СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
„ ВЛАДА МИЛАНА ОБРЕНОВИЋА“
ПРВИ ДЕО
Имао сам потребу да поново прочитам три књиге Слободана Јовановића о владавини краља Милана Обреновића.
Обнављам пређено градиво и нисам се покајао.
Мислим, драги пријатељи, жељни знања, да ће и вама да буде интересантно.
Има доста подударности са данашњим добом, поготово што су и тада, у једном делу владавине краља Милана, на власти били напредњаци.
Завршетак њихове владавине је био врло упечатљив.
Али, о томе касније.
Добро је да у овом тексту, у овом личном приказу, поновим и подсетим моје читаоце на догађаје које су многи од њих, верујем, давно заборавили.
Историја је учитељица живота, ако неко хоће да учи из њених књига.
Ми, Срби, смо познати по томе да брзо заборављамо и да нисмо склони да учимо на грешкама из наше историје.
Ту непромишљеност скупо плаћамо.
Увек се, нажалост, освестимо тек када ударимо главом о зид и када схватимо да је зид, ипак, тврђи од наше усијане и заведене главе.
У овом кратком представљању, изабраћу само оно што је мени било јако интересантно у овом периоду наше историје.
Ако вас заинтересује да више сазнате о том добу, онда узмите све те три књиге, наоштрите оловке, препоручујем да увек читате са оловком у руци, ради подвлачења и записивања, па полако утоните у тај свет да се уверите колико нам је заиста близак и савремен.
Изгледа да се у историји готово ништа вековима не мења и да се вртимо у зачараном кругу Дантеовог пакла, падајући као нека наводна развијена цивилизација све ниже у понор.
Топчидерска катстрофа и убиство кнеза Михаила, довела је на власт у кнежевини Србији намесништво, јер је Милан Обреновић био малолетан.
Тако овде можемо да упознамо двојицу од три намесника, Миливоја Петровића Блазнавца и Јована Ристића.
За Блазнавца се причало у народу да му је мајка служила у харему кнеза Милоша, да је остала трудна и да је онда дата сеоском дућанџији Петру, уз добар мираз, па тако испада да је Блазнавац био син Милошев, чиме се он поносио. То, наравнно, никада није историјски доказано.
Блазнавац је био амбициозан, лакташ, непоуздан, брбљив лажов, отмене спољашности, интригант, властољубив, умео је човеку да се увуче под кожу, послат је у Беч од стране Книћанина да мотри на кнеза Милоша, који се спремао да изврши преврат у Србији, брзо се додворио кнезу и постао његов читач новина.
Био је образован тек упола и волео је да сплеткари.
Према упутствима владе у Београду, Блазнавац је намамио кнеза Милоша у Загреб, где су га, према договору са Људевитим Гајем, ухапсили, као мађарског агента, затворили на двадесет дана и онда су му Гај и Блазнавац узели по 28.000 форинти да би га ослободили.
Морате да признате, господо другови, да је политика заиста најподлија људска делатност.
Зато никада нисам имао жеље да се професионално бавим политиком, немам ту проклету амбицију, нисам властољубив и гадим се политичког олоша, који су на све спремни само да би се докопали власти и материјалног богатства.
Њихово бављење политиком је искључиво у циљу да се лично обогате и да, добијајући политичку моћ, нахране своју болесну, паланачку сујету.
Када се кнез Милош вратио на власт, одмах га је затворио, хтео је да му суди, али млади кнез Михаило га је спасио, па је тако пуковник Блазнавац, тада највиши чин у србској војсци, протеран у његово село Блазнаву.
Овде наводим један јако интересантан детаљ из биографије Блазнавца.
Детаљ који нам показује на шта су све спремни бедни политичари, само да би се по сваку цену докопали власти.
Наиме, док је био у прогонству на свом селу, Блазнавац 1859.године тајно доставља писмо Осман паши, заповеднику београдске тврђаве, где објашњава како да се Обреновићи оборе са власти, како да се протерају и како да се Србија начини верном провинцијом Турске царевине.
Он је чак разрадио потпуно стратегију како би Турска поново могла да заузме Србију.
Невероватно!
Човек остаје запрепашћен пред оволиком подлости и пакости Блазнавца.
Какав мораш да будеш покварењак, хуља и гмаз да би овако велеиздајнички наступио да би се докопао власти.
Убеђен сам, мада немам никаквих конкретних доказа, али имам добру далматинску интуицију, да је лицемер и полтрон Вучић, мекушац и гњецави увлакач, радикални шовиниста, ратни профитер и ратни хушкач, носач гајба пива, психопата и хулиган, исто се овако, подло и покварено, псећи понизно, нудио 2012.године улицканим комесарима из Брисела и бахатим каубојима из Вашингтона, спреман да испуни све њихове налоге само да би се докопао власти.
На нашу несрећу, успео је у томе и зато се наша национална трагедија наставља.
Ево још једне сличности са данашњим Узурпатором.
Блазнавац је био министар војни који много говори, али мало твори.
Лепим речима и непресталним обећањима је заваравао свет, па су многи изгубили поверење у њега.
Међутим, после топчидерског атентата, показује се у новој светлости.
Интригант постаје силеџија.
Навијач у хорди постаје хулиган.
Окружен са шест жандара и револвером за појасом, он почиње да влада Србијом по праву јачега.
Комадант је војске и нико не сме да му се супростави.
Тражи власт или живот.
Цео свет зна да је малолетни кнез само кнез по имену, док је Блазнавац прави кнез Србије.
Насупрот њему, други намесник Јован Ристиће је био марљиви ђак, штребер, шкрт на речима и ревносни чиновник.
Доктор философије из Хајделберга је научио да буде стрпљив, да не истрчава пред руду, да дипломатски наступа, да чека своју прилику, убеђен да је ауторитет важнији од популарности и да ће о значају његових политичких дела судити само историја.
Био је пун самопоуздања, јер је био најобразованији дипломата, самосвестан, надмени скоројевић, националистички мегаломан, миран и тврд преговарач, који је увео новину у србску дипломатију, коју ми немамо од Петооктобарског преокрета.
Наиме, све наше дипломате пре Ристића су биле сервилне према странцима.
Та сервилност је потицала од осећања ниже вредности у сусрету са странцима.
Могу да потврдим да се тако понашају сви србски политичари од Петог октобра до данас и да ме такво њихово понашање излуђује.
Никада нисам могао да разумем такав облик сервилности и понизности према странцима.
Морам да признам, да сам се стидио како су се функционери ДОС-а понашали према шеснаестим чиновницима међунароидне заједнице. Како су пузали, улагивали се и мирно стајали пред тим нитковима и барабама, који су им се, када би окренули леђа, смејали и изругивали.
О понашање овог данас љигавог о одвратног Велеиздајника, могао бих да напишем читаву једну књигу понижавања и бламирања наше државе и нашег древног народа.
Послујем четири деценије на светском тржишту и радим са странцима свих раса, вера, нација и идеолошких опредељења, радио сам са председницима држава, премијерима, министрима и гувернерима великих и богатих држава, пословао сам са милијардерима и аристократским породицама које су старе неколико векова, али никада нисам имао сервилан однос према странцима, нити сам дозвољавао њима да се у мом друштву понашају препотентно и узвишено.
Ако занамо древну историју нашег народа, ако знамо колике смо све жртве поднели за наш опстанак и независност, ако знамо шта смо све учинили за европску и светску цивилизацију, онда нема никакве основе, никаквог разлога, да се понижавамо, стидимо, пузимо, клечимо, молимо и глумимо глупе кловнове, који треба да испуњавају све налоге наших вековних непријатеља, који нас мрзе и који геноцидно хоће да нас биолошки униште.
Јован Ристић се први, после Илије Грашанина, испрсио пред странцима, али је отишао много даље и показао своју особину источњачког презирања странаца.
Дипломатски закопчан, затворен и крут, охол, затегнутог и надменог понашања, држао је све људе на дистанци, док је странце гледао са презриве висине.
Тако је стекао велики углед и поштовање у европској дипломатији и могу да напишем да смо, баш због оваквих личних особина Ристића, добро прошли на Берлинском конгресу.
Могао бих младим дипломатама, пословним људима и свима који раде са странцима, да одржим серију предавања и тренинга за стицање вештина у разговорима са странцима.
Сада само кратко да напишем, немојте, господо другови, да нас брукате, већ узмите у руке наше књиге из древне историје Срба и онда ћете знати како морате да се понашате према вашим страним партнерима.
Интересантно је за овај период владавине намесништва и либерала, какве су ставове имали тадашњи либерали, да би могли да их упоредите са нашим данашњим неолибералима, који прежвакавају најглупље и најпоквареније фразетине неолибералне идеологије у пропадњу, само да би се некако додоворили својим западним газдама, како би скренули пажњу на себе и добили прилику да буду наименовани за нове окупационе управнике Србије.
Тадашњи либерали су били, поред њиховог отвореног западњачтва, велики националисти.
Да ли можете да верујете?
Либерали су веровали и поносили су се својим народом, за разлику од данашњих паланачких аутошовиниста, који се стиде свог народа, који Србе мрзе и све најгоре говоре о свом народу.
Либерали су чак ишли толико далеко, што је данас незамисливо, да су јавно говорили да су Срби били не само способни да носе савремену цивилизацију, него да су имали бољу и племенитију душу од западних народа.
Либерали су примали западну науку безусловно, али нису примали и западне нарави.
Тврдили су да је Западна цивилизација почела да се квари и да ми морамо да будемо изузетно задовољни што нас њена опасна трулеж још није заразила.
Зашто смо ми данас примили највећу трулеж Запада?
Зашто најгори отпад узимамо и скупо га плаћамо?
Зашто смо прихватили најгоре особине декадентне, вулгарне, перверзне, настране и изопачене Западне цивилизације у распадању?
Зашто подражавамо оно што је нашем националном бићу страно и тако га систематски кваримо?
Либерали су тврдили да су Срби по крви и раси демократски народ.
Имали смо своје самоникле демократске институције пре других народа: саборе, пороте и задруге.
Наш народ је јавне послове волео да завршава општим договором.
Наш народ је државу замишљао као заједницу слободних људи.
Зашто смо постали недемократска и деспотска земља тиранина?
Либерали су то објашњавали због четири века злокобног турског ропства, које је уништило нашу средњевековну цивилизацију и културу, које нас је бацило у мрак и незнање, јер смо ми били предстража хришћанства и жртвовани смо да би се Европа уздигла.
Либерали су за мерило вредности прогласили народну историју, народне песме као свете књиге и народне идеале.
Величали су – НАРОДНИ ДУХ!
Били су националисти и демократе, што деценијама тврдим да је могуће.
Њихово слободноумље није искључивало традиционализам.
Веровали су у западну просвету и народну историју.
Веровали су у модерну европску демократију и стару словенску патријархалност.
Уздизали су наше сељачке масе, које су поштовале људе од знања и књиге.
Тражили су да Скупштина буде СПОЈ народног духа оличеног у сељаштву и западних вредности, оличених у нашој интелигенцији.
Критиковали су и борили се против Михаиловог просвећеног апсолутизма, који се намеће народу насилно одозго од владара.
Такав тоталитарни систем, који има затуцано чиновништво и насилну полицију, убија народни дух и народ гура у пасивност.
Прави народни НАПРЕДАК није могућ без буђења народне свести посредством политичких слобода.
Не могу се дресуром просвећеног деспота Срби да васпитавају.
Због својих либералних ставова, били су избацивани из службе, затварани и протеривани у време владавине кнеза Михаила.
Виђенији либерали су били Јеврем Грујић, Милован Јанковић и Владимир Јовановић.
Када је дошла намесничка влада, либерали су прихватили позив да уђу са њима у политички савез.
/ наставиће се /
