Početna Tekstovi ВРЕЛИНА

ВРЕЛИНА

10239
0
SHARE

ВРЕЛИНА

 

Врело је данима.

Људи причају само о врелини.

Новинари најављују колапс.

Плаше јадни и слуђени народ да не излази из кућа.

За режим би било најбоље да народ никад не излази из кућа и станова.

 

Да ли смо постали размажена цивилизација?

Све нам смета.

Више причамо о времену, него о култури.

Више причамо о времену, него о књигама.

Не ваља када је топло, не ваља када је хладно.

Шта да радимо?

 

Како је некада било?

Да ли је ово прво врело лето?

Подсетићу оне старије,који су заборавили.

Научићу младе, који то нису доживели.
Сви кукају како је врело у јулу.

А како време би требало да буде у јулу?

Какав је јул био када смо ми били мали?

 

Када смо ми били мали, није било расхладних уређаја.

Није било климе. Вентилатори су се касније појавили.

Лета су била дуга и врела.

И никада наше старе нисам чуо да кукају да је топло.

Они су знали да је лето и да мора да буде топло.

Приолагођавали су се природи и трпели.

Савремени човек није научен да трпи.

Савремени човек хоће све сада и одмах.

Савремени човек хоће конфор и удобност на сваком месту и у сваком тренутку.

 

Како су некада људи преживљавали топла лета?

 

Устајали смо у Далмацији рано, пре четри, да би до десет завршавали послове на селу.

Али, ако се косило или купило сено, ако је била моба, далеко од куће, онда се није враћало кући, него се по цео дан радило све док се посао није завршио.

Пила се вода из домижане. Плетених, стаклених боца, које су се чувале у хладу дрвета.

Стричеви и ујаци су пили и ракију. И косили по сунцу. Нису се жалили на врућину. Нису причали о времену, јер нису имали времена.

Никада нисам видео да је неко од њих добио сунчаницу.

 

Стриц Душан је косио од ујутру од пет до 9,30, на брзину је марендао, а онда је трчао на циглану у смену од 10 до 18 да копа глину и да је товари у вагоне.

Ујак Марко је у пет одлазио у Книн на грађевину, био је тесар, цео дан је висио на скелама, у три је долазио кући, на брзину би нешто појео и одмах кренуо у поља да коси.

Све до девет увече.

И тако од маја до октобра. Сваки дан. Осим недеље.

У нашој кући се недељом није смело радити.

 

Никада ове моје рођаке нисам чуо да су се жалили на умор.

Радили су да би опстали у далматинском кршу.

Нису имали избора. Морали су да прехране породицу.

Тако су радили и њихови стари. И они пре њих.И они пре.

Тако су радили хиљадама годинама уназад.

Трпели су, ћутали и радили.

Није им било вруће.

 

Мој ђед Јован, његова браћа и читава његова генерација, рођена крајем 19. века, са којом са одрастао и од којих сам животна сазнања добио, носили су и зими и лети сукнене, вунене чарапе.

Никада ми није било јасно како им није било вруће у тим вуненим чарапама.

Али, њима није било вруће. Научили су да носе вунене чарапе и тело им се привикло.

 

Ми, деца, смо ишли голи и са опанцима, кајишарима на босим ногама.

Купали смо се у Бутижници. Учили да пливамо у брзој и хладној планинаској реци.

Када смо се купали у мору, чудили смо се како је топло и мирно.

Када сам био баш мали у Земуну, купали смо се у лименом кориту иза куће, кога смо оставили на сунцу да се вода загреје.

Сви из улице смо се купали у том кориту. Нисмо воду ни мењали, само смо додавали хладну.

Касније, као основци, купали смо се на опасним местима на Дунаву.

Данас се не бих смео тамо да купам.

На Ади смо се купали у гимназији.

На базене смо почели да идемо тек на факултету.

 

Многи од нас, који смо рођени у радничким породицама у граду, нисмо могли да идемо на море.

Неки нису имали новца, а неки су више волели  село.

За сеоску децу, моју браћу и сестре, рођаке, море је била мисаона именица.

Мада море није било далеко од нашег села, није било времена да се у време великих летњих радова одлази на море и, како рекоше стари, дангуби.

 

Било је врелих лета, када би све изгорело.

Сељани су жалили летину, нису жалили себе.

На себе нико није ни мислио.

Нико није ни мерио температуру.

Не сећам се да је неко говорио о томе колика је вани температура.

Не сећам се да је неко од нас деце носио флашу воде са собом.

То тада није била мода.

 

Стари су се повлачили у хладовину дрвећа или конобе.

За ручком смо јели на промаји.

И никоме промаја није сметала.

Промаја је била природна клима за сиромашне.

У граду су отварали у солитерима врата да направе промају.

Тако су се комшије боље упознавали . На промаји.

 

Врелина је има једну велику предност за нас мушкарце.

Можемо да уживамо у лепотама разголићених жена.

Нарочито наших жена . Које су најлепше на свету.

Зашто се онда мушкарци жале на врућину?

Не разумем те мушкарце.

 

Не разумем ни жене.

Зар наши мушкарци нису међу најзгоднијим на планети?

Значи, ни женски род не треба да се жали на врућину.

 

Где је онда проблем са врућином?

 

Проблем је увек у глави.

Размажене цивилизације.

Којој све  смета.

Највише сметамо сами себи.

И сами себе највише нервирамо.

Када вам неко каже да је многу вруће, одговорите му – Не обраћај пажњу!

Београд, 13.07.2016

 

SHARE