Početna Sadržaj Reagovanja VUK

VUK

826
0
SHARE

Piše: Branko Dragaš

Kad sam poslednji put razgovarao sa Vukom Draškovićem,  u prostorijama njegove stranke, dok je očajavao što je bio izbačen iz svih političkih kombinacija, pa je tako imao dovoljno vremena da čita moju razornu kritiku neoliberalizma, reformi, šok-terapije, čikaških momaka i Ideologa vulgarnog pragmatizma, zamolio me je da napišem šta on treba da uradi da bi se vratio u političku orbitu. Odbio sam da pišem,  rekavši da sam uvek otvoren i iskren,  da me je to dovelo do razlaza sa Đinđićem,  te da ću mu napisati šta zaista mislim o njegovom političkoj budućnosti i da će to njega toliko pogoditi da me više nikada neće nazvati.
Vuk je sve to negirao.
Insistirao je da mu napišem otvoreno svoje mišljenje.


I ja sam napisao.
Mislim da je bilo 18 tačaka.
I poslao sam mu.
Vuk se nikada više nije javio.
Sve što sam napisao se dogodilo.
Sada vidim da Vuk, koji obezbeđuje vladavinu ovih satrapa, govori o lopovima koji uništavaju Srbiju.
Neverovatno!
Vuk nikada nije bio moja politička opcija, nikada ni njegov književni opus nije bio predmet mog književnog ukusa, mada sam pročitao sve njegove knjige, ali sam, moram da priznam,  kao ponosni dinaroid gajio neku atavističku naklonost prema njegovom tragičnom liku.  On je imao neke daleke naznake nečega što se izgubilo sa smrću mojih đedova i te silne braće koje sam kao mali zapamtio i koji su postali div-junaci u mojim sećanjima.
Vuk je nosio obrise tog davnog umrlog vremena i meni se činilo da je on pogrešio i vreme i profesiju.
Tako je postao tragičar.
Sve što bi radio dok je bio u opoziciji,  uništeno bi kada je došao na vlast.
I danas kad proziva lopove u režimu koga podržava, zaokružava tu svoju tragičnu ulogu na najgori mogući način.
Žalosno je sve to gledati.
Uvek se stidite za onoga koji ne zna meru i koji nema stida.
Umesto da se povuče u manastirsku izolaciju i da, pogledavši u svoju dušu, smogne snage da napiše književno delo iz same utrobe svoga bića,  on postaje pajac ove naše tragikomedije. Ostareli klovn koji ne uspeva da izmami više nikakav osmeh,  nego samo gorak ukus  sažaljenja.
Njegovi nastupi su kao reklame ostarelih glumica koje, zbog bednog honorara, moraju da se ponižavaju kreveljeći se uz sapun za suđe ili prašak za veš.
Kralj srpskih trgova, najbolji govornik pred stotinama hiljada ljudi i potpuni gubitnik u TV nastupima, političar koji je, svidelo se to nekome ili ne, deo istorije opozicionog pokreta u borbi protiv despotskog režima,  umesto da uživa u svojoj slavi i sećanju, nedorastao, nezreo, neiskazan, iskompleksiran i razočaran pokušava da se vrati u 1990 i da formira novu opoziciju. Pokušava da istoriju vrati nazad i da svoj egocentrizam izleči u novim borbama koje ne može da nosi, koje mu ne pripadaju, koje su iz drugog filma i koje traže nove istorijske snage za istorijski talas koji stiže.
Vuče,  ne brukaj se više.
Povuci se u istoriju.
I – ućuti!
Sve si već  rekao.

SHARE