Početna Sadržaj Osvetljenja VLASNI[TVO U BANKAMA

VLASNI[TVO U BANKAMA

744
0
SHARE

Domaće ili strano vlasništvo u bankama?       
Arsenije J. Dušanić, Jože Mencinger, Ivan Ribnikar    
petak, 13. maj 2011. 
Za države koje su formirale Evropsku uniju (EU) tokom HH veka, takozvana „Stara Evropa“ (osnivači 1952/58 – Belgija, Italija, Luksemburg, Nemačka, Francuska i Holandija, te članovi primljeni tokom XX veka – Austrija, Grčka, Danska, Irska, Portugal, Ujedinjeno Kraljevstvo, Finska, Švedska i Španija), karakteristično je relativno nisko učešće banaka koje se nalaze u stranom vlasništvu. Deset istočnoevropskih postkomunističkih država (Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Mađarska, Poljska, Rumunija, Slovačka, Slovenija i Češka) koje su se priključile EU tokom dve runde pridruživanja iz 2004. odnosno 2007. godine – takozvana „Nova Evropa“ – demonstriraju potpuno suprotan trend.[1] Podaci Evropske centralne banke pokazuju da je u 15 država članica EU koje čine „Staru Evropu“ , samo oko četvrtina banaka u stranom vlasništvu, dok je u „Novoj Evropi“ čak tri četvrtine bankarskog sektora u rukama stranaca.Nadalje, kontrast je još upadljiviji ako izuzmemo Ujedinjeno Kraljevstvo iz našeg uzorka država „Stare Evrope“, s obzirom na činjenicu da status Londona kao međunarodnog finansijskog centra čini Ujedinjeno Kraljevstvo specifičnim slučajem. Učešće stranih banaka u „Staroj Evropi“ bez Ujedinjenog Kraljevstva je manje od 19%, dok je u četiri najveće privrede kontinentalne Evrope (Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Španiji) pod stranom kontrolom, u proseku, svega oko 13% bankarskog sektora.

 

S druge strane, od deset postkomunističkih država Evrope koje su se priključile EU tokom dve runde pridruživanja iz 2004. odnosno 2007. godine – takozvana „Nova Evropa“ – većinski deo bankarskih sredstava je u stranom vlasništvu (u slučaju Estonije ona iznose čak 99%). Izuzetak čini Slovenija, pošto je jedina država koja pripada „Novoj Evropi“, a koja ima nisko učešće inostranog kapitala u domaćem bankarskom sektoru (19% u godini pristupanja EU), slično zemljama „Stare Evrope“.

Ovaj kontrast je posebno iznenađujući ako imamo u vidu da, do pre samo 20-ak godina, strano vlasništvo praktično uopšte nije bilo prisutno u Istočnoj Evropi. S druge strane, nizak stepen učešća stranih banaka u državama „Stare Evrope“ je izuzetno zanimljiv, imajući u vidu Program jedinstvenog tržišta EU i Evropske bankarske direktive, čiji je eksplicitan cilj uspostavljanje jedinstvenog bankarskog tržišta u EU.

U knjizi „Vlasnička struktura banaka – razlika u stepenu učešća stranog kapitala u zemljama „Stare“ i „Nove Evrope“ i specifičnost Slovenije“, koja je nedavno izašla iz štampe u izdanju Beogradske bankarske akademije, pokušao sam da pružim odgovor na pitanje: Čime se mogu objasniti razlike u stepenu učešća stranih banaka između zemalja „Stare“ i „Nove Evrope“ i zašto Slovenija predstavlja jedinstveni slučaj?

Upravo je to i naziv disertacije koju sam odbranio na LSE (London School of Economics and Political Science). Celovit odgovor na postavljeno pitanje zainteresovani, kojima je ova problematika u fokusu profesionalnog interesovanja, verovatno će potražiti neposredno u samoj knjizi. Za širu čitalačku publiku iz Srbije mislim da će biti zanimljivije da objavim (elektronsku) prepisku koju sam imao sa arhitektima uspešne slovenačke tranzicije – prof. dr Jože Mencingerom i prof. dr Ivanom Ribnikarom.

Interesantno je videti kako su razmišljaju i kako su radili, (već tada iskusni i u nauci afirmisani) slovenački ekonomisti, kada im je politička elita u zemlji poverila ključne ekonomske resore u vlasti.

X X X

Arsenije J. Dušanić:

A.         Da li je splet okolnosti bio taj koji je uticao na formiranje slovenačkog bankarskog tržišta i na osnovu čega može da se objasni specifičan pravac razvoja i visok udeo banaka u domaćem vlasništvu? Ako je odgovor da, koje su to okolnosti? Ili

B. Da li je u pitanju bila svesna odluka kreatora slovenačke politike? Ako je odgovor da:

1. Koje obrazloženje leži u osnovi ove odluke?

2. Koje su (interesne) grupe, domaće i strane, bile za tu odluku i zašto?

3. Koje grupe (domaće i strane) su bile protiv ove odluke?

4. Šta je ono što je olakšavalo, a šta ono što je otežavalo sprovođenje ove odluke?

5. Nakon dve decenije, šta su po Vašem mišljenju koristi od ovakve odluke?

6. Šta su nedostaci?

7. Gledano u retrospektivi, šta je trebalo učiniti drugačije i zašto?

Prof. dr Jože Mencinger:

A. Zaista se može govoriti o postojanju spleta okolnosti koje su uticale na razvoj – na primer, Jugoslovenska armija nije shvatila šta se događa. Gospodin Ante Marković, koji je bio premijer Jugoslavije, zapravo je podržavao reforme koje su započele u Sloveniji iako smo imali probleme prouzrokovane njegovom reformom iz novembra 1989. godine, posebno sa fiksnim kursom. Imam jednog prijatelja (koji je trenutno guverner centralne banke – Marko Kranjec – koji je bio dobar fiskalni ekonomist) i da on nije bio na položaju ministra finansija, ja ne bih prihvatio funkciju (zamenika premijera i ministra za ekonomske poslove). U roku od godinu dana obrazovan je novi fiskalni sistem.

Kada sam se ja povukao (iz vlade 1991. godine), pridružio mi se i obojica smo postali članovi odbora guvernera centralne banke, zajedno sa najboljim slovenačkim ekonomistom Velimirom Boleom i dobro poznatim monetaristom Ivanom Ribnikarom. Odbor je ubrzo preuzeo ekonomsku politiku iz ruku vlade, i mogao je da odbaci preporuke MMF-a iz jednostavnog razloga što Slovenija još uvek nije bila zvanično priznata i nije imala stand by aranžmane. Verovali smo da poznajemo situaciju bolje nego oni.

Otkup stanova krajem 1991. godine, koji se dešavao u isto vreme, obezbedio je priličnu količinu deviza koju su slovenački građani držali u svojim domovima ili u bankama susednih država. U ostatku Jugoslavije vodio se rat koji je umanjio želju stranih banaka da dođu u Sloveniju. Zbog odvajanja od Jugoslavije i tranzicije, nenaplativi krediti u dve velike banke, Ljubljanska banka – LB i Kreditna banka Maribor – KBM (obe u vlasništvu preduzeća), postali su ogromni, a njihov kapital negativan.

Novoustanovljena centralna banka je na taj način bila prinuđena da započne sanaciju bankarskog sistema zamenom nenaplativih kredita za državne obveznice i pretvaranjem svojih dugovanja u javni dug, što je zapravo podrazumevalo njihovu nacionalizaciju. Bilo je još mnoštvo drugih elemenata i događaja koji bi se mogli smatrati sticajem okolnosti.

Međutim, analitički gledano, početna pozicija bila je ta koja je omogućila specifičan razvoj. Reforme u Jugoslavije koje datiraju još iz 1961. i 1965. su te koje su omogućile ustanovljavanje normalnog dvoslojnog bankarskog sistema. Osim toga, ne smeju se prevideti ideje društvenog vlasništva i samoupravljanja, koje su zapravo omogućile decentralizovano donošenje odluka i uvećale moć menadžera. Političke reforme iz 1974. godine donele su tzv. ’’republikanizaciju’’ koja je povećala realnu moć republika i stvorila ekonomske subjekte; tokovi između republika postali su slični spoljnotrgovinskim tokovima. Slovenija je bila daleko najrazvijeniji deo Jugoslavije i specijalizovana za trgovinu sa Zapadom, i imala je prilično liberalnu i vrlo prilagodljivu političku elitu koju je predvodio gospodin Milan Kučan. Većina rukovodilaca u Sloveniji preživela je čistke koje su se dogodile sedamdesetih; većinu su činili vrlo sposobni i prilagodljivi ljudi, bez ideoloških opterećenja i verzirani u načinu funkcionisanja kompanija na Zapadu.

B. Zapravo je obrazovanje slovenačkog bankarskog sistema predstavljalo rezultat kreatora slovenačke politike, posebno centralne banke, kao i želje za uspostavljanjem sopstvenog monetarnog sistema. Na primer, štampali smo privremene novčanice krajem 1990, zapravo godinu dana pre nego što će ući u upotrebu oktobra 1991. godine. U državi nije postojalo veliko protivljenje prema vlastitom monetarnom sistemu i domaćim bankama. Zapravo je bilo veoma lako okrenuti javno mnjenje protiv prodaje banaka strancima što bi vlade zapravo i uradile.

Ja lično verujem da su odluke bile valjane, a i da smo u mnogim slučajevima jednostavno imali sreće. Međutim, ja sam možda pristrasan: često me, zapravo, mlađi ekonomisti smatraju odgovornim za postepenost i sve probleme u Sloveniji, posebno u sferi direktnih stranih investicija. Nažalost, za samo tri ’’hazarderske’’ godine, 2005-2008, Slovenija se pridružila svetskoj trci u stvaranju virtuelnog bogatstva kroz finansijske proizvode, što se može videti iz sledećih podataka: odnos krediti/depoziti, koji ji bio manji od 1 u 2005. godini porastao je na 1,6 u 2008. godini, neto finansijska pozicija koja je bila 0 u 2005. godini skočila je na 10 milijardi u 2008. godini.

Prof. dr Ivan Ribnikar:

A. Možda ne „splet okolnosti“, ali mogli bismo početi sa karakteristikama naše privrede u vreme kada je Slovenija postala nezavisna. Privreda nije bila u lošem stanju, iako su preduzeća izgubila jugoslovensko tržište. Većina njih već je izvozila na Zapad dok je Slovenija bila u Jugoslaviji, i kada su izgubili ova tržišta, povećali su svoju prodaju na zapadna tržišta. U to vreme to nije bilo tako teško. Banke su bile nesolventne a Vlada je odlučila da izvrši njihovu sanaciju. Učinili smo to našim novcem i uspešno. Opšti je stav bio da ne treba strancima da prodajemo preduzeća koja su u dobrom stanju i koja mogu da opstanu dugoročno kao nezavisni subjekti. Isto je važilo i za banke. U jednom takvom okruženju, odluke su bile svesne. Bankarsko poslovanje nije toliko tehnički orijentisano, pa zašto bi prodavali banke strancima ako možemo da ih posedujemo i da upravljamo njima.

Osim toga, bilo je tu i drugih okolnosti. Dva političara u najvišem vrhu, Milan Kučan (predsednik) i Janez Drnovšek (premijer) bili su umereni političari. Oni nisu bili u obavezi da dokazuju koliko su prozapadno ili protržišno orijentisani – kao što je to bio slučaj u drugim zemljama. Pošto nismo dobijali materijalnu pomoć ni od koga, nismo morali da sledimo ono što su nam sugerisali eksperti sa Zapada. To se posebno odnosi na monetarnu politiku i politiku deviznog kursa (o tome sam dosta pisao). Bili smo zadovoljni jer u odboru guvernera centralne banke nije bilo političara. To je, moram priznati, delimično bilo i slučajno. A centralna banka je bila veoma važna institucija. Mi, koji smo bili u centralnoj banci (ja sam bio član odbora od početka 1991. do septembra 2009. godine), na primer, nismo dozvoljavali da dođe do povećanja vrednosti valute više nego što je to potrebno, koristeći sterilizovane intervencije na deviznom tržištu. Nismo dozvolili da naši proizvodni sektori budu uništeni zbog apresirane valute.

B. U datom okviru, koji sam ukratko opisao, bila je to svesna politika.

1. Osnov po kome smo postupali bio je da ne bi trebalo da sprečimo strancima prodaju onih preduzeća za koja smo mislili da neće moći da opstanu drugačije. Tako da smo mi iz centralne banke tragali za nekom stranom bankom koja bi kupila SKB banku koja je bila u problemima. Kupila ju je jedna francuska banka. U drugim slučajevima nismo bili zadovoljni ako bi preduzeća postajala filijale stranih firmi.

2. Postojale su dve vrlo različite grupe. Jednu su činili političari koji su imali podršku ljudi sa snažno izraženim „nacionalističkim“ osećanjima. Oni su bili protiv prodaje čak i onih preduzeća za koja je to bilo jedino održivo rešenje. Drugu grupu su činili oni čiji su stavovi bili vrlo racionalni. Oni koji su znali šta je moguće, a šta nije, i da se ne može reći da nije važno ko je vlasnik. A mi smo znali koliko je važno odnosno nevažno vlasništvo u zemljama iz kojih su savetnici dolazili.

3. Stranci nisu bili presrećni zbog toga. Sve vreme su propovedali kako treba da dozvolimo strancima da uđu kao investitori ili vlasnici, iako od samog početka nije bilo nikakvih prepreka za direktne strane investicije. Samo klima jednostavno nije bila blagonaklona. Bilo je grupa mlađih ekonomista koji su zastupali ideju da se gotovo sve u potpunosti proda strancima. Pokušavali su da to i „naučno“ opravdaju korišćenjem lažiranih podataka.

4. Okvir, o kome sam govorio, omogućio je takvo ponašanje i javno mnjenje. Tada se javljao problem, a on postoji i danas, a vezan je za slučajeve kada banke moraju da se dokapitališu a u njima je država vlasnik značajnog dela. Znam da je upravo jedan takav slučaj Nova ljubljanska banka – NLB, na primer.

5. Prednosti su bile sledeće: banke su bile spremne da daju kredite preduzećima, a ne prvenstveno domaćinstvima, što je bio slučaj tamo gde su banke bile filijale stranih banaka. Domaće banke imaju ono što bi se moglo nazvati informativnim kapitalom. Pored toga, mogli smo da vodimo nezavisnu monetarnu politiku, proces transmisije monetarne politike bio je predvidiv, i mogli smo da se pripremimo za pridruživanje evru kao prva od deset zemalja koje su se pridružile EU maja 2004. godine.

6. Izvesni problemi se uvek javljaju tamo gde su država ili vlada vlasnici značajnog dela banke. Tako je bilo do sada. Javljaju se problemi sa korporativnom upravom onda kada, kao što sam već pomenuo, treba da se izvrši dokapitalizacija banke. Upravo sada je taj problem prisutan. Iako će takve banke, a ima ih dve, biti privatizovane, postoji problem kako da se to spreči, jer će u tom trenutku one biti preuzete od strane neke strane banke i postati njene filijale (postoji rad koji se bavi ovim problemima). I konačno, kada populizam prevlada, a na strano vlasništvo se gleda kao na nešto loše, kao što je to u nekim krugovima, može se dogoditi da strani kapital ne dođe, iako bi on bio od koristi. Ali taj se problem ne javlja toliko u bankarstvu.

7. Mnogo stvari je trebalo uraditi drugačije, što sam pokušavao da postignem pisanjem brojnih članaka. Sve je trebalo da započne sa drugačijim načinom ukidanja društvenog vlasništva preduzeća koja nisu iz oblasti finansija. I shodno tome, banke je trebalo sanirati na drugačiji način.

 
Arsenije J. Dušanić: Da li je jedinstveno iskustvo bivše Jugoslavije (sa relativno visokim stepenom ekonomskograzvoja, visokim stepenom otvorenosti prema Zapadu, bankama u vlasništvu preduzeća – u poređenju sa drugim državama Sovjetskog bloka) bilo ključno za specifičan pravac razvoja slovenačkog bankarskog sektora, ili su i druge istočnoevropske države takođe mogle uspešno da slede slovenački pravac razvoja u bankarskom sektoru i sačuvaju veći udeo banaka u domaćim rukama?

Prof. dr Jože Mencinger: Slažem se sa vašim tvrdnjama o jedinstvenosti iskustva u Jugoslaviji, ali bih posebno istakao samoupravljanje i društveno vlasništvo kao faktore koji su zapravo omogućili ovo jedinstveno iskustvo. Ako sam dobro upoznat, druge bivše socijalističke države imale su jednoslojni bankarski sektor sve do tranzicije.

Prof. dr Ivan Ribnikar: Razume se, privredni sistem koji smo imali, tj. društveno vlasništvo preduzeća koja nisu iz oblasti finansija, kao i decentralizovani privredni sistem bili su ključni. Preduzeća su bila izložena konkurenciji ne samo na domaćem tržištu, već i u inostranstvu. Banke su u tehničkom smislu bile na manje više istom nivou kao i banke u inostranstvu, ako ne računamo investiciono bankarstvo i neke od njihovih krajnje sofisticiranih proizvoda – što ih je na kraju i oborilo. Nije bilo potrebe da naše banke steknu znanje i iskustvo od banaka iz inostranstva time što bi dozvolile da postanu njihove filijale. Možda to nije bio slučaj sa bankama u istočnoevropskim zemljama.

Arsenije J. Dušanić: Da li je slovenačka praksa bila moguća zato što, kao što tvrdi prof. Ribnikar (2004; poglavlje 12 u „Kriza i obnova u bankarstvu dvadesetog veka“), strani investitori prvenstveno nisu bili zainteresovani, pošto im slovenačke banke nisu nudile veliki profit u kratkoročnom periodu, odnosno da li su druge privrede u tranziciji (čiji su bankarski sektori nudili velike zarade) takođe mogle uspešno da sprovedu istu strategiju čak i u prisustvu tako snažne zainteresovanosti stranih banaka za njihov bankarski sektor?

Prof. dr Jože Mencinger: Mišljenje prof. Ribnikara je svakako relevantno.

Prof. dr Ivan Ribnikar: Skoro 18 godina sam predsedavao komisijom pri Banci Slovenije koja je vodila razgovore sa top menadžerima banaka prilikom njihovog prijavljivanja za dobijanje licence. Svi oni (iz stranih banaka) rekli su da neće doneti nikakvu novu tehnologiju ili proizvode i da znaju da neće zarađivati onoliko koliko zarađuju na Istoku. Logika stranaca bila je vrlo jednostavna. Prvo je trebalo da započnemo sa bankama i preko banaka ćemo ući u nefinansijske sfere. A prvo ćemo kupovati ono što je najjefitinije i gde možemo da ostvarimo najveći profit. Ovo nije bio slučaj, barem uopšteno govoreći, u Sloveniji.

I postoji još jedan veoma važan element. Naši fiskalni i poreski sistemi dobro su funkcionisali. Nije nam bio potreban novac da bismo finansirali budžetski deficit ili da bismo finansirali deficit u platnom bilansu. Što se tiče budžeta i platnog bilansa, nije postojala potreba da bilo šta prodajemo u inostranstvu. Mi nismo bili očajni prodavci. To nije bio slučaj sa drugim državama.

Arsenije J. Dušanić: I malo uopštenije, zašto po Vašem mišljenju druge privrede nisu zadržale većinski deo svog bankarskog sektora u domaćem vlasništvu?

Prof. dr Jože Mencinger: Kada u povremenim susretima sa ljudima koji su devedestih godina u ovim zemljama bili na vlasti upitam zašto su prodali sve, oni odgovaraju da nisu imali drugu alternativu. Mislim da su samo delimično u pravu; ne treba zaboraviti dogme o direktnim stranim investicijama (DSI) koje su kreirale međunarodne finansijske institucije u to vreme i koje još uvek preovladjuju. Borim se protiv ovih dogmi već godinama (videti moj članak o DSI objavljen u Kyklos, 2003. godine), ali ne mnogo uspešno (prilažem Vam još jedan rad o dugoročnim negativnim posledicama DSI koji bezuspešno pokušavam da objavim u nekom uglednom časopisu već više od godinu dana).

Prof. dr Ivan Ribnikar: Mislim da im je bio potreban novac, a prodaja banaka je verovatno bila najjednostavniji način da se brzo dođe do novca. Nisu mogli, ili nisu hteli da malo razmisle, šta to sve povlači za sobom. A, kad dođe do prodaje i pojavi se dosta novca, deo toga može da završi i u privatnim džepovima. Korupcija je u privredama u tranziciji bila endemska pojava. Toga je bilo i u Sloveniji, ali verovatno mnogo manje nego u drugim zemljama.

Arsenije J. Dušanić: Da li će Slovenija uspeti da zadrži većinu svojih banka u domaćem vlasništvu, ili je neizbežno da nakon pristupanja EU 2004. godine strane banke postepeno ostvare nadmoć na slovenačkom tržištu (učešće stranih banaka je u Sloveniji poraslo sa 19% u godini pristupanja na 28,5% u 2007. godini)?

Prof. dr Jože Mencinger: Bojim se da je odgovor ’’NE’’. Istina je da je udeo stranih banaka u pogledu sredstava u porastu, ali ovo se odvija sporo i može se promeniti. Ono što bi moglo da dovede do nagle promene situacije jeste sudbina najveće banke NLB. Ova banka je u problemima zato što je tokom ’’hazarderskih’’ godina koje su prethodile krizi (2005-2008), finansirala kupovine preduzeća od strane menadžera u Sloveniji, kao i kupovine obveznica i akcija širom sveta. Da bi to ostvarila, NLB banka je pozajmljivala novac iz inostranstva. Kada je vrednost akcija pala na samo 25 procenata njihove vrednosti 2008. godine, pokazalo se da je stečeno bogatstvo virtuelno, a dužnici nisu mogli da servisiraju svoje dugove koji su ostali realni. Iako je NLB banka prošla nedavni test osetljivosti, oni koji bi želeli da prodaju banku (između ostalih, rukovodstvo i nadzorni odbor) sve vreme govore da je banci potreban dodatni kapital i da se on može obezbediti samo od novca poreskih obveznika, ukoliko se banka ne bi prodala. Ovo utiče na javno mnjenje, dok je vlada podeljena po tom pitanju.

Prof. dr Ivan Ribnikar: Vlasništvo nad bankama, na primer domaće vlasništvo, ili, kao što ćete videti u mom članku, domaće banke, koje nisu filijale stranih banka, nisu konačne stvari. Država može ostati vlasnik neko vreme ali u bliskoj budućnosti biće zamenjena privatnim subjektima. Da li će banke u tom trenutku postati filijale ili će ostati nezavisne banke ostaje da se vidi.

——————————————————————————–

[1] Tako smo ostavili po strani dve sadašnje članice EU – Kipar i Maltu. Mada su se ove dve države priključile EU 2004. godine (zajedno sa još 8 istočnoevropskih država) one nemaju ni zajedničku socijalističku prošlost, niti se istorijski ili geografski mogu podvesti pod „Istočnu Evropu“. S druge strane, države Kipar i Malta pridružile su se grupi od 15 zapadnoevropskih članica EU kao „kasni dolaznici“, te stoga nisu morale da sprovedu zajedničke direktive EU (uključujući Bankarske direktive), te sve do nedavno nisu imale zajedničke regulatorne aranžmane kao druge članice EU.
 
 

SHARE