IV ДЕО – ВЛАДАВИНА НАПРЕДЊАКА
Aфере у изградњи железнице су кулминирале када је банкротирала Генерална унија, која нам је оставила дугове у износу од – 34.485.331 динар.
Колико је то био велики износ за Србију, најбоље говори податак да је укупан годишњи буџет државе износио 26 милиона динара.
Министар финансија Чедомиљ Мијатовић је био нападан од опозиције што је био тако лакомислен и што је поверовао Генералној унији, када је Бонтуу дао унапред железничке обвезнице, како би га спасио банкротства, док се он оправдавао да је то његова „ урођена слабост или управо лудост да свакоме помаже ко се нађе у невољи.“
Заиста, невероватно!
Не би ме чудило, господо другови, да Узурпатор и Велеиздајник, који данас уништава и распродаје Србију, према налогу наших вековних непријатеља, изјави, када буде, напокон, оборен са власти и када буде бачен на сметиште историје, да је све радио због своје урођене слабости да слуша Брисел и Вашингтон, који су за њега центри светске моћи и којима он не може да се одупре јер нема храбрости, јер кукавица, полтрон и мекушац.
Пад Генералне уније није само угрозио материјалне интересе наше државе, него и материјалне интересе похлепног кнеза Милана. Није довољно расветљено колико му је Бонту дао у готовом новца, али се зна да је он 150.000 франака дао Генералној унији да игра на берзи за његов рачун. На почетку је све ишло јако добро, рачун је остваривао добит, али када је дошло до банкротства Генералне уније заробљено му је 230.000 франака. Поред тога, уочи банкрота Генералне уније дошло је до пада њених акција, па су лаковерног и похлепног кнеза Милана убедили да купи још 1.000 тих акција у паду, које, после неколико мсеци, више нису ништа вределе.
Берзанске шпекулације кнеза Милана су задржане у тајности.
Насталу штету кнезу је покрила држава, тако што је, проглашавањем краљевине Србији, краљу Милану следовање апанаже повећано са 700.000 на 1.200.000 динара.
Краљевина Србија је проглашена 22.фебруар 1882.године.
Славље и весеље који су приређени поводом проглашавања краљевине, личило је јако на оне гозбе које трговац у кризи приређује да би обмануо свет о свом материјалном стању.
Краљ Милан је одлучио да као прави краљ обиђе Србију и да се тако приближи свом народу, кога уопште није познавао.
Али његов проблем је био у томе што он није умео да говори са обичним народом, јер његова нервоза и напрасита речитост су одбијале сељаке.
Краљ Милан то није могао да разуме и оптуживао је радикале, које није могао да поднесе, да они роваре и хушкају народ против њега.
Први атентат на краља Милана је извршен 11.октобра 1882.г. када је био на улазу у Саборну цркву.
На њега је пуцала из револвера Јелена – Илка Марковић, удовица пуковника Јеврема Марковића, који је невин стрељан у Тополској буни, по нарочитој жељи краља Милана.
Први метак је промашио и онда су скочили гардисти и разоружали очајну удовицу.
Јелена – Илка Марковић је извршила самоубиство у пожаревачком затвору.
Аустрија је водила велику борбу са Русијом око Србије.
Краљ Милан није могао да издржи ту неизвесност око тога коме ће Србија да припадне, па је стога одлучио да се потпуно веже за Аустрију и да Русију држи на дистанци.
Поред Тајне конвенције, за коју народ није знао, краљ Милан настоји да обезбеди још чвршће везе са Аустријом и његова замисао је била да Србија буде припојена Хабзбуршкој монархији, како би се ослободила погубног утицаја Русије на србски народ.
Он је ишао чак толико далеко да је желео да избије рат између Аустрије и Русије, да Аустрија победи Русију и да онда награди краља Милана, свог верног поданика, додељивањем Македоније.
Краљу Милану се није свиђао западни парламентаризам.
Он је највише волео да спроводи свој лични режим.
Сличност са нашим данашњим догађајима је невероватна.
Уместо краља Милана ставите име овог несретника Узурпатора и уместо Аустрије ставите име Европска унија, па ћете тако да добијете да се ништа није променило у накарадној политици Србије.
И тада и данас су на власти били напредњаци.
Напредњаци су водили однарођену финансијску и привредну политику.
Нов систем посредних пореза је премашио економску снагу народа, који је грцао под великим државним наметима.
Сви трговачки уговори са Аустријом су били на нашу штету, упропашћени су домаћи занати, који су били уништени од стране јаче аустријске индустрије.
Уговори о државних зајмовима закључени су са странцима под изузетно неповољним условима и довели су државу у потпуну зависност од страних банака.
Туђински капитализам, индустријски и финансијски, немилосрдно је пљачкао Србију као своју колонију.
Због све већег незадовољства народа, који није могао да издржи толику тортуру власти, напредњаци постепено уводе полицијски деспотизам.
Почела је одлучна борба парламентарна борба напредњака и радикала.
Напредњаци су имали подршку краља Милана, док су радикали имали подршку народа.
На изборима 7.септембра 1883.године радикали су тријумфовали.
Краљ Милан је био расрђен победом радикала.
Тога лета он је отишао у посету аустријском и немачком цару, који су му приредили величанствен пријем и одвели га на војне маневре, где га је спопала вртоглавица када је видео какву моћ та царства имају и он је био убеђен да је одабрао праву страну за будућност Србије.
Победа радикала га више није занимала и он је, пун самопоуздања и охолог презира према радикалима, одлучио да се политички обрачуна са њима.
Међутим, није препознао политичку вољу народа, који је тражио потпуну промену погрешне политике.
У међувремену, у јулу 1883.г. напредњачки министар војни је наредио да се од народа покупе старе пушке, али им није обезбедио нове.
Тако се разоружавао један ратнички народ, како би тирански режим био сигуран да неће да дође до оружане побуне.
Али, упркос свему, побуна је врло брзо избила и названа је – Тимочка буна.
Режим уводи ванредно стање, ангажује војску, покреће преке судове и хапси све побуњенике.
Краљ Милан показује сву своју немилосрност у одбрани личне власти.
Осуђено је на смрт 94 побуњеника, на робију 567, на заточење 5 и на затвор 68 ухапшених бунтовника.
Од осуђених на смрт стрељано је 20 побуњеника.
Никола Пашић је осуђен на смрт, али је он на време побегао из земље у Бугарску.
Мада је тврдио да он није био умешан у буну, што није било тачно, лукави лисац је предосетио да ће мржња краља Милана да се обруши лично на њега и зато се брзо склонио.
Краљ Милан је насилно гушење Тимочке буне и кажњавање коловођа видео као свој велики политички успех.
Схватио је да му главни ослонац у спровођењу личног режима треба да буде стајаћа војска. Народна војска је била погрешан концепт на кога се више није хтео да ослања.
Сада је био убеђен да једино тако може да дође до диктаторског положаја, за којим је толико жудео.
У спољној политици краљ Милан ништа није радио без одобрења Аустрије.
Он је био толико несмотрен, ишло је чак до политичке глупости, да је државне тајне одавао аустријским посланицима и са њима се све договарао.
Чак ни своје најприсније мисли није крио од аустријских посланика.
То је било заиста несхватљиво и необично у међународним односима.
Његово аустрофилство је прелазило у мономанију.
Заслепљен је био Аустријом.
Таква његова политика је била јако опасна за наше националне интересе.
Али, његова скоројевићка сујета за то уопште није марила.
Ташт и амбициозан у успостављању личног режима, био је спреман да читаву Србију жртвује за интересе Аустрије.
Није га интерсовала популарност у његовом народу, него је настојао да буде популаран на бечком двору.
Он је био увек незадовољан када би боравио у Србији, било му је досадно, гледао је са презиром на народ и волео је да се дружи са страним великашима и дипломата, одлазио је радо са њима у лов у Угарску и дивио се богатсву и култури Аустрије.
Краљ Милан није марио за уставна ограничења.
Увео је полицијски режим, који је све у држави контролисао.
Истовремено, корупција је владала на свим нивоима власти.
Либерали су оставили дуг државе од 25 милиона динара.
За четири године владавине напредњака, дуг је нарастао на 200 милиона динара.
Расли су стални буџетски дефицити. Државна каса је била празна.
Стране банке су пљачкале Србију.
Хајдучија се јавила у многим окрузима.
Ништа се, нажалост, није променило до данас.
Хајдучија је само данас легализована.
После угушење Тимочке буне, побегло је у Бугарску 50 бунтовника.
Бугарска влада им је дозволила да се настане дуж границе са Србијом.
На тај начин су они могли из изгнанства да воде радикалску политику против напредњака и краља.
То је довело до почетка политичког сукоба са Бугарима, који се проширио и на заузимање бреговске карауле од стране Бугара.
Зближавање Аустрије и Русије је било је поражавајуће за краља Милана, који је очекивао рат између ове две велике силе.
Он је знао да емигранте у Бугарској подржава Русија и да је Русија стала иза брака Петра Карађорђевића са кнегињом Зорком, кћерком кнеза Николе Петровића.
Плашио се да не изгуби престо и зато је напето ослушкивао шта се догађа у односима Аустрије и Русије.
Страх га је толико обузимао да је, у тренуцима очаја и малодушности, клонуо духом и помишљао да, због тога што се плаши издаје Аустрије, поднесе оставку и побегне из Србије.
Краљица Наталија је била многу мудрија и политички зрелија особа од њега.
Она је устала против аустрофилске политике краља, сматрала је да таква политика није добра, јер је Србија постала роб Аустрије, да краљ губи популарност код народа и да ће потрошити наследство свога сина.
Краљ се везао све више са својом сестром од ујака Маријом Катарџи, која га је све више гурала у отворен и директан сукоб са краљицом.
Краљ Милан је патио од несанице, добио је рђаву боју нервно болесног човека, имао је у говору неку горчину и био је неизлечиви распикућа.
Колико није марио за Србију и колико је био похлепан, најбоље се види из тога што је, налазећи се у великим новчаним дуговима, био спреман да своја владалачка права и своју земљу прода за добре паре Аустрији.
Он је чак наметао дужност Аустрији да окупира Србија.
Аустрија је видела да краљ Милан жели угодан живот и да је спреман да јој све прода, али они су то одбили, јер би пре пристали да уђу са војском и окупирају Србију, него да од помахниталог краља купују државу.
У пролеће 1885.године дошло је у средњој Азији до таквог сукоба Русије и Енглеске, да је, на моменат, изгледало да је њихов рат неизбежан.
Краљ Милан је ликовао.
Радовао се том рату и био спреман да отпочне рат на Балкану, како би приморао Аустрију да уђе у рат са Русијом.
Када је минула опасност о озбијању руско – енглеског рата, он се разочарао, али је наставио да сплеткари око избијања рата на Балкану.
Он је очајнички радио на томе да се Србија припоји Аустрији.
И зато је све чинио да избије аустријско- руски рат.
/ наставиће се /
