I pored svoje privredne beznačajnosti, Srbija je deo globalizovanog sveta i svetska kriza je ne može mimoići. Građani Srbije su u ovom trenutku nedovoljno informisani i potpuno nepripremljeni za šokove koji mogu uslediti
Svetska finansijska kriza „slavi” svoju prvu godišnjicu. U poslednjih godinu dana se dosta toga promenilo, uglavnom nagore. Iz dana u dan, bukvalno, pristižu loše vesti i signali da kriza ne samo da nije prevladana, već da najgore tek predstoji. Neizvesnost i strah ponovo su opsesivna ekonomska svakodnevica.
Gubici generisani na tržištu američkih hipotekarnih kredita sistemom ekonomskih spojenih sudova preneti su na ostatak sveta. Finansijska kriza, gotovo bez presedana, pojačana je velikim rastom cena hrane, sirovina i energije. Kombinovani negativni efekti razliveni kroz svetski ekonomski sistem doveli su do velikog rasta inflacije, naravno, mereno standardima razvijenih zemalja.
Svet ulazi u period koji ekonomisti nazivaju „stagflacija”. Ako se ratna ekonomija ostavi po strani, reč je o najgorem od svih ekonomskih svetova. To je ambijent u kome cene bujaju dok privredni rast i zaposlenost stagniraju ili opadaju. Ova negativna kombinacija veoma je retka u razvijenim privredama i za nju ekonomska politika nema pravi odgovor.
U borbi protiv inflacije, podizanje kamatnih stopa najbrži je i najefikasniji instrument. Rast kamatnih stopa poskupljuje kredite, destimuliše zaduživanje, smanjuje tražnju i stabilizuje cene. S druge strane, za privredu u recesiji potrebno je sasvim suprotno – snižavanje kamatnih stopa. U ovoj kamatnoj šizofreniji leži jedan od osnovnih uzroka nemoći centralnih banaka da krizu stabilizuju i uvedu je u mirnije vode.
Ni na strani fiskalne politike situacija nije bitno bolja. Obuzdavanje inflacije zahteva smanjivanje budžetskog trošenja, dok je za privredu u recesiji bolje da se porezi snižavaju, a budžetska potrošnja povećava. I nije reč samo o potrošnji kojom bi se povećala tražnja i dao impuls privredi, već i o nužnom rastu socijalnih davanja za nezaposlene kojih je sve više.
Države su prinuđene da žrtvuju ili cenovnu stabilnost, ili privredni rast – verovatnije ovo drugo. Kako domaća tržišta apsorbuju sve manje robe, izlaz se traži u porastu izvoza. Svi će pokušati da uvećaju svoje izvozne šanse slabljenjem sopstvene valute i konkurentskim obaranjem cena kako bi se održala proizvodnja i zadržala osvojena tržišta. Po istoj logici, domaća tržišta će biti branjena porastom prikrivenog protekcionizma i subvencionisanjem domaće privrede. Na svetskoj ekonomskoj sceni će se voditi, u najboljem slučaju gladijatorska borba, u najgorem, ekonomski rat. Prednost će imati zemlje koje su u stanju da bez većih političkih potresa podnesu znatno smanjenje lične i javne potrošnje. Šansa da se ovaj loš scenario izbegne veoma je mala i više je u domenu sreće nego ekonomske pameti.
Srpski trubaduri optimizma gotovo autistično ignorišu ove opasne trendove. Po njima, pred Srbijom je sjajna budućnost u kojoj će novac u vidu kredita, donacija i investicija nesmetano pristizati. Ni činjenice da je koncesija za izgradnju autoputa propala, da Bor nikako da bude prodat, ne pomažu otrežnjenju. U Srbiji su ovi neuspesi olako pripisani domaćoj političkoj nestabilnosti koja postaje pomodno objašnjenje za sve ekonomske nedaće. Stvarni uzrok neuspeha je pre svega u vezi sa međunarodnom ekonomskom krizom i sa drastičnim rezanjem gotovo svih oblika investiranja, pogotovo na ekonomski rizičnom tržištu kakvo je Srbija danas.
I u delu međunarodne ekonomske javnosti postoji optimistična hipoteza o tzv. dekuplovanju svetske ekonomije. Po njoj, uprkos globalnoj ekonomskoj krizi, neke države ili čak blokovi država, mogu izmaći opštoj recesiji. Iz činjenice da se kriza ne širi istom brzinom i intenzitetom kroz svetsku ekonomiju, preuranjeno se izvlače pogrešni zaključci. Ilustracije radi, do juče su baltičke države uzimane kao primer privrednog rasta koji je imun na svetske ekonomske poremećaje. Ispostavilo se da je reč o teškoj zabludi i da su ove zemlje danas najranjiviji deo Evropske unije. Slično baltičkim država, ekonomija Srbije se bazira na kreditima, prekomernoj domaćoj potrošnji, ogromnom platnobilansnom deficitu i zaduženosti, velikom rastu cena nekretnina i besmisleno precenjenoj valuti. Ovo je recept za ekonomsku katastrofu i u boljim vremenima. Održivost ovako krhkog modela počiva na volji stranaca da finansiraju domaću raspojasanu potrošnju, kada i ako visok rizik mogu kompenzirati ogromnim zaradama na kamati. U teškim krizama, pre ili kasnije, dolazi trenutak kada ni enormne kamate više ne mogu pokriti uvećani rizik, niti obezbediti dovoljan priliv deviza za normalno funkcionisanje finansijskog sistema.
I pored svoje privredne beznačajnosti, Srbija je deo globalizovanog sveta i svetska kriza je ne može mimoići. Građani Srbije su u ovom trenutku nedovoljno informisani i potpuno nepripremljeni za šokove koji mogu uslediti. Svoje finansijske odluke oni donose ohrabreni optimizmom bez pokrića i tako nastavljaju da troše i da se zadužuju. U globalizovanom svetu, u ekonomskim krizama, „ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom”.
finansijski konsultant Nebojša Katić Politika 12/08/2008.
