Početna Tekstovi ВЛАДАВИНА МИЛАНА ОБРЕНОВИЋА

ВЛАДАВИНА МИЛАНА ОБРЕНОВИЋА

554
0

ДРУГИ ДЕО – ПРВИ РАТ

Кнез Милан Обреновић је постао, након стицања пунолества, суверени владар 10. августа 1872.године.

Његов отац Милош Обреновић био је син рођеног брата кнеза Милоша, Јеврема Обреновића, док му је мајка била Марија Катарџи, једна од најлепших девојака из румунске аристократије.

Отац је био коцкар, распикућа, јурио је жене, без морала, залагао је накит своје жене да би време проводио са својим курвама, оставио је огромне дугове и умро је млад.

Мајка се, након Милановог рођења, брзо разишла са својим мужем и везала се са кнезом Кузом, заборављајући на одгајање малог детета.

Кнез Михаило, који му је био тутор, одлучио је да малог Милана узме од неодговорне мајке и да га пошаље у Париз на васпитање и школовање.

 

Милан је био размажено и запуштено дете, занемарен и телесно и духовно, без моралног васпитања, неспособан за напоре, без навика за хигејену и дисциплину, без знања, није хтео ништа да учи, непослушан, дивљи, искрен, простосрдачан и наиван.

Великим залагање његових васпитача, успео је до пунолетства значајно да напредује, француски је одлично писао и говорио, први је био у немачком, гимнастици и историји, мада је највише волео да се занима политиком.

Био је енергичан младић, виспрен, бистар, проницљив, лепо развијен, сувише гојазан, који је волео људе да изиграва и омаловажава.

 

Када је дошао на власт, показао је исте особине свога оца у трошењу новца и своје мајке у разметљивости.

Два пута се више новца трошило на његовом двору, него у време владавине Михаила.

Бордо и шампањ се просипао, месо се бацало у изобиљу и на обичан лов је одлазило по 3.000 дуката.

Одело, које би обукао једном или два пута, одмах би бацао или поклањао, рукавице је мењао два – три пара дневно, имао је страст да купује, нарочито женски накит, био је лудачки издашан и дарежљив да је за најмању услугу делио фишеке од педесет и сто дуката, док га је послуга у Бечу обожавала јер је давао невероватно велике бакшише.

 

Међутим, за разлику од кнеза Милоша и кнеза  Михаила, Милан није наследио велико богатство,  јер је огромно наследство Михаила отишло кћеркама кнеза Милоша и њиховој деци, па је дворску касу врло брзо испразнио. Задуживао се преко сумњивих посредника уз зеленашке камате, па је почетком 1876.године његово финансијско стање било тако лоше да он у очајању тражи од Аустроугарске владе лични зајам од 60.000 дуката, које није добио, него му нуде годишњу субвенцију од 30.000 форинти.

 

Савременици су га оптуживали да је лакомислен и да има деспотску нарав.

Био је напрасит и безобзиран.

Отворено је говорио своје мишљење о људима и политичким догађајима.

Поседовао је интелектуални цинизам и вешто га је користио у разговору са људима.

Није веровао у Бога.

Сматрао је да су сви људи лоши и да је живот борба у којој побеђују лукавији и немилосрднији.

Имао је, кажу, добро срце, али дух покварен.

 

Губио је осећање мере и пристојности, када би се изнервирао.

Падао би у јарост, када би му неко противуречио. Тада би показао један луди инат.

 

Кнез Милан се верио 25.јула 1875.године са Наталијом Петровом Кешко, чији је отац био руски пуковник и имао је велика имања у Бесарабији, док је мајка била Румунка, орођена са богатим молдавским породицама.

Знао је боље француски него српски језик, касније га је научио добро, али га је увек говорио са страним акцентом.

 

Није имао србска осећања и више је био међу Србима странац.

Није му било јасно, у време женидбе, када је избио херцеговачки устанак, откуда толика ратоборност и распаљеност у Србији.

Није био куражан и сваку је опасност преувеличавао.

Ствар по њега да буде још гора, имао је рођеног ујака, пуковника Катарџија, који је, мада војник, био велика кукавица и непрестално га је плашио, говорећи да буде обазрив, да чува себе и да пази да не изгуби престо.

 

Када би се нашао у некој муци, имао је обичај да се гласно јада и да запомаже.

Држао је бескрајне монологе сваком ко би му дошао, како би отерао страх који га је обузимао.

Жалио се страним конзулима и оговарао своје министре у влади.

Сујетан је био и осветољубив.

Када је 1875.године најурио Ристића из владе као свог личног непријатеља, рекао је да ће га дебелом тољагом да издевета.

 

У припремама за Први рат са Турцима, поново је био приморан да узме Ристића, који је на све начине покушавао да направи чврст савез са црногорским кнезом Николом, али овај је тражио 40.000 дуката готовине.

У читавк државној каси Србија је имала само 70.000 дуката готовине.

Ристић је, ипак, одлучио да одвоји тражену суму и да пошаље кнезу Николи.

Који није испунио обавезе из договореног савеза, да привуче на себе један део турских снага из Босне, јер није отпочео ратна дејства према Србији, како би се спојио са србском војском, стално су одуговлачили и отезали, него се усмерио на локални рат у западној Херцеговини, па Србија није имала никакве користи од тих ратних операција.

 

Ушли смо у Први рат са Турцима дипломатски, финансијски и војно потпуно неспремни.

Ратоборни Ристић је у рат ушао непромишљено и лакомислено. Почео је рат на срећу. Надао се да  братска Русија неће остати равнодушна према јуначким напорима србског народа, али није имао никакав уговор са Русијом. Било је то необично за опрезног Ристића, али играо је ризично и одлучио је да Русију стави пред свршен чин.

Али, Русија, због својих односа са Великим силама, није била вољна да отпочне рат.

 

Најбољи доказ одушевљења Срба за рат је могло да се реално види када је расписан добровољни ратни зајам.

Прикупљено је свега – 1.224.976 динара од народа, док је расписани зајам био на 24.000.000 динара.

Пошто нису успели да скупе потребна средства, Влада се одлучила да уведе принудан зајам на 18.000.000 динара, да би износ, нешто касније, спустили на 12.000.000 динара.

Мада је наплаћивање било врло енергично, скупљено је само – 3.705.829 динара.

 

Влада је одлучила да од руских банака узме зајам од 3.750.000 рубаља.

Али ни тај износ нисмо добили у целости, него 2.130.000 рубаља или 5.325.000 динара.

Добили смо унапред милион динара аванса, док је продаја наших обвезница на руском тржишту ишла јако слабо.

 

Када саберемо све што је Влада сакупила на основу разних врста зајмова, онда је то био износ близу 10 милиона динара, док су ратни трошкови процењени на 24 милиона динара.

 

Влада је онда одлучила да донесе закон о реквизицији.

Односно, закон је дозвољвао да Влада на основу дате признанице узме од народа све што јој треба за потребе војске.

Тако је, на силу, прикупљено још – 7.746.591. динар.

 

Све у свему, укупни трошкови Првог рата су били 27,5 милиона динара и Србија је 4/5 тих трошкова сама платила.

Значи, водили смо Први рат о свом трошку.

 

У време припреме за Први рат, Србија је била опасана са свих страна турским земљиштем.

Зар  данашњу Србију не окружују НАТО земље?

Зар сви наши суседи нису клекнули пред НАТО зликовцима?

Историја се понавља и морамо је зато добро да изучимо да не направими нове историјске грешке.

 

Погрешна је била процена Ристића да ће остали балкански народи, када Србија буде ушла у рат са Турском, да се побуне и подигну на устанак, како би онда заједно отерали окупатора и донели слободу својим народима.

Рат је почео, али нико није устао на устанак.

Чак ни наши Срби из Војводине, који су обећавали да ће сигурно хиљаде добровољаца доћи да помогну ослобађање Старе Србије, нису дошли.

Када су они били угрожени 1848.године мађарским злочинима, онда су добровољци из Србије, потпомогнути средствима Владе, које је предводио Книћанин и Блазнавац, храбро стали у заштиту своје браће из Аустроугарске.

 

Руски комадант Черњајев је био лично врло храбар човек, али није умео да командује масама.

Погрешно је било што је кнез Милан препустио њему да о свему сам одлучује.

Ни његови официри нису били од велике користи, јер су били белосветски авантуристи, који су дошли да ратују, не због неке узвишене идеје о помоћи братском народу, него је рат за њих био нека врста опасног спорта.

Дошло је 718 руских официра, док смо ми имали само 460 официра, добровољаца је било 2.000, остало су били лекари, болничари, милосрдне сестре и свештеници.

То је била сва руска помоћ у Првом рату.

 

Било је потпуно очекивано да наша офанзива пропадне.

 

Кнез Милан је био поражен.

Тешко је подносио одговорност.

Ушао је у рат раздраган, себе је видео као великог победника и славног историјског војсковођу, егоцентично је хтео да присвоји све успехе за себе, пред војском је тетралано глумио Милоша Обреновића, чак је и његове речи понављао „ Ево мене и ево вам рата са Турцима!“, али када су порази дошли, брзо је клонуо, постао је малодушан, ухватила ге је паника и уплашио се да не изгуби престо.

Показао је једну изузетно лошу особину за владара, био је – поводљив.

Наш народ, према мом мишљењу има, поред многих добрих особина древног народа, једну од лоших особина, која нас скупо кошта кроз историју, нарочито у последњих сто година, а то је управо та поводљивост.

 

Кнез Милан је то показао у Првом рату према Русима, а када се разочарао у Русе, онда се окренуо Аустрији и онда је слепо слушао аустријске дипломате.

 

Србија је тада имала 1,3 милиона становника.

Изгубили смо у Првом рату 5.000 војника, имали смо рањених 9.500 војника и око хиљаду војника несталих у ратном вихору.

Како је рат вођен на нашем земљишту, источна Србија је била прегажена и опустошена, добили смо 200.000 избеглица, док су Турци на најсвирепији начин кажњавали цивилно становништво.

 

Тако се неуспешно завршио Први рат.

 

Србија би доживела још тежи пораз и изгубила би многе територије, да се  Русија није умешала и приморала Велике силе, које су натерале Порту да заустави ратну офанзиву у Србији и потпише примирје.