ВОЗ
Западна цивилизација јури у своју сигурну пропаст.
Пре тачно сто година је о томе писао Освалд Шпенглер.
И нису га разумели.
Данас смо сведоци те пропасти.
Живимо у њој.
И видимо да је свакога дана све горе.
Западна цивилизација је локомотива развоја која јури у провалију.
Машиновође те локомотиве су потпуно полудели.
То су шизофрене психопате који, похлепни и окрутни,презиру људе у вагонима.
Не маре за животе тих људи и раде на томе да што мање путника имају.
Верују да ће им лакше бити ако воз буде без путника.
Овај наш српски воз јури низ највећу стрмину.
Сулуде машиновође стално додају гас.
Хоће да се покажу Западу да су луђе од њих.
Такмиче се ко ће брже да нас упропасти.
Јурцају у намери да што више путника испадне из воза.
Нека испадну и пређу у друге возове.
Који јуре низ мање стрмине.
Како зауставити наш помахнитали воз?
Када би се сада повукла кочница, читава композиција би се преврнула.
И сви би путници настрадали.
И возовође.
Који су себе убедили да би се они некако извукли.
И који се коцкају судбином државе и нације.
Коцка их једино узбуђује.
Забрињава апатија путника.
Потпуна незаинтересованост за вожњу.
И за своју судбину.
Убедили су их да се ништа не може да се предузме.
Машиновође су све непоправљиво луде.
Зашто мењати машиновође, када су сви исти.
И тако, путници седе.
И чекају.
Нешто да се само деси.
Чекају да их неко избави из сигурне пропасти.
Можда ће се неко појавити.
Можда ће воз сам од себе да се заустави.
Верују у чуда.
Само не верују у себе.
Чуда се никаква неће догодити.
Историја нас учи да нема никаквих чуда.
Постоје само испоручени рачуни.
Који морају да се плате.
Губитком живота народа или губитком вековних територија.
То је цена ове сумануте вожње.
Чудотворци су увек преваранти.
Њихове рачуне плаћају путници.
Чудотворци спашавају само себе.
Управљају локомотивом како они хоће.
Нико не сме да их контролише.
И намећу свој возни ред путницима.
Строжији и суровији.
Како онда да зауставимо овај наш воз?
Морају путници да схвате у каквој су животној опасности.
Ако то не схватају, онда им нема спаса.
Сигурно пропадамо.
Ако то схвате, онда морају да се организују.
Сами.
Нико им не треба.
Морају да дођу до локомотиве и да избаце полуделе машиновође.
Морају да их спрече да манијаци даље управљају возом.
То је суштина.
То је пут избављења.
Све који су некад управљали возом да се избаце на пругу.
Истовремено, морају способни људи да преузму управљање возом.
Озбиљни и одговорни људи.
Који ће прво да зауставе воз.
И да избегну превратање.
То је велики посао.
Опасан.
Не може свако да га обави.
Морају заиста најбољи и најодговорнији људи.
Задатак – зауставите воз!
Када успеју у томе, онда путници треба да одлуче куда воз иде.
То је кључно питање.
Да ли је смисао вожње само да се возимо или треба негде да стигнемо?
Где треба да стигнемо?
За које време треба да стигнемо?
Шта добијамо када тамо стигнемо?
Зашто баштамо путујемо?
Када решимо сва ова питања, онда је све лакше.
Поставља се нови ред вожње.
И нове машиновође.
Који управљају по новом реду вожње.
Који се брину за безбедност свих путника.
И који путнике сигурно довозе до циља.
А када стигну до циља, путници нека сами олуче шта ће даље.
То је њихов проблем.
Њихова слобода избора.
Воз их само пребацује да тог циља.
Удобрно и брзо.
Београд, 22.08.2018
