Vojislav Koštunica je u transu. Oči svetske i domaće javnosti uprte su u njega. Svi tumače njegove reči. Svi analizirju njegove poteze. Šta će Voja uraditi? Srbija zavisi od njegove političke volje. Srbija čeka njegovu mudru odluku. Srbi čekaju da ih Voja izbavi iz nevolje. Čekaju i nadaju se da Voja ima rešenje za sve njihove životne nedaće. Stotine hiljada ogorčenih Srba je izašlo na proteste protiv otimanja Kosova. Stotine hiljada ljudi je skandiralo –„Kosovo je Srbija“. Voja je pomahnitao. Stotine hiljada ljudi skandira njegove misli. Stotine hiljada ljudi veruje u njegovu ideju. Voja je urlao od zadovoljstva.
Tako se brani Srbija. Tako se brani Kosovo. Niko ne sme da nam otima Kosovo! Niko ne sme da prizna poraz Srbije. Kosovo je srce Srbije! Voja je jedini koji može da sačuva Kosovo u Srbiji. Voja je jedini koji može da se odupre razvijenom imperijalističkom svetu. Voja može da ih pobedi i primora da se pokaju i da priznaju da su pogrešili. Prekršili su međunarodno pravo i mora ostatak međunarodne zajednice da ustane u odbranu tog ugroženog međunarodnog prava.
Borba za Kosovo traži apsolutnu podršku Voji, jer samo on može da povrati oteto. Voja traži da se nacija okupi oko njega u toj pravednoj borbi Voja traži nacionalno jedinstvo. Svi moramo da mislimo i delamo kao Voja. Nema izbora. Nema sukoba mišljenja. Nema rasprava. Život može da sačeka. Sve mora da bude podređeno jednom cilju. Taj cilj može da ostvari samo jedan – Vođa. Nema promene vlasti dok se ne reši problem Kosova. A taj problem će se rešavati godinama. Znači Voja je obezbedio doživotnu vlast. Njegovi politički trabanti pozivaju da sledimo Voju. Sve što se dešavalo je prošlost, kaže jedan njegov komesar, podvlačimo crtu i otpočinje novo poglavlje u borbi za Kosovo. Naravno, tu borbu će predvoditi naš Voja. Svi mi koji mislimo drugačije, koji mislimo različito od njihovog Voje, svi mi, kaže njegov omiljeni politički analitičar, smo – zombi! Namera Vojislava Koštunice je podla. On hoće da dobije plebiscitarnu podršku naroda za svoju dalju neuspešnu vladavinu. On negira demokratske izbore jer je Srbija ugrožena. Voja je prevazišao suludost Miloševića koji je, bilo kako bilo, ipak, pristajao na izbore. Voja se plaši izbora. Ne zbog stabilnosti Srbije, nego zbog toga što sve manje građana glasa za njega. Čovek bez svojstava traži apsolutnu vlast. Vojislav Koštunica ima opasne namere.
Građani Srbije moraju da mu se suprostave. Moramo da ga sprečimo u daljem uništavanju Srbije. Moramo da ga politički raskrinkamo. Zbog toga pišem ove redove. Ne smemo da ponovo upadnemo u istorijske zablude koje će nas skupo koštati. Namera mi je da potpuno rasvetlim opasne namere vlastoljubivog i taštog čoveka koji je spreman na sve paklene saveze samo da produži za jedan dan svoju nakardnu vladavinu. Moram da priznam, da sam imao velike sukobe sa Đinđićem upravo oko Koštunice i da je Đinđić bio potpuno u pravu kada mi je ukazivao na svu opasnost, podmuklost, prevrtljivost i bezočnost političara Koštunice, ubeđujući me da je Koštunica spreman sve da uradi kako bi zadržao vlast.
Tada mi je sve to bilo prilično smešno, znajući Đinđićevu opijenost vlašću. Međutim, razlika je bila ogromna. Sa Đinđićem ste mogli da se svađate, prepirete, sukobljavate, ne slažete, mogao je da vas sasluša i da se povuče, da napada i da glasno razmišlja, spreman je bio da prizna da je pogrešio, da nešto dovoljno ne zna i da uradi kako je on naumio, ali sa kamenim i birokratizovanimm nepredvidljivim Koštunicom niste mogli jednostavno ništa konkretno i operativno da uradite. On je bio tajanstven, mističan i zatvoren u svom ograničenom svetu. Prepotentan. Nadobudan. Uobražen. Umišljen da je nacionalni heroj. Mesija. Legalista, Nacionalista i Pravoslavac. Komunikacija sa takvim likom bila je nemoguća. Znam to iz ličnog iskustva.
Uprkos dugogodišnjem opozicionom delovanju i isključivoj vezanosti Đinđića za mene, nisam imao, na sreću, previše kontakta sa Koštunicom. Nije bio moja energetska grupa i nisam pridavao značaj njegovom dosadnom i tromom nastupu. Uvek su me nervirali ljudi koji izgovaraju gomile gluposti kao da govore drevne filosofske mudrosti. Političari koji su svoje neznanje i pokvarenost sakrivali iza nacionalnih floskula. Iza praznih parola o državnim ineresima. Oni koji navodno jedini razumeju geostrateške tajne savremenog sveta. Sve je to meni bilo strano. Sve je to, upotrebiću Krležinu frazu, bilo čorbine čorbe čorba. Istoštogmođ. Iza svih tih velikih kulisa krilo se odsustvo vizije, lenjost duha, tupost, ograničenost i bezgranična sebičnost. Sebičnost neiskazanih ljudi koji se plaše slobode mišljenja, konkurencije i oštrih sukoba ideja.
Koštunica nije čovek ideje, kako on pokušava da se predstavi u javnosti. Koštunica je skučen čovek željan slave. Smatrao sam da je to čovek iz fioke instituta i da on treba da bude samo arhivar opozicije. Kako nisam pročitao nikada nijedan njegov osmišljen članak, natpis ili polemiku, jer ono izdanje slovenačke Tribune o pluralizmu posle Drugog svetskog rata pripisujem isključivo profesoru Kosti Čavoškom, kako su mi njegovi javni nastupi bili smarajući, kako nikada nisam čuo nijednu njegovu ideju koja bi me zainteresovala, nisam previše obraćao pažnju na njegovu političku ličnost, verujući da će se i on utopiti u moru prolaznih likova naše opozicije.
Ni njegovo odvajanje od Đinđća nisam smatrao važnim. Đinđić se oslobodio jednog teškog tereta. Podržavao sam i dalje Đinđića, dok sam nekoliko kontakata sa Koštunicom ostvario isključivo preko ideje o formiranju fonda „Borislav Pekić“. Naime, ja sam prvi predložio i dogovorio se sa gospođom Ljiljanom Pekić da pristupimo formiranju tog fonda i obezbedio sam novčana sredstva za taj fond. Bio sam pekićevac i imao sam mogućnosti da pokrenem fond o najvećem srpskom piscu koga uporno pokušavaju da stave u zaborav. Koštunica me je samo pozvao da se zahvali na tome što sam uradio za Pekića.
Prvi nesporazum sa Koštunicom imao sam u vreme građanskih protesta 1996, kada je opozicioni Beograd bio na ulicama, dok je on bio van tih političkih dešavanja. Na jednoj slavi, gde smo se godinama viđali, bio sam iznerviran stavom Koštunice da su protesti u režiji stranih službi, mislim da je čak rekao i NATO snaga, da su demostranti izmanipulisani i da ne treba izlaziti na ulicu jer se može sve rešiti kroz institucije sistema. Način na koji je to govorio, gestikulacija koju je pravio i ton njegovog govora toliko su me iznervirali da sam, pokušavajući da ne povredim svečanost dana i domaćina kuće, napravio analizu naše opozicione političke scene, počevši namerno od Đinđića, jer su svi znali da smo bili bliski, do tog istog Koštunice koji je sa prezirom govorio o uličnim protestima. Posebno me je nerviralo to što je svaku njegovu reč aminovao Matija Bećković. U toj otvorenoj i oštroj analizi političke scene, preskačući lik Matije Bećkovića, jer sam smatrao da on zaslužuje poseban osvrt, rekao sam da je Koštunica već odavno politički mrtav, ali da mu to još niko nije saopštio. Iskreno sam to mislio i tako mu rekao. Bio je zaprepašćen i pogođen. Video sam na njemu da je uvređen. Posle nekoliko dana Đinđić mi je rekao, smejući se do suza kada mu je neko prepričao tu scenu, da mi to Voja nikada neće oprostiti.
Taj neiskazani čovek ulivao mi je nepoverenje. Prezrivo je govorio o uličnim demonstracijama, da bi ga ti isti demonstranti doveli na vlast. To je najbolja slika o Koštunici i njegovom toliko isticanom moralu. Nije bio sposoban da upravlja ozbiljnom političkom strankom. Više mi je ličio na uštavljenog birokratu koji čeka unapređenje, nego na nekoga koji ima državotvornu viziju i nacionalnu strategiju. Ali, pokazalo se da je njegovo strpljenje imalo smisla i on je dočekao trenutak da ga istorijski događaji sami izaberu. Ni kriv, ni dužan dospeo je na ujedinjenu opozicionu listu koja je trebala da sruši despotski režim. Vreme je bilo za promene. Građani Srbije su tražili promene. Despotski režim je izgubio sve potpore svoje vlasti. Pekić je nagovestio da se režimi sami urušavaju iznutra kada izgube i obesmisle osnovne postulate svog delovanja. Nakon divljačkog bombardovanja NATO zlikovaca, građani su shvatili da su Despot i njegova žena potpuno poludeli u nameri da izvrše svetsku revoluciju i da međunarodnom proletarijatu donesu toliko željenu pravdu. Despotski režim je bio truo i istorijski je morao da bude srušen. Građani su tražili nešto novo. Tražili su se nove političare. Ko?
Veliki problem je bio što su opozicioni prvaci bili bez ugleda i građani nisu imali poverenja u njih. Đinđić je to davno znao. I godinama je tražio zamenu. Nekoga ko će pokriti njegov loš imidž . Nekoga koji neće njega politički da ugrozi. U tom traženju svog čoveka 1992. je i meni predložio da budem kandidat opozicije. Odbio sam to sa gnušanjem. Verovao sam da svako treba da radi ono za šta se školovao, treba da radi ono što zna da radi i predložio sam, izbegavajući vođe i lidere, da napravimo jedinstven tim koji će nastupati zajedno. I danas verujem da je to pobednička kombinacija za Srbiju.
Đinđić je uporno nastavljao da insistira da pronađemo lidera. Pokušao sam da pomognem. Tako da sam, recimo, posredovao da se u mojim poslovnim prostorijama tajno sastanu Stambolić i Đinđić i da razgovaraju o političkoj sudbini Srbije. Ali, dogovor nije postignut. Ostao je samo još jedan čovek – Koštunica. Đinđić je bio očajan. Ali nije imao kud. Umesto opozicija da izbaci nekoliko kvalitetnih imena, na jedvite jade su nahvatali Koštunicu.
Srbija je bila zrela za promene, Koštunica je najmanje tome doprineo. Bez velikih protivljenja, nemajući kuda, opozicija je izabrala Koštunicu. On je jedini bio neuprljan, pošto ništa nije radio da bi došao u priliku da se kompromituje. Tako se Koštunici pripisala pobeda protiv Miloševića. Koštunica je bio prihvatljiv kao demokrata, legalista, umereni nacionalista i pošten čovek koji se nije obogatio baveći se politikom. To je bilo sasvim dovoljno da građani glasaju za novog čoveka. Tako je Voja ušao u istoriju. Bez velike muke i odricanja. Njegova jedina istorijska uloga se desila na sam Peti oktobar oko 18,50 časova kada su stotine hiljada ljudi povikali da se krene na Dedinje i kada je uspaljena masa, željna osvete i kazne, tražila da se obračuna sa Despotom i njegovom ženom. Koštunica je svojim jednoličnim i opuštenim glasom umirio uspaljenu masu. To je njegova jedina istorijska zasluga. jer da to nije uradio nastao bi građanski rat i pokolj u Beogradu. Na svu sreću, to se, ipak, nije dogodilo. Zbog toga Koštunica treba da dobije svoje mesto u istoriji.
Sve posle toga je bila katastrofa. Potpuni promašaj. Koštunica je pokazao da nije sposoban da vodi državu, da je lažni demokrata, lažni nacionalista, lažni legalista i da saradnja sa tajkunima u privatizaciji ozbiljno ruše njegovo poštenje.
Pođimo redom. Koštunica nije državnik jer nema nikakvu državotvornu viziju, poput, recimo, Putina koji je pre nekoliko nedelja izašao sa strategijom razvoja države do 2020. godine. Umesto da gleda napred, Koštunica pokušava da ispravi prošlost.
Nije državnik jer nije spreman da žrtvuje svoju političku karijeru i položaj za dobrobit države. Nakon svih političkih poraza, pošto je politički marginalizovana njegova neuspešna politika,ne daje ostavku i nastavlja da upravlja državom. Umesto da predvidi događaje oko nezavisnost Crne Gore i otcepljenja Kosova, on se ponašao kao politički diletant koji zatvara oči pred događajima koji udaljavaju Srbiju od sveta. Za vreme njegove vlasti, uprkos proklamovanim principima državnog jedinstva i integriteta, Crna Gora je dobila nezavisnost, dok se Kosovo otcepilo.
Voja bez zemlje nema nikakvu doslednu politiku. Njegova jedina politika je – vlast! Vlast po svaku cenu ! Spreman je sve moralne i političke principe da pogazi kako bi produžio svoju ličnu vlast. Spreman je da sklapa trule kompromise kako bi zadržao vlast. Sećam se našeg poslednjeg susreta u njegovom stanu u avgustu 2003. godine kada sam mu dokumentovano pokazivao kakvu nesreću donose tržišni fundamentalisti i lažni reformatori. Matematički sam mu pokazao kako će oni, ako se nastavi ta nesretna neoliberalna politika, potpuno uništiti privredu Srbije, što će dovesti do gubitka nezavisnosti države. Video sam da sve to teško prati,da ga svi ti podaci nerviraju, da mu je neprijatno to da sluša ali je priznao da se takva politika mora da promeni i da će biti po zakonu kažnjeni svi politički akteri te pljačke u procesu privatizacije. Predložio sam mu stvaranje Vlade nacionalnog spasa i sprovođenje jedne nove ekonomske politike. Složio se i zamolio me da se strpim nekoliko dana dok se vrati sa puta pa će me pozvati da razradimo novu strategiju. Naravno, nikada me nije pozvao. Nakon izbora sklopio je savez sa šifrovanom sektom. Oni koji su ga najviše vređali, koji su ga lično ponižavali, koji su ga prozivali za ono što nijedan civilizovani čovek ne bi uzeo u usta, oni koji su radili protiv Srbije i za interese stranih kompanija i vlada, oni su postali njegovi glavni politički saveznici.
Tako je postao saučesnik u zločinu. Voja bez zemlje nije ispunio nijedno svoje predizborno obećanje. Slagao je građane kada im je obećavao reviziju privatizacije. Slagao je građane kada im je obećao bolji život. Slagao je građane kada im je obećao da će sačuvati državu. Ništa od obećanog nije ispunio. Voja bez zemlje je bio lažni demokrata. Stranku vodi apsolutistički i ne dozvoljava nikavu kritiku njegovog rada. Okružio se političkim karijeristima, neznalicama, poltronima, licemerima i sumnjivim tipovima koji su umešani u mnoge mafijaške afere. Slagao je građane kada je obećao opštu demokratizaciju u zemlji. Javni servis RTS je njegova partijska televizija i bastiljon gluposti i primitivizma. Slagao je kada je obećavao decentralizaciju. Feudalizovao je javna preduzeća i dozvolio opštu pljačku državne imovine.
Lažni nacionalista iz Kruga Dvojke ništa nije uradio da naš narod na Kosovu dobije uslove za normalan život kako se ne bi selio. Nije obezbedio osnovne uslove za život Srima na Kosovu. Srbi na Kosovu žive u štalama, zemunicama i napuštenim barakama. Srbi sa Kosova žive u Srbiji kao njihovi preci u srednjem veku. Posle toliko godina čekanja danas provaljuju u stanove jer ne veruju više u Vojina obećana. Država ništa nije učinila da pomogne svojim proteranim građanima i da im učine život koliko toliko podnošljivijim u Srbiji.
Voja bez zemlje iz zatamljenih luksuznih automobila ne vidi nesreću svoga naroda. Niti vidi, niti ga interesuje. Narod mu je potreban samo u političkim kampanjama. Narod mu je potreban da bi kupova milion bedževa „Kosovo je Srbija“’. Bedževima brani Kosovo! To je Vojina politika o Kosovu. Prodajom bedževa potkupiti pokvarenu savest.
Ideolog verbalnog legalizma trabunja o međunarodnom pravu, dok u državi kojom on upravlja radnici nemaju nikakva prava, manjinske akcionare većinski vlasnici tuku, prete im, kradu ih i zlostavljaju. Zakone prave tajkuni da bi pokrili svoje pljačke. Institucije sistema su korumpirane i ništa ne rade. Sudovi presuđuju u korist političkih moćnika i njihovih bogataša.
Građani su obespravljeni i siromašni. Građani vape za pravdom. Srbijom odjekuju krici poniženih i pokradenih građana. Voja bez zemlje to ne čuje. Voja je gluv za gnev pravednika. Voja zloupotrebljava institucije. Voja je okupirao institucije. Tužioci neće i nemaju podrške da se obračunaju sa organizovanim kriminalom. Vrh organizovanog kriminala je u samoj vladi. Glava hobotnice je u vladi. Ideolog verbalnog legalizma prodaje C-market u dogovoru sa njegovim tajkunima, prodaje RTB na telefonskoj sednici i tako poklanja 200 godina eksploatacije rudnog blaga u Srbiji sumnjivom mešetaru iz sveta Zar to radi legalista? Zar to radi nacionalista? Ideolog verbalnog legalizma nikada nije moć državne institucije stavio u zaštitu interesa građana. Građani se samoorganizuju da bi zaštitili sopstvene živote. Srbija je najkorumpiranija zemlja na svetu. Srbija je najsiromašnija zemlja u Evropi. Ko je za to kriv? Voja bez zemlje je zadužio naciju samo u 2007. godini novih 6,4 milijarde dolara, tako da je naš spoljni dug narastao na 26,2 milijarde dolara. Ko će da vraća taj dug? Ko će građanima saopštiti istinu o bankrotu srpske privrede? Ko će građanima reći da jedemo sopstvenu budućnost?
Prošle godine je napravljen najveći deficit u istoriji Srbije – 10 milijardi dolara je otišlo iz zemlje. Premijera to ne interesuje. Lažnog nacionalistu zanima da na nacionalnim svečanostima rasplamsava ugašene vatre. Veruje da će na tim ugašenim vatrama zapaliti nove požare. Voja bez zemlje je danas vrlo opasan. Opasan je jer je smrtno politički ranjen. On je politički mrtav, ali mu to još niko ne sme da saopšti. Spreman je da sve učini da zaustavi demokratski i privredni razvoj Srbije. Spreman je da se sveti jer je životno uvređen. Opasan je jer nema alternativu. Srbiji više ne treba Voja bez zemlje. Demokratiji ne treba ideolog verbalnog legalizma. Ne treba nam salonski nacionalista i neostvareni čovek. Njegov problem se ne rešava u politici. Njegova uloga je završena one petooktobarske večeri. Uloga koju niko ne sme da ospori. Kao što niko ne može da ospori da je njegovo današnje političko delovanje štetno po državne i nacionalne interese.
Koštunica nas je vratio u 1988. godinu. Ponovo se događa narod. Njegova manipulacija osećanjima povređenog naroda je opasna. Njegov nalog da se povuče policija ispred ambasada, kako bi se pokazao bes naroda, samo je opasna igra koju treba hitno prekinuti. Njegovo povlačenje ambasadora je nepristojno. Njegovo sveslavensko zaklinjanje u Rusiju je megalomansko. Rusija se uzdiže i to je za čovečanstvo dobro. Ali nije dobro verovati da će Rusija žrtvovati svoje interese zbog Srbije. Zašto bi oni to radili? Nikada to nisu u istoriji radili. Šta smo mi učinili za njih? Zašto bi oni nama nešto činili? Koštunica ne razume da države brane svoje interese. Nema ljubavi i zanosa. Njegovo nerazumevanje svetske politike je tragično po narod i državu. Opominjem Srbe i građane Srbije da Vojislav Koštunica opasno igra na poslednju nacionalnu kartu i da može uvesti državu u velike nevolje.
Namerno se šire vesti o mobilizaciji. Namerno pušta šizofrene ludake iz raznih garda da nastupaju po medijima kako bi sebe prikazao kao odmerenog nacionalistu sa kojim se mora razgovarati jer, u suprotnom, mogu ekstremisti sve da pokvare. Organizovao je proteste da bi povratio svoju političku snagu. Ne zanima njega sudbina Kosova i nesretnih ljudi kojima je mogao, a nije hteo da pomogne. Ne zanima ga ni sudbina Srba u Crnoj Gori, jer da je nacionalista napravio bi program za te napuštene i obespravljene Srbe. Voja bez zemlje i dalje veruje da Crna Gora nije nezavisna.
Njegova bratija akademika, glumaca, režisera i sveštenika samo je dokaz da iz prošlosti ništa nismo naučili. Nismo ništa naučili od Bulgakova koji je prezirao glumce, tvrdeći da su oni najveći lakeji vlasti. Kada se ta lažna patriotska bratija udruži u odbrani srpstva, onda znam da smo pred novim porazima. Oni su spremni da žrtvuju tuđe živote, tuđu decu, tuđu imovinu i tuđe pare za odbranu srpstva. Istovremeno, spremni su da lično uzmu državne stanove, državni novac, državne privilegije i položaje da bi učestvovali u odbrani srpstva. Oni smatrajuda im to pripada i da to sve treba da dobiju.
Tako nastaju dve grupe srpstava. Srpstvo onih koji su iskreni rodoljubi, koji nikada nisu ništa dobili od te naše nesretne srpske države, nego su uvek samo davali sve što smo mogli i odricali se u interesu države i nacije, i one druge grupe, profesionalnih Srba koji profitiraju na srpskoj nesreći. Profesionalni Srbi su hulje. Jednako ih prezirem kao i nalickane folirante japijevce koji su nitkovi.
Dva srpstva su dva nepomirljiva sveta. Koštunica ne pripada nijednom od ta dva srpstva. On je zaludno srpstvo. Metiljavo i gnjecavo. Nunjkavo. Prevtljivo i licemerno. Vašarsko srpstvo puno palanačke taštine. Uvređeno srpstvo. Iskompleksirano. Frustrirano srpstvo. Ali srpstvo željno vlasti. Vlastoljubivo srpstvo. Sujetno i ograničeno. Olinjalo srpstvo. Srpstvo uvijeno u miomiris tamjana i prošlosti. Srpstvo poraza i kukanja. Jurodivo srpstvo. Odmetnuto srpstvo. Hajdučko srpstvo.
Takvo srpstvo nam ne treba. To je nazadno i opasno srpstvo Pokvareno i podlo. . I mi, Srbi, moramo se sami suprotsraviti novoj manipulaciji narodom. Ne trebaju nam ponovo slepi Vođa i događanje naroda. Ne trebaju nam odjeci i reagovanja. Ne trebaju nam profesionalni Srbi i nove nevine žrtve. Srbiji su potrebne efikasne i pravedne institucije i dobri zakoni. Srbima je potrebna katarza. A da bi se to desilo potreba nam je demokratija i sloboda. Potrebni su nam ljudi iz vertikale. Državnici koji imaju viziju. Nacionalisti koji imaju strategiju. Intelektualci koji ne strahuju. Potrebna nam je elita koja će izbaviti narod. Potrebno nam je, umesto jednoumlja, sloboda mišljenja. Otvoreni sukob vizija i koncepcija. Otvoreni razgovor o nama Srbima. Jer mi, Srbi, smo glavni krivci za sve. Mi smo sebi najveći neprijatelji. I mi treba da se menjamo.
Takvo moderno, otvoreno, pametno, radno i štedljivo srpstvo nam treba. Svaki čovek nam je važan. I Vojislav Koštunica ima svoje mesto u tom sveopštem srpskom i građanskom preporodu. Njegovo mesto je na institutu da brižljivo analizira i arhivira našu savremenu istoriju posle njegove neuspešne vladavine. Naravno, na reveru može da okači koji hoće bedž. To je njegovo građansko pravo.
