Početna Sadržaj Osvetljenja VOL STRIT

VOL STRIT

901
0
SHARE

Мафија са Волстрита
Судска потврда да је место „где новац никад не спава” и легло криминалаца са белим крагнамаВашингтон – „Новац је курва која никад не спава”, каже Гордон Геко (Мајкл Даглас), главни јунак нове верзије старог филма „Волстрит”. „Сваки лопов има неко оправдање”, додаје на то пратећи лик у причи која се овога пута збива усред глобалне финансијске кризе, чији је епицентар баш у jужној четврти Њујорка у којој је невелика улица која је већ одавно симбол главне америчке индустрије, обртања пара.Филм Оливера Стона, режисера познатог по екранизацијама истинитих догађаја и биографија, почиње изласком из затвора главног јунака који је тамо доспео због берзанске преваре, шпекулација на основу „инсајдерских” информација, пословних тајни које нису доступне другим играчима.

 

Из истих разлога, у затвор ускоро треба да уђе треба да уђе један стварни играч са Волстрита, у случају који је већ проглашен за највећи у америчкој историји.

Раџ Ратаратнам, власник „Галеон” групе, „хеџ фонда”, оне врсте берзанских инвеститора које агресивном тактиком добијају и када индекси и расту и падају – минуле недеље је од стране пороте у суду на Менхетну оглашен кривим по свих 14 тачака оптужнице за финансијске преваре. До изрицања пресуде биће на слободи уз сто милиона долара кауције, али и са електронском „наногвицом” да би се његово кретање држало на оку, с обзиром на то да је оцењено како постоји велики ризик да напусти земљу.

Еф-Би-Ај га је ухапсио у октобру 2009, а на суђењу тужилаштво је користило доказе прикупљене методама досад намењеним само борби против мафије и нарко-дилера: прислушкиване телефонске разговоре. То је пороту уверило да је је његово пословно царство, тешко чак седам милијарди долара, у значајној мери стечено нефер игром: информацијама које другима који су на берзи куповали или продавали акције нису биле доступне.

Законски, нису смеле да буду ни у његовом поседу, али ипак јесу. Реч је о ономе што је у берзанској регулативи строго забрањено: да се тргује на основу дојаве да предстоји нека велика промена у статусу одређене фирме која се котира: нека нова инвестиција, промена власника, или неког другог сазнања о пословним резултатима или изгледима које није у јавном оптицају.

Те, такозване „инсајдерске трговине”, обично су дискретни потези, са скромним улозима и адекватном добити, да се не би скренула пажња регулатора. Али Ратаратнам (53), натурализовани Американац из Шри Ланке, образован у Британији, од овога је направио систем. Имао је наиме, како је утврђено на суду, целу мрежу инсајдера-доушника на много места, комбинујући оно што је од њих добијао (и за то им добро плаћао) у мозаик тако да замаскира конкретно порекло информација које су му омогућавале да се на берзи клади на сигурно – и на велико.

Заједно са њим у мрежу Еф-Би-Аја упало је и 26 саучесника, од којих се чак 21 изјаснио кривим и прихватио улогу сведока сарадника у замену за блажу казну. Овако велики број актера био је повод да Прит Барара, јавни тужилац у чијој надлежности је Менхетн, оцени како инсајдерске ујдурме „прожимају Волстрит”.

Медији су пак закључили да је ова врста преваре постала бизнис модел и стандардна пословна процедура. Рандал Лејн, аутор књиге под насловом „Декада када је Волстрит полудео”, овим поводом је подсетио на истраживање које је као уредник једног берзанског магазина спровео у јесен 2007. међу 2.500 професионалних берзанских трговаца.

Међу серијом питања која су им постављена било је и једно у којем су се изјашњавали да ли би искористили инсајдерску информацију која би им донела 10 милиона зараде, ако би постојао 50-процентни ризик да буду ухваћени.

За тако нешто било је спремно њих само 10 одсто. Али на следеће питање – да ли би то учинили ако је вероватноћа да буду откривени само 1 у 10 – са „да” је одговорило 28 одсто. А ако је ризик „нула”, онда би закон прекршило чак 58 одсто анкетираних.

Закључак који је извукао Лејн је – већина оних са белим крагнама (и разнобојним краватама) на Волстриту су лопови, кад год су уверени да неће бити ухваћени.

Али случај Раџа Ратаратнама и дружине био је и повод за постављање много важнијег питања: зашто досад није суђено ниједном менаџеру великих финансијских кућа са Волстрита које су безграничном похлепом и безобзирним коцкањем туђим парама изазвали светску кризу која је ојадила многе?

Колумниста „Њујорк тајмса” Џо Носера је тим поводом написао да „шефови великих фирми који су несавесно радили нису чак ни на радару правосуђа”. „Зашто Волстрит није у затвору”, био је још директнији „Волстрит џорнал”.

Ричард Ескоу, консултант и активиста „Кампање за америчку будућност”, има одговор на ово питање. „Они који су исувише велики да би пали (алузија на образложење зашто је држава на врхунцу кризе интервенцијама из буџета помогла да не пропадну највеће банке – прим.), исувише су велики и да би ишли у затвор.”

„Исувише велики да би пали наставиће да угрожавају економију јер знају да ће и у следећој кризи бити спасавани”, каже овај експерт у тексту за лондонски „Индипендент”. ”И знају да ће и кад следећи пут буду ухваћени да крше закон, бити поштеђени изласка пред суд.”

С обзиром на чињеницу да се капитал највећих банака са Волстрита мери хиљадама милијарди долара, шпекулант са Шри Ланке који је проглашен кривим сасвим је, сматра Ескоу,  „ситна риба”. „Ови банкари нас само подсећају да су влада и економија ове земље њихова територија – њихов свет у којем ми само живимо.”

То међутим неће помоћи Раџу Ратаратнаму, који је по свему судећи погрешно поверовао да је и он члан тог клуба. Прети му казна до 20 година затвора, а нико не помиње могућност накнадне погодбе: да врати трећину незаконито стеченог, а да заузврат за неко време носи наногвицу и не излази из неке од неколико раскошних резиденција које има широм света.

*

Милан Мишић
објављено: 15.05.2011

SHARE