у одбрану Косова и Метохије.

Ако се заустави бандитска приватизација.

Ако се направи лустрација.

Ако траже да се усвоји Програм за спас Србије.

 

Нема одласка са улице док се не испуне сви ови захтеви.

Три дана је довољно да читава Србија стане.

И да се усвоје сви тражени захтеви.

 

Када бих данас позвао ЗА МНОМ  оне који ме читају да изађемо на улице, тешко да би изашло сто људи.

То је истина.

И то знам.

То је реалност.

 

Хоћете ли да изађете?

Будите искрени.

То је наша реалност.

Неповерење!

Не могу да идем против реалности.

Не могу да идем главом кроз зид.

То сам радио пре више од две деценије.

И скупо ме је коштало.

Прескупо!!!

Истрчао сам испред свих и када сам се окренуо, видео сам да иза мене нема критичне масе.

А наивно сам веровао да постоји критична маса.

Остао сам – потпуно сам!

Остављен!

Издан!

И зато сам данас опрезан.

Не желим да поновим ту исту грешку.

Немам права да поновим исту грешку.

 

Позив ЗА МНОМ може да уследи само онда када имамо 100.000  сигурних људи који су спремни да се изборе за своје захтеве.

Све док се то не догоди – НАТАПАМО!

Смисао овог писања и мог наступања је да подучим.

Да пробудим.

Да покажем.

И да окупљам људе.

Који желе да учествују у историјским променама.

 

Желим и ово да напишем.

Морам.

Искрено.

 

Више од три деценије сам јавна личност.

И, упркос свим режима, које сам немилосрдно критиковао, трајем.

Учествовао сам у рушењу комунистичког, националсоцијалситичког и неолибералног режима.

Сада рушим велеиздајнички режим конвертита и лопова.

Много људи је прошло и изгубило се у тим друштвеним процесима.

Нестали су као свици у ноћи.

Мада су много обећавали и много причали.

Клели се да су спремни све да жртвују за Србију.

И само се изгубили.

Нестали.

Као да нису ни постојали.

Појео их заборав свакодневне баналности.

 

То вам је као да трчите маратон.

И трчите 38 километар.

А онда неки лузер крај вас  протрчи  и хвали се како одлично шпринта на 100 метара.

И како вас побеђује.

Пустите га нека нестане у својој безначајности.

Ви трчите маратон.

 

И ова наша борба је као тај маратон.

Трчимо наш темпо.

Пратимо наш ритам.

И неодустајемо.

Идемо до краја!

Имамо циљ.

Знамо где смо.

Стрпљиви смо.

Знамо шта нас још чека.

И  зато позивам све вас маратонце да истрчимо заједно до краја.

До победе!

ЗА МНОМ!

 

Београд, 23.08.2018С

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SHARE

2 KOMENTARI