Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Vlast

Vlast

972
0
SHARE

Nekakav nevaspitan èovek, kako piše hronièar, pratio je od ranog jutra Perikla i oštro je napadao njegovo upravljanje državom. Kud god bi toga dana Perikle pošao, onaj nezadovoljni graðanin Atine uporno bi ga sledio, vreðajuæi ga pritom neprestano. Kad uveèe državnik doðe kuæi, naredi vernom slugi da svetiljkom isprati onog èoveka do njegove kuæe.

Možete li da zamislite nekog današnjeg vlastodršca, kome su usta puna demokratije i tržišta, da se tako civilizovano ponaša? Sve i da hoæete nešto lièno da kažete narodnim izabranicima nemate moguænosti to da uèinite. Ne možete da im se približite jer njih èuva èitava armija telohranitelja. Od koga ih èuvaju? Brane ih od njihove neèiste savesti. Zbog toga su se zabarikadirali u skupa blindirana vozila, kupljena iz sredstava poreskih obveznika, i ne dozvoljavaju graðanima da im se približe. Pored toga, vrše kontrolu svih medija misleæi da æe tako umanjiti nezadovoljstvo naroda. Ali to je pogrešno.

Nova vlast ponavlja iste greške koje su pravili oni pre njih i oni pre onih. Kada ih sve uporedite, onda uoèite da su svi oni revolucionarnim putem došli na vlast. Oni prvi iz šume, a ovi posle njih sa ulice.

Posle preuzimanja vlasti otpoèelo je odmah njeno kvarenje. Ogranièavaju se demokratska prava i slobode i urušavaju se i graðanske institucije. Ideolozi diktature proleterijata postaju vrlo brzo crvena buržoazija, nacionalni demagozi pljaèkom sopstvenog naroda postaju kapitalisti, dok danas turboreformatori ubrzano grade kastinsko društvo. Èetiri decenije je trebalo prvima da pobune narod protiv sebe, deceniju su nas nacionalni primitivci obmanjivali, dok posle samo godinu dana nove vlasti nezadovoljstvo graðana kulminira. Izgleda da postajemo zreo narod.

Posle svih poraza, žrtava, zabluda, lažnih voða i mesija, narod se zasitio i umorio politièara na vlasti. Kažem, umorio se politièara, ali ne i politike. Pošto se suština vladavine, na žalost, svih ovih godina nije promenila, onda je interesantno da objasnimo zbog èega je to tako. Zašto se naèin vladanja ne menja? Kako današnje vlastodršce poznajem iz perioda, za njih davnog i istorijskog, kad su bili podeljena, smušena, neorganizovana i oèajna opozicija despotskom režimu, onda je zaista interesantno da pratimo i objasnimo njihovo uspinjanje do vlasti.

Impresivno je kako su samo za godinu dana postali isti kao svi njihovi prethodnici. Taènije postali su: iskljuèivi, arogantni, bezobrazni, nemilosrdni, lažljivi, pohlepni, korumpirani i totalitarni. Oni isti ljudi koji pre više od deceniju nisu imali nikakvo materijalno stanje, koji su stanovali po golubarnicima i memljivim suterenima, koji nikada nisu videli novèanicu od 1.000 DM, koji su mucali pred kamerama, i plašili se svakog javnog nastupa; danas bahato pokazuju svoje bogatstvo pred osiromašenim narodom, oponašaju svetski jet-set i ne stide se da nas ponovo lažu i ubeðuju da boljih od njih nema.

Zašto je to tako? Odgovor moramo potražiti u samoj suštini današnjeg poimanja politike. I to ne samo kod nas, veæ svuda u svetu. Naravno, kljuèna razlika ipak, postoji. Politiku u kapitalizmu vode moæne korporacije. Amerièki prof. Dejan Vila smatra da je pravi uzrok politièke apatije u Americi to što postoji monopol koji nad politièkim sistemom imaju velike korporacije. Oni svojim novcem kupuju pravo da odluèuju o pravcu amerièke politike, tako da se obièan graðanin ništa ne pita.

Nikada više u istoriji èoveèanstva nije bilo demokratski izabranih lidera, èak 63 odsto država, ali nikada manje ljudi nije izlazilo na izbore u svetu. Takoðe, kvalitet izabranih je sve gori i to je zabrinjavajuæe.

Istraživanja, recimo, javnog mnjenja na Novom Zelandu su pokazala da graðani od svih zanimanja najbolje ocenjuju bolnièarke. Na poslednjem mestu su politièari, ispred njih su èak i – prostitutke?!

Mislim da bi naši politièari još gore prošli. Jednostavno, graðani preziru politièare.

Španski politikolog Andre de Franèesko smatra da se koreni tog paradoksa nalaze kod stranaka koje su postale nedemokratske u svom unutrašnjem ureðenju, hijerarhijski su postavljene, forsiraju mediokritete i poltrone, a potiskuju sve koji misle svojom glavom.

Sve naše stranke su upravo takve. Zato ljudi od integriteta i struke izbegavaju èlanstvo u strankama. Ne odrièu se oni politièkog delovanja i promišljanja nego nametnutih stranaèkih stega koje sprovode demokratski centralizam. Èovek koji se dokazao u svojoj struci i koji poseduje moralnu vertikalu, ne može sebi da dozvoli da ga u stranci prevaspitava i vodi èovek bez ikakvog iskustva, koji je moralno posrnuo i jedino kroz politiku vidi moguænost da doðe do neke moæi. Zbog toga se ozbiljni i moralni ljudi ne ukljuèuju u stranke.

Najbolji ljudski potencijal se danas nalazi van stranaka. To je onda idealna prilika za sve lupeže i prevarante koji nemaju znanja, volje i strpljenja da se uzdižu u struci u kojoj su školovani, da se politièki angažuju i tako nadomeste sve ono što u životu nisu imali. Otuda veæina, èast izuzecima, politièara kod nas i u svetu više podseæa na odbegle štiæenike iz popravnih domova i ludnica, nego na ozbiljne i odgovorne državnike koji su dobili najteži i najopasniji zadatak da odluèuju o ljudskim sudbinama.

Kada bolje analizirate njihove lobanje, pokrete, govore i životne stranputice, postajete zabrinuti za sudbinu èoveèanstva! Teški psihijatrijski sluèajevi pokušavaju da se izleèe kroz politièki angažman. Stranka je za njih sekta koja ima svoje voðe, znakove, rituale i zajednièku potrebu da se po svaku cenu osvoji vlast. Boreæi se za stranku, oni se zapravo bore za sebe i zato pristaju da služe voðama oèekujuæi da æe i njih zapasti deo osvojenog plena. Vlast je, dakle, ratnièki plen koji pripada pobedniku i zato je u borbi oko vlasti sve dozvoljeno.

Kada su neko afrièko pleme pitali šta je dobro, oni su odgovorili da je dobro kad oni pobede suprotno pleme, opljaèkaju im kuæe i siluju žene. A zlo je kad to oni drugi urade njima. Sliènu logiku imaju i politièke stranke. Svaka od njih se bori da doðe na vlast ne da bi zajednicu uèinila boljom i napravila pravila igre koja æe da važe za sve, veæ da bi èlanovi stranke dobili privilegije koje oèekuju i zbog kojih su se i uèlanili u stranke. Znaèi, opšte dobro je suspendovano na raèun interesa stranaka na vlasti. To što se sve koriste opštim naèelima i navodno bore se za dobrobit zajednice, to je floskula koja im služi da osvoje vlast. Oni smatraju da je pokvarenost legitimna. Potrebno je što više lažnih obeæanja pred izbore davati jer kad doðu na vlast niko ta obeæanja nema nameru da ispuni. I tako dobijamo politièare koji preziru moral i koji su pragmatièari jer nam otvoreno govore da interesi vladaju svetom i da cilj opravdava sredstva. A cilj svake stranke je da što duže, po moguænosti trajno, ostane na vlasti i tako omoguæi svom èlanstvu da uèestvuje u podeli plena.

Najmoralniji i najkvalitetniji ljudi ne mogu organski da uèestvuju u nametnutom prljavom ratu i povlaèe se i posveæuju privatnim poslovima. Ogroman prostor se ostavlja najgorim pojedincima i oni to vešto koriste. Pogrešan izbor æe skupo koštati èoveèanstvo. U razvijenim zemljama megakorporacije su obesmislile svaki politièki aranžman graðana. Biraèi su potrošaèi koji mogu da uzmu samo ponuðenu robu. Alternative nema. Sve je unapred odreðeno i sve se zna. Niko ne može da zaustavi perfektno postavljen sistem koji srlja u propast. Gurui turbokapitalizma su drogirani visinom profita i ne vide da ovakav razvoj civilizacije više nije moguæ. Ugrožena je naša planeta i èitav ljudski rod. Kad bude umirao poslednji èovek neæe biti važno iz koje je stranke, kompanije, države, koje je boje i kome se klanja. S tim poslednjim èovekom umreæe i poslednja naša nada. Ali dok se to ne desi vredi pokušati da se propast spreèi. I ne pristajanje je pokušaj. Svako u svojoj sredini mora da se izbori za zajednicu. Neka pobede principi i utvrðena pravila igre. Igra koja neæe uništavati samu suštinu ljudskog biæa. Igra u kojoj neæe biti stranke-sekte, veæ slobodni ljudi koji æe birati najbolje. Ti najbolji se neæe boriti za sebe, veæ æe obnavljati zajednicu u nama. Neæe osvajati vlast, nego æe nadgledati igru. Svako æe imati moguænost da se iskaže i pokaže koliko vredi. Neæe biti uravnilovke jer nismo svi jednaki. Ali neæe biti ni siromaštva, jer æemo ga iskoreniti. Preraspodeliæe se vreme tako da æe svako imati dovoljno vremena da potraži odgovore na pitanja: ko sam, kuda idem, koji je smisao i zašto?

A ko pronaðe put izbavljenja, neka prvi krene. Sam. Njegova baklja svetliæe u noæi. I drugi æe poæi za njom svojoj kuæi. Perikle æe tako naæi smiraj u sebi. Jer malo je izabranih koji æe biti upisani u drvenu knjigu života.

A to svi znamo.

Èak i oni nevaspitani.

Beograd, 18.07.2002. god.

SHARE