ТРЕЋИ ДЕО – ДРУГИ РАТ
Русија је објавила рат Турској 12.априла 1877.године.
Либерали су ликовали, јер су се надали коначном ослобођењу балканских Словена.
Руски цар је позвао Србију на „ енергичну кооперцију“.
Али, Србија није имала новца за тај нови рат.
Кнез Милан је тражио од цара 3 милиона рубаља за довршење ратне спреме и сталну месечну помоћ од милион рубаља за време нашег учешћа у рату.
Цар је наредио да се одмах пошаље милион рубаља у сребру и да наша војска одмах крене да маршира на границу са Турском.
Тежак је био положај руске војске у Бугарској и тражена је, преклињали су и запомагали, наша ургентна помоћ.
Ми смо отезали, јер није било новца и Ристић никако није хтео да ризикује.
Кнез Милан је тражио од њега да се испоштује царев позив и да се крене, празних пушака, на Турке, али је је Ристић то одлучно одбио.
Сматрао је да би то било безумље и отворено је рекао да Србија нема обавезе ни према коме, па ни према Русији.
Када је Ристић очекивао да Русија уђе у рат са Турцима, Русија је одбила, јер је поштовала договоре са Великим силама, док је сада одлучно вапила да јој помогнемо, када је Србија била исцрпљена и потпуно неопремљена за нови рат.
Ни онај милион сребрних рубаља није одмах дошао, половина је дошла у августу, а друга половина у октобру.
Русија није разумела наше муке.
Званично је тек 06. децембра 1877.г. одобрено 150 сребрних рубаља на дан за сваку хиљаду војника који пређу границу.
Тако је сваки србски војник добио по три гроша на дан, али није ограничено само на оне који су прешли границу, него су добили новац и они који су остали да бране границу.
Међутим, проблем за нас је био у томе што није био потписан никакав политички споразум и Русија ништа није хтела да нам обећава око проширења наших граница у случају победе.
Наше отезање, из објективних разлога, нисмо имали чак униформе за зимску кампању, није нам донело добробит руског освајања Плевне 28. новембра 1877.г.
Цар се захвало Румунима, који су учествовали у освајању Плевне, док је жалио што србска војска није учествовала у тој победи.
Први рат смо, дакле, почели сувише рано, док је други рат почео сувише касно.
Други рат је почео побуном у нашој војсци 25.новембра 1877.г.
У историји је то названо – Тополска буна.
Оптужени за буну су проглашени за Карађорђевићевце, који су хтели да доведу на престо Петра Карађорђевића.
Кнез Милан је показао да нема морала, да се служи лукавством, да је саможив и вероломан, па је буну искористио да се обрачуна са својим политичким противницима и наредио је да се, након помиловања главног завереника Аћима Чумића, стреља угледни Јеврем Марковић, кога је мрзио јер је био војниик-политичар, републиканац и није имао династичка убеђења.
Стрељање Марковића је изазвало велики шок у јавности и политичке нападе конзервативаца и радикала на либерале, називајући их политичким пустахијама, који су на власти отимали, протеривали опозицију и изводили њене углене људе на војни сд.
Мада смо закаснили да се укључимо у ослобађању Плевне, морамо да признамо да су, ипак, Турци морали да држе један део своје војске у Бугарској, према нашој граници, што је олакшало Русима ратна дејства.
Први рат је био летњи рат, Други рат је био зимски рат, који је трајао шест недеља и ослободили смо Ниш, Пирот и Врање.
Наша војска је била много боље припремљена и команда наших официра је одлично функционисала у току борби.
Али, како то бива код нас Срба, комаданти су се међусобно закрвили око тога ко је био већи јунак у победи и чија је већа била заслуга за ослобађање наших територија од турске окупације.
После ослобођења Ниша, дошло је до праве јагме за славу.
Кнез Милан је провео Други рат с војском.
Боравећи стално са војском, кнез Милан се повојничио и постао патриота, јер он, одраставши и школујући се ван Србију све до пунолетства и доласка на престо, никада није имао патриотска осечања према Србији.
Није се осећао као Србин.
Русија и Турска су потписали 19.фебруара 1878.г Санстефански мир, који је био поражавајући за нас, јер су наше ослобођене територије дате Бугарској.
Тим миром је створена Велика Бугарска.
Ми смо били изненађени и запрепашћени тим аутократским начином, кога су Руси показали према нама.
То је био први сусрет наше владе са државном империјалном политиком Русије.
Империје увек имају своје државотворне интересе и мали народи морају добро да воде рачуна када ступају са њима у савезе.
Зашто је Русија „издала“ Србију?
Разлог је врло једноставан.
Главни циљ руске државне политике на Балкану је био заузимање Цариграда.
Руски пут за Цариград није водио преко Србије, неко преко Бугарске.
Бугарска је ушла у руску зону интереса, док Аустрија није дозвољавала да Србија уђе у руску сферу.
Русија није хтела да се замера Аустрији, била је спремна на све уступке Аустрији на Западном Балкану, дозволила је да она анексира Босну и Херцеговину и веже Србију за себе, јер је желела да има одрешене руке на Источном Балкану у решавању својих геостратешких интереса.
Срећом по нас, Санстефански уговор се врло траљаво примењивао на терену, па наша Влада није ослобођене територије хтела да преда Бугарима.
Куповали смо време и то је била мудра одлука прорачунатог Ристића.
У таквом незавидном положају се Србија налазила пред почетак Берлинског конгресау јуну 1878.године.
Аустрија и Енглеска нису биле задовољне одредбама Санстефанског уговора и то је била велика прилика за Србију да покуша дипломатским активностима да исправи неправду која нам је учињена.
Мада балканске државе нису пуштене да учествују на Конгресу, Ристић је отпутовао у Берлин да брани наше интересе.
То је био кључан политички потез за наш успех на Конгресу.
Већ сам у првом делу написао каква је личност био Ристић, тај његов спољни изглед, охол став, препотентност, твдоглавост у заступању наших интереса, одлучност и непокобљивост, оставила је велики утицај на представнике Великих сила.
Могу слободно да напишем да је само захваљујући дипломатској способности, чврстини и тактичности мудрог Ристића, Србија добила независност и сачувала ослобођене територије.
На овом примеру можемо да видимо колико је важно да се на челу државе, у тешким историјским тренуцима, који су тада били пресудни за нашу даљу будућност, јер се радило о добијању признања суверености за малу Србију, која се сама ослободила османлијског јарма, налазе стручни, способни, одговорни и вешти људи, који могу да бране наше националне интересе на најбољи начин.
Данашњи политички олош, велеиздајници, пробисвети, клошари, незналице и преваранти нису дорасли да воде Србију, зато данас идемо из све веће у већу несрећу.
Наше несреће се неће зауставити, неће престати, све док такве безвезњаке имамо на власти и опозицији.
Једноставни, они нису способни и нису дорасли да играју велике светске утакмице у претешким историјским приликама.
Нажалост, грађани Србије још то нису разумели, излазе на изборе и гласају за те политичке идиоте.
Све до санстефанског мира, кнез Милан је био слепо предан Русима, гледао је у руског цара као у свог природног заштитника и претерано се интимизирао са руским дипломатама и официрима, али након санстефанског споразума он се нагло окрену Аустрији.
Исте грешке које је правио према Русији, понови је у односу на Аустрију.
Био је човек јаких утисака,није имао дипломатског такта, није знао да се контролише, па је тако упадао из једне крајности у другу крајност.
То није било добро за наше националне интересе.
Шта смо научили из ова два рата?
Успели смо да разбијемо четири наше заблуде :
- Балкански народи нису имали храбрости да се подигну на општи устанак, изузев Срба из Херцеговине, тако да смо остали сами у борби за ослобођење вековних територија Србије;
- Заблуда, још из времена кнеза Михаила, да народна војска може да се носи са регуларном турском војском, показала се јако штетном за вођење рата;
- Заблуда де ћемо, чим уђемо у рат са Турцима, да повучемо Русију, која ће бити проморана да нам се прикључи у том рату за ослобађање Словена на Балкану,;
- Русија није могла да доноси самостално одлуке, како смо ми наивно очекивали, него је морала стално да тргује и даје накнаде Аустрији и Енглеској.
Морамо, ипак, да признамо да се руска влада одлучила на рат, добрим делом, због притиска руског јавног мњења, а та ратоборност руског јавног мњења изазвана је нашим Првим ратом.
Улазећи у рат због Босне, стављајући судбину државе на коцку, Србија је показала да је солидарна са својим народом у Босни и тако скренула пажњу европске јавности на нерешено србско национално питање на Балкану.
Оба рата са Турском увукли су нашу државу у врхове европске политике.
Били смо неискусни и невешти у великој политици, па смо правили грешке на сваком кораку.
Наша интелигенција патила је од недостатка политичког реализма, али је имала, што је било исто врло важно, велико одушевљење и полет, који су били неопходни за велика национална ослобађања.
Истовремено, видели смо ко је ко на Балкану.
Грци и Румуни нису излазили из своје политичке неутралности.
Браћа Црногорци су више четовали, него што су ратовали.
Остали балкански народи су били верне слуге својих окупатора.
Упркос свему, најважније је било да је Србија добила толико жељену независност и међународно признање.
Ратни дуг је нарастао на 30 милиона динара.
Осим руског дуга, нисмо никоме више ништа дуговали.
После Берлинског конгреса, кнез Милан је био уморан, исцрпљен и апатичан.
Није имао воље да се бави политиком.
Све више се удаљава од Русије и приближава Аустрији.
Дочек аустријског цара У Бечу га је очарао и он се потпуно посвећује спровођењу аустријске политике на Балкану.
Пошто се Ристић супроставио толиком утицају Аустрија, где смо изгубили економску самосталност, јер Аустрија добија клаузулу највећег повлашћења без условљавања, кнез се одлучује да обори Ристића и да владу повери напредњацима и радикалима.
Касније су се напредњаци, као странка интелектуалаца, одвојили од радикала, који су били народни демагози и трибуни.
Кнез Милан није подносио вођу радикала Николу Пашића.
Народ је напустио либерале као странку вечитих напора и жртава, борба за независност је била лепа, али се није могла да води без предаха.
Радикали нису могли да прихвате да Аустрија о свему одлучује, док су напредњаци потпуно прихватили сва аустријска условљавања.
Напредњаци су отишли толико далеко у том подаништву према Аустрији да су прихватили и право надзора над нашом спољном политиком.
Потписана је и тајна конвенција, која нас је довела у потпуну зависност и колонијални однос према Аустрији.
Кнез Милан се, приликом закључивања тајне конвенције, показао да није добар преговарач.
Он је одмах, из прве, прихватао све што је бечки кабинет тражио.
Није имао стрпљења за преговарања и ценкања, повлачио се и препуштао иницијативу аустријским дипломатама.
Његов главни саучесник у закључивању тајне конвенције био је мекушасти, слаби и поводљиви Чедомиљ Мијатовић, коме се у Скупштини омакло, током једног говора, да каже да боље познаје Енлеску, него Србију.
Видимо, господо другови, да се историја понавља.
И данашњи напредњаци воде такву поданичку политику.
Ако уместо Аустрија ставимо ЕУ, онда је потпуно јасно у каквој невољи се налазимо.
Наш народ је сазнао о штетности тајне конвенције тек 1893.године.
Све што данас ради Вучић је на тој линији, јер он потписује међународне споразуме, издаје националне интересе, уступа делове наше државне територије, задужује државу до банкрота и води личну политику као да је деспот, кнез или краљ, потпуно иноришући све државне институције, кршећи Устав и сва демократска начела.
Народ, нажалост, на све пристаје.
Рачун мора да стигне на наплату.
Тај рачун ће да плати поводљиви народ.
Кнез Милан је оптужен да је највећи издајник у србској историји после Вука Бранковића.
Он се покорио Аустији,јер није веровао у народну будућност Србије.
Тако га је народ доживео, када је сазнао за тајну конвенцију.
Сматрам да је психопата Вучић, ипак, надмашио у велеиздаји самог кнеза Милана.
Видећемо нешто касније да њих двојица имају доста заједничких кукавних и мекушастих особина.
Напредњаци су се више подавли западу него либерали.
Напредњаци су врло брзо примили од запада луксузни начин живота и дивили су се отменом и угодном животу њихових виших класа.
Радо су путовали по Европи и много су употребљавали француске речи у свом говору.
Били су прави провинцијални снобови, омаложавали су наше домаће прилике, почели су да образују своје затворене више друштвене кругове, имали су у своме понашању надменост и охолост, однарођеност као неки влашки бољари из средњег века.
Забранили су политичка удруживања и зборове.
Оснивање странака и јавно претресање политичких питања на скуповима су прогласили противно јавном поретку.
Дали су још већа овлашћења полицији, него у време владавине либерала.
Прогласили су да је дужност грађана да слушају и поштују власт, а не да је критикују и нападају.
У финансијама напредњаци су направили велики заокрет.
Уместо да према приходима одређују расходе, како се до тада домаћински економисало у држави, они су према расходима одређивали приходи.
Прво су, како то обично раде распикуће и бећари, одређивали колики су им све расходи, да би потом гледали како толике приходе да покрију.
Тако су имали сталне дефиците.
Ништа се није променило до данашњих дана.
Само су дугови и дефицити све већи.
Главне тековине напредњачке владе су стајаћа војска, обавезно основно школовање, Народна банка и железница.
Златно важење у пословању Народне банке се напуштало у пракси, држава је издавала сребрне новчанице у неограниченим количинама, па уместо да учврсти вредност новца, дошло је до његовог обезвређивања и пропасти.
Што се тиче железнице, ту су биле многобројне афере.
Слично данашњим крађама на изградњи ауто-путева, где се цене увећавају неколико пута, како би политички олош на власти могао да се богати.
Највећа афера – Бонту афера, названа по генералном директору француске компаније Генерална унија, која је била посредник у финансирању изградње железнице и која је правила такве финансијске комбинације на нашу штету, уз њихову велику зараду.
Тај Евжен Бонту је живео у Бечу и заступао је интересе аустријских банака, па му је држава Аустрија дозволила да прави зајмове Србији за изградњу железница и да брани интересе аустријског капитала.
Бисери финансијске пљачке су били када смо узимали од наших поверилаца зајмове по каматној стопи од 7%, да бисмо те зајмове давали Генералној унији, за неке њене друге послове у Европи, по каматној стопи од 4,5% и тако смо годишње губили 1.785.000 динара.
Наравно, Бонту је све радио у договору са кнезом Миланом, који је био епицентар корупције у држави.
Кнез је има дугове у износу од 3 милиона динара и Бонтуо је, преко својих посредника, исплатио ујаку кнеза гнералу Катарџи тај износ, који, наводно, није пренео кнезу новац.
Кнез је одлучивао ко ће све да прими мито од министара, да би Генерална унија могла да прави своје финансијске трансакције на штету Србије.
За историју није важно ко је и колико новца примио, јер није новац примала само власт, него и радикалска опозиција, пошто је Бонту био изузетно спретан у свом подмазивању да добије привилеговане концесија за изградњу железница и да обезбеди зајмове за Србију, него је за историју важно да је први пут дошло до тога да велики западни капитал компанија дође у додир са политичарима у Србији, који су били склони кварењу политичких нарави.
Кнез Милан је био главни кривац што је учествовао и подржавао корупцију нашег јавног живота.
Данас је то добило трагичне облике, јер због својих личних интереса, политички олош власти и опозиције је спрема читаву државу и народ да распрода, препрода, уновчи, задужи и уништи, како би се додворилињиховим богатим менторима и газдама на Западу.
Нема спаса Србије ако се не уништи корупција у корену политичког система и ако се политичари не приведу драстичним казнама, како би се одбранила будућност народа од даљег пљачкања, уништавања и издаје.
/ наставиће се /
