Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Vreme za Glembajeve

Vreme za Glembajeve

839
0
SHARE

Svetska banka je prošle godine objavila studiju o zemljama u tranziciji u kojoj se kaže da su se oni koji su sprovodili reforme lièno i obogatili

Pranje novca je finansijski termin koji, na svu sreæu, nismo mi izmislili, ali koji, koliko vidimo, nije stran ni našim reformatorima. Meðusobne optužbe ko je prao veæi novac najbolje govore o karakteru vlasti. Šta se dobija pranjem novca i kako se to obavlja? Pranjem novac postaje èist, odnosno novac iz sive ekonomije i kriminalnih poslova prelazi u legalne finansijske tokove. Vlasnik kapitala tek tada dobija moguænost da posluje po zakonu i otpoèinje da plaæa porez. Pored toga, pod pranjem novca se podrazumeva prelazak državnog, društvenog ili kompanijskog kapitala na privatne raèune poslovnih ljudi kojima je povereno da se staraju i uveæavaju taj kapital.

Njihova težnja je da postanu moæni, priznati i cenjeni graðani sveta. Psihološki gledano, mali je broj onih koji, poput Èièa Gorija, uspevaju da pobede sami sebe i dobrovoljno pristaju da ostanu nepriznati. Najveæi broj glembajevskih otimaèa, ubica, secikesa, posrednika, korisnika primarnih i sivih emisija, lažnih faktura i privilegovanih uvoznika akcizne robe, ne mogu da izdrže i oèajno kupuju društvena priznanja. Šta æe im novac ako ne mogu da ga pokazuju? U osnovi, pranje novca je direktno vezano za naèin kako se stièe kapital. Kada istorijski posmatrate nastanak velikih bogatstava u svetu, recimo uspon Evrope ili SAD, onda vidite da su veliki kolonijalni pohodi, ratovi i pljaèke bili glavna privredna aktivnost koja je donela bogatstvo tim državama. Nakon pljaèke dolazilo je do industrijskih, tehnoloških i komercijalnih revolucija koje su sposobnijim i veštijim poslovnim ljudima donosile ogroman kapital.

Razlika izmeðu novobogataša u procesu istoènoevropske tranzicije i Kenedijevih, Rotšildovih, Morganovih i drugih milijardera iz razvijenog sveta nije liène prirode – prema tvrdnji jednog amerièkog sociologa i jedni i drugi imaju razbojnièku narav, veæ je jedina razlika u sistemima koji su im omoguæavali da zgræu bogatstvo. Naime, amerièki bogataši postajali su industrijalci tokom privrednog rasta i razvoja SAD, pa su im tolerisani privredni nestašluci, dok su, recimo, ruski tajkuni postali bogati uništavanjem sopstvene države i iznošenjem 500 milijardi dolara van zemlje. Kako bi inaèe onaj balavac sa trideset i nešto godina zaradio èetiri milijarde dolara i kupio engleski klub “Èelzi” za 140 miliona funti da nije radio poslove vezane za izvoz sirovina: nafte, gasa i metala?

U sluèaju takve tranzicije moguæe je da nastane Pareto efekat koji svedoèi da nikada jedni ne mogu da se obogate ukoliko drugi ne osiromaše. Velika je nesreæa što se to dešava u pravnom sistemu koji toleriše finansijske manipulacije oligarha.

Ali, pranje para ipak nije ruski izum. Ruski oligarsi su taj neoliberalni koncept surovo i sirovo primenjivali u sopstvenoj zemlji u kojoj 80 odsto stanovništva živi sa 1-2 dolara dnevno. Pranje novca iz sive ekonomije je izum amerièkih multinacionalnih kompanija koje su, bežeæi od visokih poreza i državne kontrole, izmislili of-šor zemlje, poreske rajeve na svetu u kojima se porez plaæao maksimalno do 4,23 odsto. Ti poreski rajevi uglavnom su otvarani na egzotiènim ostrvima da bi turbo menadžeri mogli na miru da uzmu milijarde dolara opljaèkanog novca i da se na miru odmore i okupaju.

Posao je poèinjao tako što se otvore raèuni u nekoliko lokalnih banaka na ostrvu koje drže ljudi od posebnog poverenja ili se angažuju poslovne jedinice velikih bankarskih korporacija. Preko tih raèuna izvozila se i uvozila roba iz razvijenih zemalja, plaæale konsultantske usluge za istraživanje tržišta, marketing, PR ili lobiranje i fakturisale su se milijarde dolara iz sumnjivih poslova. Jedan raèunovoða èesto je vodio na stotine firmi, pravio završne raèune i obraèunate profite isplaæivao u kešu ili na raèune “poslovnijih” banaka iz razvijenog sveta. Najveæu proviziju, izmeðu 15-20 odsto od iznosa, plaæaju oni koji donose novac u kešu i koji hoæe da im se opran novac pojavi na raèunima svetskih banaka.

Šta peraèi novca rade sa kešom? Oni ga ne zadržavaju za sebe veæ ga prodaju za proviziju od 5 do 10 odsto mešetarima iz sive ekonomije kojima keš uvek treba. Tako se odvija neprestana vanberzanska trgovina novcem. Kakav je promet na tim tržištima? Ako znamo da je u Nemaèkoj siva ekonomija 17,1 odsto BDP i da æe ove godine preæi 21,6 odsto, da je u SAD preko 10 odsto BDP, Kini oko 20 odsto, dok je u zemljama u razvoju, koje su glavne žrtve finansijskih špekulanata, preko 50 odsto BDP, ako znamo da je svetski BDP oko 30.000 milijardi dolara i ako uzmemo da je 20 odsto neki prosek sive ekonomije, to znaèi da je u procesu pranja novca èitavih – 6.000 milijardi dolara.

Postoje delatnosti koje imaju velike godišnje obrte i izuzetno su interesantne za finansijske mešetare zbog velikih zarada prilikom pranja novca: duvan 204 milijarde dolara, alkohol 259 milijardi dolara, sport 300 milijardi, nevladini sektori 1.000 milijardi dolara, farmacija 300 milijardi dolara, droga 400 milijardi dolara, prostitucija 400 milijardi dolara, trgovina oružjem 200 milijardi dolara i kockanje 68 milijardi dolara.

Gurui turbo kapitalizma su postali nemilosrdni. Pohlepno proždiru sopstvene kompanije i pljaèkaju investitore. U prošloj godini došlo je u SAD do najveæe pljaèke graðana kada je 4.500 milijardi dolara otišlo špekulantima sa Volstrita. Lažnim bilansima potopljene su uz pomoæ oditorskih kuæa naduvane kompanije kao što su: Enron, Dynegz Owest, Global Grossing, Adelphia, Imclone, Tyco i Worldcom. Optužbe su svuda iste – falsifikovanje bilansa firmi i uveæanje lažnim fakturama nepostojeæe dobiti.

Kako se kod nas pere novac?

Da bi se uèestvovalo u pranju novca, morate da budete bliski državi. Kako pogrešnim konceptom reformi srpska privreda nije ni pokrenuta, industrijska proizvodnja u treæoj godini tranzicije je u minusu 3,1 odsto, kako je naše finansijko tržište prilièno plitko i nerazvijeno, onda onima koji hoæe brzo da zarade, ne preostaje ništa drugo nego da se ukljuèe u politiku. Tako politika postaje najunosnije zanimanje koje omoguæava tatinim i maminim sinovima da primaju uplate sa egzotiènih ostrva gde ozbiljni ljudi nikada ne štede. To je “modernije” objašnjenje sticanja para od onog èuvenog nošenja gajbica.

Makroekonomska stabilnost, èvrst devizni kurs i prebrza liberalizacija spoljne trgovine doveli su do nastanka najveæeg trgovinskog deficita koji je od januara 2001. godine narastao na devet milijardi dolara. Ako je zarada na tim poslovima 10 odsto, što je realno, znaèi da je 900 miliona dolara uzeo uvozni lobi. Taj lobi je spreman da finansira opstanak nesposobnih reformatora na vlasti, bez obzira na to što propada država i što su graðani sve siromašniji.

Vladajuæe stranke kontrolišu privredni život i grèevito se bore da ostanu na vlasti da bi uzele što više za sebe. Neka pitanja se, radi ilustracije, sama nameæu: zašto je u decembru uvezeno 36 miliona dolara struje kad je mesec bio topao i imali smo struje za izvoz? Zašto jedna te ista ekipa, bez obzira na karakter vlasti, godinama uèestvuje u kupovini i prodaji struje? Zašto je kupljeno 4.593.001 barela nafte pred poèetak rata u Iraku po ceni od 29,8594 dolara po barelu kada je cena tokom rata bila svega 22 dolara po barelu? Ko kontroliše šverc od 1790 tona cigareta?

Uprkos vanrednom stanju, cena droge na tržištu nije porasla. Ko su ljudi iz senke koji štite narko-dilere? Ko kontroliše šverc 130 miliona dolara motornog ulja i maziva? Posebna prièa je privatizacija. Tri cementare su prodate za samo 138,9 miliona dolara, dok se u vreme onog režima samo za Beoèinsku fabriku moglo dobiti 141 milion dolara. Koje oditorske kuæe dobijaju privatizaciju najboljih firmi? Zašto su privatizovane šeæerane? Gde je 130 miliona evra zarade od trgovine šeæerom? Zašto je koncern Sartid prodat za bednih 21,3 miliona dolara kad samo fabrika belih limova u Šapcu vredi 120 miliona dolara? Zašto se prodaje duvanska industrija i Beopetrol? Ko je gradio puteve po Srbiji za 167 miliona evra i kolike su zarade na tim poslovima?

Svetska banka je prošle godine objavila studiju o zemljama u tranziciji u kojoj se kaže da su se oni koji su sprovodili reforme lièno i obogatili. Da li se naši reformatori danas bogate? Kako je moguæe sa platom od 30.000 dinara da neki nose odela od 3.000 evra? Kojim parama državni službenici otvaraju privatne fakultete, grade kuæe i kupuju mlinove u procesu privatizacije? Zašto ima 360 žalbi na rad tenderskih komisija? Zašto su ministri istovremeno èlanovi upravnih odbora i tenderskih komisija?

Guverner je mahao izveštajima o lažnim izvoznim fakturama, dok ništa nije govorio o umanjenju uvoznih faktura. Postoji, dakle, bezbroj naèina da se izbegne plaæanje obaveza prema državi i da se, preko noæi, stekne kapital. Videli smo da se razvijene zemlje, uz sve demokratske i tržišne institucije, teško bore sa sve veštijim, odluènijim i nemilosrdnijim mešterima. U zemljama u tranziciji izostanak vladavine prava i institucija sistema, kao i nametnuti koncept neoliberalnih reformi, doveli su do usporenog privrednog razvoja, što poveæava socijalna raslojavanja pa je sve veæi broj reformatora koji ne mogu da odole iskušenju. Meðusobnim optuživanjem æe isplivati pred sud javnosti i krupni kapitalci, koji se sada kriju iza testamentiranih naslednika. Tada æe svima biti jasno kakvu smo vlast imali. Bojim se samo da æe mnogi iz reformskog tima tada veæ živeti na dalekim egzotiènim ostrvima kod mame i tate. Naravno, trošiæe oprani novac.

NIN, 2743

2003-07-24

SHARE