Početna Tekstovi i kolumne Svedok Vreme èuda

Vreme èuda

1093
0
SHARE

Hristos vaskrs! Vaistinu vaskrs! Poklapanje hrišæanskog praznika i praznika rada ujedinio je vernike i radnièku klasu u praznovanju. Na opšte oduševljenje i jednih i drugih nije se radilo nekoliko dana. Neki æe praznike spojiti sa Ðurðevdanom. Neki bi voleli da se spoji sa Danom mladosti, Vidovdanom, Danom borca, Danom ustanka i Petrovdanom. Najuporniji bi se zalagali da se praznuje do sve do Svetog Luke, Aranðelovdana, Nikoljdana i Nove godine. Naravno, prvo kalendarske pa onda Srpske, Jovanjdana i Svetog Save. Pa, tako jope’! Obrni, okreni! Kada se tome prazniènom raspoloženju dodaju i subote i nedelje, onda stvarno moramo biti zabrinuti za dane koji æe biti radni.

Kada æemo, dakle, da radimo ako smo stalno u pretpraznièkom i slavljenièkom raspoloženju? Kako æemo svetkovanjem da izaðemo iz ove nacionalne bede i sramote? O tome nije uputno da se piše. Treba se samo prikljuèiti slavlju. Stvorena je atmosfera da æe se sve samo od sebe rešiti. Vlast lažnim statistièkim izveštajima pothranjuje iluzije o boljem životu. Nastavlja se koncepcija prošle vlasti da se marketinškim kampanjama ubede graðani da žive sve bolje. Tako Asistent za ministra finansija, koji se hvali da je ,,makroekonomista koji se ne bavi stvarima“, koji upravo zbog toga što se ne bavi stvarima hoæe da se kandiduje za nobelovca, uporno tvrdi da je standard u proseku poveæan oko 10 odsto u odnosu na prethodnu godinu, ali da je ’’kod nas definitivno problem u percepciji graðana’’.

Šta to znaèi? Onih 975.412 nezaposlenih nisu u stvari nezaposleni! Oni samo imaju lošu percepciju. Takoðe, samo 64.184 nezaposlena primaju neku nadoknadu od države dok drugi dobijaju percepciju te nadoknade. Primanja ispod 3.000 dinara ima 25 odsto stanovništva, do 6.000 dinara još 26 odsto i do 12.000 dinara skoro 78 odsto, ali to je samo percepcija malih primanja. Sa luksuznih državnih funkcija, gde se uzimaju provizije prilikom rasprodaje privrede ili nameštanja tendera potpuno je drugaèija percepcija društva u kome ste nezasluženo oteli vlast od pobunjenih graðana na ulici, nego da ste vi lièno nezaposleni ili da imate primanja kao tekstilne radnice od 2.422 dinara u proseku. Ili da primate kao seljaci penzioneri julsku penziju iz 2003 godine u iznosu od 1.710 dinara. Ko tu ima lošu percepciju?

Ministar koji se ne bavi stvarima tvrdi da ,, lagane promene ljudi ne uoèavaju, veæ samo one koje su kardinalne,,. Taèno! Kardinalno loše stanje u društvu ne može se nikakvim makroekonomskim percepcijama i suficitima u budžetu sakriri. To pokazuje istraživanje Srboljuba Brankoviæa koje ruši sve percepcije nobelovaca i reformatora bez reformi, jer rezultati agencije ’’Medijum Galup Internešnel’’ navode da 53 odsto graðana finansijsku situaciju u Srbiji u aprilu ocenjuju kao goru nego u istom periodu prošle godine. Napredak u finansijama osetilo je samo 6 odsto ispitanih. Taj procenat se taèno poklapa sa procentom novobogataša koji su profiteri tranzicije.

U koju kategoriju spadaju ministri bez percepcije? I još nešto, vrlo važno. Broj pesimista je duplo veæi nego broj optimista. Da li svi ti pesimisti imaju lošu percepciju? Zašto se graðani ne raduju suficitu u budžetu i pohvalama MMF-a? Zašto graðani nisu radosno izašli na ulice da proslave vaskršnje praznike i praznik rada? U èemu je problem? Najbolji odgovor na sve ovo su slike sa proslava praznika rada u svetu i kod nas. Gotovo neverovatno izgleda kakva je to bila suštinska razlika percepcija. Možda najbolje o tome govore slike objavljene u dnevnim novinama. Recimo, u jednim novinama su objavljene tri fotografije. Gore u vrhu nasmejani za trpezom, pod naslovom „U timu i Vladika“ vidimo ozarenog episkopa Grigorija u društvu Režisera, Fudbalera i Košarkaša. Slave vaskrsenje Hristovo i obnovu crkvice Vavedenje presvetle Bogorodice na Žanjicu, koja potièe iz XVI veka i bila je razrušena dok je nije podigao problematièni srpski biznismen Vuk Hamoviæ. Koji je, podseæam, optužen pred skupštinskim odborom za malverzacije u trgovini strujom. Ispod te slike, u dnu strane, vidi se beogradsko izletište Košutnjak, a u gro planu su otac i dva sina koji, nasmejani i razdragani, nose prase na ražnju spremno za peèenje. Druga slika je prirodan nastavak Gornje slike našeg društva. Na istoj strani izmeðu Gornje i Donje slike našeg društva, pomerena u levo, a gde bi drugo, preneta je slika iz Moskve, uvek ta crvena Moskva, protesta radikalnih levièara i naslov „Policajci na radnike“. Više stotina hiljada graðana Rusije uèestvovalo je na manifestacijama obeležavanja praznika rada i protesta protiv divljeg kapitalizma. Izostavio sam da je Donja slika našeg društva imala naslov „Red mesa, red odmora“!

Ovim trima slikama pridodajem još jednu sliku koju su objavile druge dnevne novine i stavljam je desno od Gornje i Donje slike, nasuprot Leve slike, a to je slika demonstracija u Lajpcigu gde dva policajca u skafanderima vezuju mladiæa levièara, koga su oborili na zemlju. U tekstu „Nemiri na Praznik rada“, govori se da su radnici širom sveta protestovali i tražili bolje uslove rada, poveæanje plata i životnog standarda i smanjenje nezaposlenosti. U Soleru, na severu Švajcarske, policija je upotrebila gumene metke protiv stotinak ekstremnih desnièara. Protestovalo se i u Latinskoj Americi, SAD, Italiji, Japanu i Francuskoj. Protestovalo se èak i u švajcarskom Lucernu. Ako znamo da se dohodak po glavi stanovnika u razvijenom svetu kreæe od 20 – 36.000 dolara, dok je naš svega 1.660 dolara, onda se postavlja pitanje šta je sa našom radnièkom klasom? Šta je sa sindikalizmom u Srbiji?

Objašnjenje je vrlo jednostavno, istraživanje je objavio „Glas javnosti“, radnièka klasa više ne veruje sindikatima. Taènije, ne veruju sindikalnim liderima koji se prema istraživanju, više bave politikom nego zaštitom sve siromašnijih i nezaposlenijih radnika. Na to jedan od estradnih sindikalnih lidera, èovek koji je preživeo sve režime i vlade, posprdno govori da je išao na proslavu u Takovu sa vladinom delegacijom da bi se pripremio za – Treæi srpski ustanak! Za to vreme dok se naš sindikalni lider priprema zajedno sa vladinim èinovnicima za radnièki ustanak, u Brazilu su bili veliki nemiri i radnici su tražili smanjenje kamatnih stopa na kredite koje su narasle na 19,5 odsto na godišnjem nivou. Naše kamate znaju da narastu i na 40 odsto, ali sindikalni vožd još uvek traga za socijalnim dijalogom sa vladom koja rasprodaje privredu i koju kontrolišu ispolitizovani tajkuni.

Srbiji treba – Leh Velensa! Ali ne onaj sa Ukletog Brda koji je sam sebe proglasio za voðu siromašnih i obespravljenih. Tajkuni koji meseèno uzimaju 200.000 evra hoæe da predvode milione koji žive na 1 – 2 dolara dnevno. Takav voða nije potreban Srbiji. Takav pokret je osuðen na propast. Ne mogu da predvode narod oni koji ne žive životom tog istog naroda. Nikada nije bilo bolje vreme za sindikalni pokret, ali naši sindikati æute. Red mesa i red odmora je sve što im je ponudio Ideolog verbalnog legalizma. Bitno je da se ne talasa. Divlji kapitalizam uvode prostaci i divljaci. Legalisti zatvaraju oèi pred nasiljem i divljaštvom. Sprovodi se politièka tiranija manjine nad veæinom graðana koji više ne veruju korumpiranoj vlasti.

Evo još nekoliko prvomajskih priloga. Istorièar Èedomir Antiæ se obraèunava sa portirom lista „Kurir“ na Veliku subotu. Šta je portir kriv? Zašto ne napadne obezbeðenje švedske ambasade ili kompanije „Erikson“. Ako „Kurir“ nije u pravu, ako su postavljena pitanja provokativna za Labusa, zašto tržišni talibani ne štampaju svoju novinu i ne potuku najveæi tiraž od 316.024 primerka? Zašto svoje percepcije ne sprovedu u praksi? Zašto ne nateraju pesimiste da postanu optimisti? Zašto ne ubede 53 odsto graðana da bolje žive nego prošle godine? Zašto ne objave aferu da je neki novinar uzeo 13.000 dolara za stipendiju svoje kæerke?

Srbija je na velikoj prekretnici. Ništa dobro se iza brda ne valja. Nastavlja se pljaèkanje i zamajavanje naroda. Sve što nam se dešava – ne sluti na dobro. Gornja slika se samozadovoljno smeje Donjoj slici. Jaèaju ekstremne Levice i Desnice. Pamet se proteruje na sve strane. I sumnja. Ratni bubnjevi udaraju. Vojske poèinju da se svrstavaju formacije. Opet smo na poèetku. U Srbiji je – vreme èuda.

Navodim još nekoliko prazniènih natpisa: „Umro je drug Tito“, „Kako se predao Legija“, „Baba Zlata Stankoviæ (67) iz Gornjeg Brijanja, nije iz donjeg brijanja, kod Bojnika u šestom mesecu trudnoæe“, „Srbija brend na svetskom tržištu“, poruèuje ministar privrede pesimistima, „Na Kosmetu privatizuju i privatne firme“, „Blagodani oganj iz crkve Groba Gospodnjeg, koji se smatra najveæim èudom pravoslavnog hrišæanstva stigao je u nedelju na Vraèar i položen je pred oltar malog hrama Svetog Save“. „Mladiæ uboden nožem u srce oko dva sata posle ponoæi jer nije hteo da poljubi bistu narodnog heroja i uhapšene ubice penzionera koji su ukrali 1.000 evra i odmah potrošili“.

Praznici su se poklopili. Sve se poklapa. Stvari postaju percepcije. Živimo u vremenu èuda. Hristos vaskrs! Živeo Praznik rada! Živele reforme! Živela tranzicija!

Svedok 10. maj 2005

SHARE