Узроци и методе новог светског конфликта
Владимир Димитријевић ,Београд, 27.01.2012
„Биће рата, кажу сви, а ја ћу умријети од љубави“, певао је, својевремено, Борис Новковић, глумећи у споту гардисту краља Петра II који гине 6. априла 1941. Спот је емитован у чувенoј Дуциној рок – емисији, који смо ми, рођени крајем 60-их и почетком 70-их година прошлог века гледали као мало откровење, доказ да је и соцреалистички заостала Југа на путу да достигне „the american way of life“.
Али, вара се читалац који мисли да ће ово бити још једно југоносталгично (или југонеуротично) сентиментално путовање. Ово је прича без ружичасто-слаткастих испарења сете и сентимента, прича чији је циљ да нам покаже да вероватно нећемо „умрети од љубави“, барем ако се остваре утопијски планови „усрећитеља човечанства“.
Да, погодили сте: причаћемо о томе како они мисле да планету Земљу, на којој, сада и овде, живи 7 милијарди људи ослободе „вишка становника“ и бајку звану „Златна милијарда“ заврше хепиендом („И живели су срећно…„Без нас, наравно).
Уосталом, ко је читао интервју Хенрија Кисинџера, дат у мају 2011, могао је да се суочи са тезама овог мрачног фосила америчке спољне политике, Никсоновог државног секретара и једног од кључних „трилатералаца“, и даље активног у некажњеном прекрајању света и давању крвавих предлога за решење кризе (разговор је објавио сајт www. dailysquib. co. uk). Зликовац је јасан:
„Долазећи рат ће бити толико озбиљан да само једна суперсила може да победи, а то ћемо бити ми….
Иран заиста нарушава равнотежу. Колико дуго ће Русија и Кина стајати по страни и посматрати како их Америка уклања? Велики руски медвед и кинески змај ће бити принуђени да се пробуде из зимског сна…
Наша омладина, у САД и на Западу, је спремна, зато што су они програмирани да буду добри војници-топовско месо, и кад им нареде да изађу на улице и боре с с тим лудим Кинезима и Русима, они ће извршити наређења. Ми ћемо из пепела изградити ново друштво, и у њему ће остати само једна суперсила. И то ће бити добитничка светска влада.
Не заборавите да Америка има најбоље оружје, које нема ниједан други народ, и ми ћемо то оружје показати свету, кад буде право време за то.“
Кисинџер је уплашеним појединцима описао и како ће изгледати последице рата по обичне људе:
„Ако сте обичан човек, за рат се можете припремити пресељењем у сеоску средину. Но, треба да понесете и оружје са собом, зато што ће свуда бити лутајуће хорде гладних. Иако ће елита имати сопствена склоништа и уточишта за стручњаке, и они морају бити опрезни у време рата, зато што ће и њихова склоништа бити у опасности“.
Дакле, рат само што није. Ево га, на вратима Ирана. Али, каква ће бити његова природа? Зашто се он покреће? Зашто се тврди да на свету каквом знамо може живети само „златна милијарда“ срећника? О томе сазнајемо више из увида покојног генијалног руског социолога, Александра Панарина.
О глобалном грађанском рату
(по Александру Панарину)
Један од најугледнијих руских философа и политиколога, шеф катедре за политикологију Московског државног универзитета, носилац награде „Солжењицин, Александар Панарин (умро 2003), видео је обрисе Трећег светског рата као глобални грађански сукоб. За њега је и Хладни рат био глобални грађански рат. О томе је писао:
„Претходно покољење још је знало да је хладни рат двеју суперсила био преображени облик грађанског рата:
СССР је у том рату био на страни сиромашних, САД пак – на страни богатих. У том смислу пораз СССР-а био је пораз сиромашних у њиховој борби с богатима, а победа САД и њихово настављено општесветско наступање победа и наступање богатих.
И сама чињеница да већина нас данас сматра таква одређења застарелим и да се стиди класних одређења уопште говори само о томе да је и у свету симбола и њихових значења победу однела партија богатих, која је умела не само да физички трујумфује над својим традиционалним противником, него и да га дискредитује интелектуално и морално.“
У социјализму, без обзира на све, чак и ужасне, промашаје, постојао је елемент наде, који је људе водио ка продужењу живота и побољшању услова истог. Ево шта каже Панарин о узроцима таквог полета:
„Истраживања под руководством професора И. А. Гундарова у Сверуском државном научно – истраживачком центру превентивне медицине, открила су неочекивану чињеницу: показало се да главни деструктивни фактор, који изазива превремену смртност људи и снижавање средње дужине животног века у националним размерама, није материјална беда само по себи, него осећај безизгледности перспективе, осећај историјског безнађа. Истраживања воде на закључак о духовној детерминацији здравља нације.“
Упркос чињеници да се 1945. године у Совјетском Савезу живело много горе него 1940, и да је земља била разорена ратом, број рађања био је много већи од броја умирања, а животни век становништва је порастао.
Наравно, слом друштвеног идеала није могао да прође без последица, које су планери Новог светског поретка већ израчунали у својим леденим лабораторијама социјалног инжењеринга. Намећући сурови капиталистички индивидуализма као модел живота земљама Истока, они су знали шта раде; по Панарину:
„Из онтолошког закључка да је једина права реалност савременог друштва индивидуум ослобођен од икаквих социјалних веза следи и морални: сви одбачени, понижени и унесрећени немају кога да криве за свој удес сем себе саме.
Јасно је да је то класна стратегија оних који имају разлога да ретуширају и прикрију своју одговорност за проистекла социјална разарања и катастрофе „Реформаторима“, виновним у организованим и управљаним катастрофама, крајње је погодно да енергија социјалног гнева у потпуности пређе у личне комплексе, а да жртве њихових нечовечних експеримената преусмере сву своју раздраженост на себе саме, превративши социјални бунт у мазохистичко мучење самих себе. У савременој Русији тај поступак користи се у припреми на цео народ, углавном на Русе.“
Из свега овога је проистекло ново, „не –левичарско“ (у дубљем смислу – антихришћанско) схватање глобалног поретка, смртоносно у самом свом корену:
„Прагматична свест има сасвим друге бриге за разлику од претходне, хришћанске по својим коренима: она је заокупљена не тиме како да помогне новој сиротињи, него како да се посигурније од ње заштити. Друга секуларизација, одстранивши „левичарске рецидиве“ из западне културе, изгледа, одстрањује социјалну саосећајност уопште. У тих нових пагана сиромашни и људи с неким недостатком више не побуђују саосећање, него само одвратност, често помешану са страхом. Али, а нова осећања захтевају не више социјалну државу, него милитаристичку, то јест демократију нове мањине, „која ће умети да се заштити“.
А, пошто је реч не о „националној, него о глобалној демократији“, која се дефинише као екстериторијално заједништво, онда је може штити не национална, него глобална држава. На улогу таквог глобалног заштитника демократије, која је постала судбином изабране мањине човечанства, претендују Сједињење Државе.“
Још нешто: епоха модерне значила је масовну урбанизацију и индустријализацију.
Људи су напустили углавном самодовољни свет сеоске привреде, и осетили благодати градова: од новог начина становања до здравствене заштите. Заузврат су радили за капиталисте. Масу обичних требало је, међутим, увући не само у процес производње, него и у круг потрошње.
Чувени отац аутомобилске индустрије, Форд, говорио је:
„Све куповине богатих нису довољне да обезбеде продају било које гране савремене индустрије. Класа, која треба да купује наше производе, то су радници; неопходно је, према томе, да они стекну и имају довољно новца и доколице за одговарајућу потрошњу“.
Потрошачка демократичност масовне производње данас је нестала. Панарин је јасан: „Најновија стратегија састоји се у прелазу од остваривања добити на основу масовне јефтине продаје остваривих добити у оквирима новога економског феудализма. Услугом за богатог клијента може се остварити добит која превазилази добит од продаје јефтиних производа стотинама сиромашних клијената, а да се притом остварују невиђена уштеда и напора и времена“.
Шта то даље значи?
Панаринове дијагнозе су немилосрдне:
„Сада сиромашни не представљају никакву вредност ни у својству потрошача, они се не лепе на ласкаву рекламу, они немају кредитних картица, они не могу рачунати на текуће банковне кредите и позајмице, а роба која је њима најподеснија, доноси трговцима мизерну добит или је чак уопште и не доноси.
Зато није за чуђење, што су ти људи преквалификовани у „андерклас“: они више нису привремена аномалија, која може дочекати исправку, него класа изван класа, група која се налази изван граница „социјалног система“, сталеж, без кога би се сви остали осећали и боље и удобније.“
Некад је народ био извор јефтине радне снаге, али и услов масовне потрошње. Такође, коришћен је у империјалним ратовима као топовско месо. Сада, међутим, по увидима Панарина, долази време када је обичан народ свуда непотребан. Неприлагођене треба истребити, сасвим их уклонити из света: они ником, и ни за шта, нису потребни.
Уз све ово, хиљадама година постојање народа градило се и на мистичкој компоненти. Народи су, по тој парадигми, заједнице духа, покојних, живих и нерођених. О њима брине Бог, Отац свих људи и нација. Међутим, постмодерни инжењери глобализма више немају потребе за целим народима. По Панарину, они „монтирају њима потребне системе од материјала разних земаља и нација“. С позиције глобалистичког конструкционизма, у сваком народу постоји маса сувишног (историјски „отпад“ „непојмљивих традиција, неразумних обреда, свега нерационалног и неартикулисаног“).
Народима који се не уклапају у „врли нови свет“ треба дати сурове управљаче – компрадоре који ће сувишне сународнике уклонити са лица земље. Да ли вам је сад јасно шта се дешава са Србима?
Ако Дејвид Гомперт из RAND корпорације каже, још 1994, да „српски вирус треба уништити“, онда добијамо жутокраке, чији резултати се виде од пописа до пописа: намештеници Империје су, од 2002. до 2011, из Србије уклонили 400 000 носиоца опасног „српског вируса“.)
По Панарину, прошла је фаза претходног, према имигрантима (јефтиној радној снази) трпељивог и социјално одговорног капитализма. Сада сиротињу, како рекосмо, треба побити.
На крају, мораће да дође до глобалног обрачуна; све што је до сада предузимала глобална елита, само су полумере:
„Посебне тајне браве, уређаји за појачавање зидова, оружје, непробојна стакла и уређаји за заштиту од потера, довитљива проналажења двоструке и троструке заштите – све су то издаци, којима се нова буржоазијаа раскусурава око демонтаже социјалне државе и досад невиђеног дистанцирања од упропашћених суграђана.
Но ти ратови свакодневице ће пре или касније бити проглашени за безнадежни дилетантизам. Уместо да се штите понаособ, о својој бризи и на свој ризик, чланови нове класе глобалних компрадора све су ближе идеји о потреби концентрисане глобалне заштите на заиста професионалној основи.
Слично као што је на исходу средњовековља концепција сепартне заштите посредством одређених сењора била напуштена у корист колективног заштитног органа у лику централизоване апслолутне монархије, данас, на исходу епохе модерне, виси у ваздуху идеја светског апсолутизма у лику невидљиве империјалне власти САД као светскога жандара, који штити нове изабране од својих и туђих „варвара“.
Александар Панарин је умро 2003. године. Година 2012, како је кренуло, можда ће бити прва година Трећег светског рата. Грађанског рата богатих против сиромашних, о коме је Панарин јасно и гласно говорио, онда кад је многима то изгледало као бунцање „теоретичара завере“.Уосталом, рат је већ коришћен као средство изласка из светске економске кризе. Звао се Други светски.
Други светски рат: Излазак из кризе?
Носилац Нобелове награде за економију за 20о8. године и популарни колумниста „Њујорк Тајмса“; Пол Кругман, већ годинама тврди да су САД победиле Велику депресију с почетка тридесетих година 20. века захваљујући Другом светском рату. Његова кључна мисао је:„Сада нам је неопходан финансијски еквивалент Другог светског рата“. У
једном свом наступу на CNNу, тој ТВ кући крајње објективности, он је своју идеју изложио у виду сценарија за научнофантастични филм:„Замислимо да смо сазнали да су ванземаљци решили да нас нападну и да нам је потребна масовна мобилизација снага да бисмо одбили напад из космоса. У односу на важност таквог задатка у други план би се повукла питања попут буџетског дефицита и инфлације, и ми бисмо за 18 месеци изашли из стања садашњег економског опадања. И кад би се открило да смо погрешили и да не би дошло ни до каквог напада из космоса, открили бисмо да од економске кризе нема ни трага“.
Кругман каже да би економски еквивалент рата могли бити огромни јавни радови какве је тридесетих година 20. века предузимао Рузвелт, да би народ извукао из беде. Али, републиканци, оштри противници мешања државе у економију, не би подржали потенцијалног новог Рузвелта – Обаму.
Тако да, изгледа, као решење остаје само и једино рат. Рат има преимућство над свим другим решењима зато што исти допушта остварење финасирање државних расхода кроз буџетски дефицит у размерама које су у мирно доба незамисливе. За време Другог светског рата, вели Кругман, федералне власти позајмиле су суму еквивалентну данашњој суми од 30 трилиона долара, а финансирање путем дефицита ударило је темеље невиђеног економског бума после рата.
Уосталом, чувени Џон Мајнард Кејнз обавестио је Амерканце, још 29. јула 1940. године, у часопису „Њу Рипаблик“:„Ваше припреме за рат не само да од вас не траже жртве. Напротив, оне су баш онај стимуланс за повећање индивидуалне потрошње и пораст животног стандарда, које вам не би омогућили ни победа, ни пораз „Новог курса““(реч је о Рузвелтовом „Њу Дилу“, нап. В. Д. )
И заиста: већ 1941. године, ниво индустријске производње достигао је онај из предкризне 1929. године, а од 1941. до 1945. раст индустријске производње био је невероватних16,5 %.
Инвестиције у производњу повећале су се за 65%. Становништво заиста није трпело: реални раст зарада за време рата био је 5о%, а потрошња хране, нарочито меса, порасла је 15–25%.Узрок је, свакако, био и у порасту војне индустрије: у Другом светском рату, САД производи 300 000 војних авиона, 100000 тенкова, 124000 бојних бродова и чамаца, 41. милијарду бојевних зрна разних врста. Године 1944. број запослених је, у односу на 1939, био већи за 10 милиона. Незапослених је 1944. било само 1,2 посто радно способног становништва.
Прошле, 2011. године, 7. новембра, навршило се 70 година од уласка САД у Други светски рат. Повод је, наравно, био јапански напад на америчку луку Перл Харбур. Већ деценијама се зна да је врхушка САД знала да ће Јапан напасти, и да није предузела ништа да то спречи. Адмирал Ричардсон је, још 1940, опомињао председника Рузвелта да се Хаваји не могу успешно бранити из читавог низа разлога – од необучености кадра до неповољног положаја.
Амерички амбасадор у Токију, Џожеф Гру, писао је Стејт Департменту 22. јануара 1941. године:„Перуански амбасадор је обавестио моје службенике да је чуо из многих извора, укључујући и јапанске, да, у случају избијања неспоразума између Јапана и САД, Јапанци намеравају да изврше изненадни напад на Перл Харбур“.
Као и у случају наводног напада Ал Каиде на Куле у септембру 2011, о коме је америчка елита све знала (обавештајне службе других земаља су им дојавиле да је тако нешто могуће), тако је и напад на Перл Харбур био унапред познат; али, Америци је рат био насушно потребан – како би иначе расла индустријска производња?
________________________________________
________________________________________
А ево и података из чувене књиге Ентонија Сатона, „Вол Стрит и успон Хитлера“. Виљем Дад, амерички амбасадор у Немачкој, писао је Рузвелту: „У овом тренутку, више од сто америчких корпорација имају овде подружнице или заједничка улагања. Ди Понови имају савезнике у Немачкој и помажу им у послу око наоружавања. Њихов главни партнер је комапнија ИГ Фарбен, блиска властима, које дају 200 хиљада марака годишње за пропаганду која делује на америчку јавност.
Компанија Стандард Оил (Рокфелери, нап. В. Д. ) зарађује 500 хиљада долара годишње, помажући Немцима да праве синтетичко гориво у ратне сврхе“.
А чувени индустријалац, Хенри Форд, добио је (тобож, због тога што је пронашао аутомобил за широке народне масе) највише цивилно одликовање Хитлерове Немачке, јер је, новчано и пословним аранжманима, директно подржавао власт нациста.
Дакле, светска закулисна елита је спремна да направи још један Перл Харбур, да би остварила своје економске и остале, пре свега геополитичке, циљеве. Јасно је, наравно, да ће почети нападом на Иран (или ће Иран, тобож, „напасти“ Империју. ) Али, то не искључује могућност да тајне службе Империје „појачају“ ствар неком кацијом на територији САД. Не би им био први пут.
Сценарио будућег „напада“ на САД
Још 19.октобра 2008, сенатор (касније потпредседник САД) Џозеф Бајден је, у ужем кругу демократа, којима припада, изјавио да ће Барака Обаму у првом периоду мандата сусрести тешка искушења (слична онима која је имао Кенеди 1961–1962), и да ће Обама можда морати да предузме сурове и непопуларне одлуке („though, and possibly unpopular, decisions“), како у спољњој, тако и у унутрашњој политици.
У стилу пророчице из Делфа, Бајден је говорио о различитим „сценаријима“ кризе, помињући, као потенцијалне изворе опасности, Авганистан, Северну Кореју, Русију, Пакистан (нуклеарно оружје), Ал Каиду. Треба „стегнути каишеве“,рекао је тада, јер предстоји дуга и озбиљна криза. Обама је Бајденове исказе, назвао „реторским претеривањима“, али је Медлин Олбрајт устврдила да су у питању чињенице.
Обама није, бар за сада, доживео Кенедијево искушење („кубанска криза“, претња нуклеарним ратом), али свесно хрли у њега; и није „одрадио“ посао у првом периоду свог мандата, али – никад није касно. Јер, сценарио постоји. Глумци су, више-мање, небитни. На крају крајева, то уопште ни не мора бити Обама. Глумац – председник САД није био само Роналд Реган. Сви су они, бирани од стране мегакапитала, праве „владе у сенци“, више или мање глумци.
Још 31. октобра 2008, познати антиглобалиста Мајкл Хосудовски, објавио је текст „Други 11. септембар: саставни део америчке војне доктрине“. У њему је показао како припадници америчке политичке елите непрестано припремају становништво за нову „велику превару“, како је крваву оперету звану „11. септембар 20О1.“ назвао независни француски новинар, Тијери Мејсан.
Рецимо, челник Одељења за унутрашњу безбедност, Мајкл Чартер, пред студентима Универзитета Јејл, изјавио је, 7. априла 2008., да савремена достигнућа науке и технике дозвољавају малој групи терориста да убијају не само хиљаде, него стотине хиљада људи. Дик Чејни, десна рука Џорџа Буша Млађег (оног што је мешао „she“ и „her“), изјавио је, на војној академији Вест Поинт, 26. маја 2008: „Нико не може да гарантује да нас неће поново напасти“.
Једино што би становништво САД (већ тешко огорчено политиком разарања нормалног живота коју воде власти на повоцу Вол Стрита) могло да поново окупи око Беле куће јесте масовни (по могућству нуклеарни) „напад терориста“ на „амерички сан“. Још у децембру 2003, челник Централне команде (CENTCOM), генерал Томи Френк, рекао је да би још један масовни терористички удар на САД могао да допринесе прихватању ванредног стања и крају досадашње, макар и полуфарсичне, демократије (коју, очито, треба да замени нешто „ефикасније“).
Хосудовски нас подсећа да су тајне службе САД одавно разрадиле стратегију напада на сопствене грађане ради постизања агресивних циљева Империје.
Још 1962, CIA је Кенедију понудила план „Northwoods“, да би се оправдала агресија на Кастрову Кубу. Требало је направити покољ кубанских избеглица у Мајамију и потопити амерички брод у кубанској луци Гвантанамо, а затим оптужити Фидела и другове за тероризам. Кенеди је план одбио. Ускоро су га прецртали са списка живих.
После терористичког напада у Лондону, у јулу 2005, Дик Чејни је издао налог Стратешкој команди САД (USSTRATCOM) да припреми план деловања у случају новог 11. септембра. Августа 2007, на прорепубликанском „Фокс њуз“, познати колумниста Стју Буковски изјавио је да Америци треба нови 11. септембар, јер је антиратни покрет „дигао главу“, покушавајући да заустави ратне походе САД.
Неко може да каже: али, то су била времена републиканских „јастребова“. Наравно да не! Поред Мекејна, републиканског „милитаристе“ и Обама „миротворац“, причао је, у својој предизборној кампањи, о новом 11. септембру као претњи безбедности САД.
Зашто је мини –нуклеарни удар „право“ решење?
Зато што само атомска бомба омогућава да се терористички акт изврши тренутно, с огромним људским жртвама, дивљом паником и спремношћу грађана да радосно дочекају „чврсту руку“ диктатуре.
Хемијско оружје за терористички напад није поуздано. Више хиљада мртвих захтева велике количине отрова, га се шири споро, а и ветрови дувају. Биолошко оружје изазива епидемије, али оне могу бити заустављене карантинима.
Остаје атомска бомба.
Седам дана после Бајдена, у новембру 2008, шеф Пентагона Роберт Гејтс је изјавио да га „узнемиравају десетине хиљада старих атомских мина и атомских артиљеријских пуњења“, за које ни сами Руси не знају где су све расејани после Хладног рата. А то њих би (зар не?) могли доћи зли исламски терористи (украли их у доба „перестројке“ у Русији, или у нестабилном Пакистану). И – бум! Атомска печурка у САД! Разгорева се Трећи светски рат, а у овој „демократској“ земљи најзад уводе диктатуру. „Све за фронт – све за победу!“
Диктатура у САД: Законске основе постоје
Хосудовски је, у својим текстовима, показао да су у САД од 2003. године разрађене подробне процедуре за увођење ратног стања („martial law“), нарочито у случају „ванредног стања изазваног катастрофом националних размера“ (National Catastrophic Emergency). Таквом ситуацијом се, по председничкој уредби NSPD51/HSPD20 сматра „сваки инцидент, без обзира на локацију, који има исход у неуобичајно високом нивоу масовних последица, оштећења, или разарања које тешко утичу на становништво САД, њихову инфраструктуру и вршење функција власти“. Притом се тврди да оваква катастрофа може да се збуде у великим градовима САД.
А шта задаје ударац (у исти мах!) становништву, инфраструктури, природној средини, економији и власти? Атомска бомба. Одоше слободе & људска права. Почињу преки судови.
После 11. септембра 2001. увођењем тзв. „Патриотског закона“, Америка је постала права полицијска држава. FBI има чак и право да у градским библиотекама испитује шта грађани читају (рецимо, тражећи књиге о прављењу атомских бомби у шупи или гаражи). Прислушкивање телефона, читање електронске поште, скенирање, до голе коже, на аеродромима, камере малтене на сваком кораку су „патриотска“ свакодневица САД.
Прича се да су саграђени и концлогори за уклањање „опасних елемената“. Што да не? Толики Јапанци, грађани САД, држани су у концлогорима за време Другог светског рата, само зато што су САД и Јапан били у рату. Клинтон им се после извинио, понудио одштету преживелима. И сад би могли да хапсе и бацају у логоре „сумњиве“, а за педесет година да им се извињавају. Шта да се ради? Сурове околности!
Није нимало случајно да најугледнији светски прогностичар трендова, Џералд Селенте, већ позива Американце да беже из САД, које се претварају у логор. У интервјуу који је дао поводом своје најновије анализе скорих догађаја, датом аустралијској медијској кући ABC, Селенте коментарише најновији Закон о овлашћењима војске у ванредним ситуацијама, који је изгласао Сенат, а потписао Обама, и каже:
„Закон…председнику даје овлашћења да сваког човека назове терористом: на пример, мене. По мене ће доћи војници (војници, чак не ни полиција), развалиће врата, ухапсиће ме, навести измишљену кривицу, неће бити суда, пороте, судија…Они могу да ме муче и убију, ако хоће, а могу ме послати у неки од тајних затвора, разбацаних широм света“.
Ванредно стање у САД је могуће, јер мржња сиротиње према супербогаташима постаје све већа. Обама је дошао на власт тако што је сиротињи обећао да ће бити „нови Рузвелт“, да ће ударити порезе на богаташе и приходе усмерити сиротињи и средњој класи. Обећао је и велике програме у привреди и социјалној сфери које ће финансирати држава.
А криза у САД и свету је системска, и не може се више решавати палијативним средствима.
Шта је САД извукло из претходне велике кризе?
Други светски рат, видели смо. После њега, Америка је загосподарила Европом (осим Истока, препуштеног Стаљиновој „обради“) и створила основе за свој сателитски систем полунезависних држава, који се сада зове Европска Унија.
Трећи светски рат ће бити такав да ће сви заборавити ко је изазвао кризу, надувао спекулативне мехуре од сапунице, наштампао доларе без покрића. САД може поново да заигра улогу витеза на белом коњу, који ће Сибир, рецимо, „поклонити човечанству“ (зар Сибир сме да има само једна држава која, узгред буди речено, не негује „људска права и демократију“)?
Европу треба ослободити од „енергетске уцене“ Москве, Кину трајно удаљити од Далеког Истока Русије, спречавајући је да 2020. буде најјача светска сила.
Што се тиче приче о Обами као пријатељу сиротиње, Робину Худу наших дана, она је, од почетка, била само бајка. У доба избора 2008, у складу с истраживањем агенције „Prince & Associates“, републиканаца Мекејна као председничког кандидата подржавали су тзв. „мали милионери“ (од 1 до 10 милиона долара), а Обаму – „прави“ милионери (од 30 милиона навише). Мекејна су подржавали нафташи, а Обаму (Робина Худа који се показао као Суперхик, онај из „Алана Форда“ што отима сиромасима да би дао богаташима) финансијски магови, главни кривци и за садашњу кризу (председник JP Morgan, Џеми Дејмон; шеф Goldman Sachs, Џон Корзајн; председник Federal Bank of New York, Тимоти Гајтнер; о Сорошу да и не говоримо). Њима је јасно; криза је шанса да остану у игри и поново поведу Америку и свет. Опет у пропаст. САД треба да буду „борбена диктатура с неорузвелтовским курсом“ (А. Горбунов).
Тако би се „амерички сан“ претворио у „амерички кошмар“. Али, супербогаташима би остало њихово супербогатство. И још би се увећало. Барем они тако мисле.
Као што смо видели, изговор за рат може постати прича о тероризму. Тероризам одлично пали, свуда и на сваком месту где влада Империја.
Терор као средство манипулације или још нешто о тероризму иза кога стоји Империја.
Швајцарски професор Универзитета, Данијел Ганзер, објавио је, средином прве деценије 21. века, своју студију „Тајне НАТО армије“, и доказао да је НАТО Империја у току пола века Хладног рата организовала тајне операције атентата и терористичких атака, приписаних левици, да би левичарске идеје учинила непопуларним (а шта је главна идеја левице ако не идеја социјалног солидаризма, због које, а у име „људских права“, недавно растргоше Гадафија?)
Реч је о тзв „стратегији затегнутости“. Ево Ганзерових увида:
ЋМали број људи зна шта тај израз стратегија затегнутости значи. Реч је о тактици која се састоји у томе да се изврше терористичке акције и да се оне припишу некоме другоме. Под изразом стратегија затегнутости мисли се на потхрањивање страха људи према одређеној групи.
Те тајне НАТО структуре је опремала, финансирала и увежбавала ЦИА у сарадњи са МI6 (Британске тајне службе) да би се бориле против совјетских војних снага у случају рата, али исто тако, према информацијама с којима данас располажемо да би извршавали терористичке акције у различитим земљама. У мојим истраживањима дао сам доказе да су те тајне армије постојале не само у Италији, већ у читавој западној Европи: Француској, Белгији, Холандији, Норвешкој, Данској, Шведској, Финској, Турској, Шпанији, Португалији, Аустрији, Швајцарској, Грчкој, Луксембургу, Немачкој.“
Било је покушаја да се уђе у траг злочина које су НАТО нацисти починили под заставом комуниста; о томе Данијел Ганзер вели:
„Ако узмемо на пример случај Италије, сваки пут када је комунистичка партија тражила од владе објашњење о тајној армији која је деловала под ознаком „Гладио“, није никада добила одговор, под изговором да је то државна тајна. Тек је 1990. године Ђулио Андреоти признао постојање Гладиа и његове директне везе с НАТО, ЦИА и M16. Управо у то време је и судија Феличе Касон могао да докаже да је аутор атентата у Петеану 1972. који је тада уздрмао Италију, био Винченцо Винцигера, који је пропадао екстремној десничарској групи по имену „Ордине Нуово“, а који се до тада приписивао борцима екстремне левице. Винцигера је признао да је починио злочин у Пантеану, уз помоћ тајних италијанских служби. Винцигера је такође говорио о постојању те тајне армије „Гладио“.“
Терор, чије је порекло нејасно, одличан је начин да се манипулише јавним мњењем. Сви циљеви Империје се тако покривају маглом хуманитарне реторике; не убијамо због нафте, него због „људских права“.
Али, по Ганзеру, суштина је у следећем:
„Реч је о борби за контролу енергетских ресурса, евроазијског блока који се налази у тој стратешкој елипси, која иде од Азербејџана преко Туркменистана и Казахстана до Саудијске Арабије, Ирака, Кувајта и Персијског залива. Управо ту у том региону, одвија се тај такозвани рат против тероризма, у коме су концентрисане најзначајније резерве нафте и гаса.
По мом мишљењу, није реч ни о чему другом, него о геостратешком улогу у оквиру кога Европска унија може само да изгуби. Јер, уколико САД преузму контролу над овим ресурсима и уколико се енергетска криза погорша, они ће им рећи: „Ви желите гас, ви желите нафту, врло добро, ми у замену желимо ово или оно“.
Ганзер је, као објективан научник сумњичав и поводом 11. септембра 2011. Ево шта тврди:
„Моји студенти и други људи су ме увек питали: Да ли је тај „рат против тероризма“ заиста повезан са нафтом и гасом, да ли су атентати од 11. септембра такође били изманипулисани? Или је то пука коинциденција да су муслимани Осаме бин Ладена извршили нападе управо у тренутку када су западне земље почеле да схватају да је на помолу нафтна криза?
Почео сам да се интересујем за све што је било написано о 11. септембру и да такође проучавам званични извештај који је објављен у јуну 2004. Када се унесете у тај предмет, одмах видите да ту постоји једна велика планетарна дебата о томе шта се заиста догодило 11. септембра 2001. Информација са којом располажемо није сасвим прецизна.
Оно што је нејасно у том извештају од 600 страна, то је да се уопште не помиње трећа кула која је срушена истог дана. Комисија говори осамо о рушењу две куле, Близнакиње (Twin Towers), постоји и трећа кула, висока 170 метара која се срушила а која се назива WTC7. У њеном случају говори се о малом пожару. Разговарао сам са професорима који добро познају структуру грађана, они по питању дешавања у Пентагону. На фотографијама које имамо не види се авион. Практично је несхватљиво како је неки авион могао ту да падне.“
Дакле, прича о терористичком акту на територији САД, сасвим је употребљива за циљеве Империје, на чијем челу се налазе неонацисти из редова финансијске олигархије. Када ће бити испричана преко „најобјективнијих“ медија света, попут CNN, остаје да се види. Страх нас је да би то могло бити ускоро.
Уместо закључка
Империја, и они који њоме владају из сенке, очито су на све спремни. То, међутим, уопште не значи да ће победити. Јер, банкари (лихварска интернационала) већ двеста година покушавају да успоставе светску власт; први њихов освајач био је Наполеон, који је сломио зубе у Русији 1812. године. И Хитлер, кога су гојили и спремали за рат, сломио је зубе у Русији, 1941–1944. године.
По оној народној:„Ал не рече Туре:„Ако Бог да““.Туре опет није рекло:„Ако Бог да“. Туре опет прави рачун без крчмара. Опет им се чини да су најјачи, најлепши, најпаметнији, и да су све то сами открили. Јер, иако сила Бога не моли, Бог силу не воли; а како је запазио велики руски математичар и философ, Игор Шафаревич, тоталитарни системи се често сламају од најобичнијих животних околности.
Наравно да лихвари плаше човечанство својом свемоћи. Наравно да су спремни да користе атомске бомбе и тајна оружја. Али, такође наравно, све то кострешење може да се заврши подвијањем репа. Јер, док год постоји тајна Божјег старања о свету и људске слободе која се не мири са злом, историја није завршена. Живи били, па видели; па чак и да не будемо живи, можемо да победимо. „И кад нам мушке узмете животе/ гробови наши бориће се с вама“, певао је Алекса Шантић. „Волови јарам трпе, а не људи, Бог је слободу дао за човјека“, понављамо и ми за њим.
Литература
1.А. Горбунов: Апокалипса по наруџбини, http://vlasti. net./news/2.
2. Александар Панарин: Хоризонти глобалног грађанског рата („Геополитика“ 21/2007; 22/2007)
3. Данијел Ганзер: Тероризам за који НАТО није преузео одговорност „Геополитика“ 22/2007)
