ЛУИС БУЊУЕЛ
„ ВИРИДИЈАНА“
Шта је проблем у уморној и декадентној европској цивилизацији?
Све је проблем.
Племство, буржуји, сиротиња и хришћанство.
Племство је остарело, уморно, превазиђено, умире, одлази и покушава, последњим, перверзним трзајевима, да пробуди давно исцеђене животне сокове.
Када више не може да се наслађује, када нема снаге и воље за животом, одлучује да се обеси и да прекрати животне муке.
Уз осмех задовољства одлази, препуштајући свет на искушавање онима које жели да поквари, јер не верује у каноне и принципе. Не верује у доброту, виши смисао и жртвовање.
Цинични осмех је за оне који не знају какво их проклетство очекује.
Не знају какво зло им предаје.
Радује се због тога њиховим мукама и патњи.
Нека, тако им и треба. То су и заслужили.
Хоћете богатство?
Ево вам богатство.
Неће да наследе само сјај и раскош богатства, него и разтрованост живаца и похлепну прождрљивост утробе.
Све иде у пакету заједно.
Сјај наслеђеног богатства прикрива мрачне стране унутрашњих прохтева.
Све што видимо је лаж, привид, обмана, претварање и глума, само су унутрашњи немири стварни.
Смеје се унапред што ће разоткрити и разобличити тај скривени свет.
Који покушава да се прикрије канонима, титулама и чедним животом, који гуши надолазеће бујице.
Поводањ се не може да заустави. Он сигурно долази.
Цунами унутрашњих нагона ће срушити све предрасуде и стеге.
Смеје се томе и радује.
Одлази као једини победник.
Одлази, али ће увек бити присутан у њиховим пробуђеним животима.
Нашао је решење за све своје сумње и бриге.
Осмехује се из насладе, која га никада није напустила.
Руга се свом избору, пркоси пролазности живота, не верује у ново доба и подсмева се животу који долази, када одлучи да се обеси конопцем за прескакањем, којим се игра дрска девојчица његове слушкиње у дворишту.
Дрско изазивање дрске младости.
Капитализам је у успону. Потентан. Нападан. Сигуран у своју снагу. Уображен. Настао је на феудалном израбљивању и пљачкању.
Ужива у наслеђеном животу. И ничега не жели да се лиши. Нема ограничења у игри задовољства. Ничега се не плаши. Све хоће да доживи и проба.
Хоће живот да једним потезом освоји. Хоће живот да прождере.
Капитализам ће се модернизовати, али ће, дубоко у себи, сачувати све мрачне тајне, страсти, перверзије, сладострашће и похоту декадентног племства.
Проклетство отетог капитала се преноси.
Нема чистих, све је упрљано.
Круг зла се затвара.
Осмех задовољства је намењен младој нећакињи, која личи на његову преминулу жену, калуђерици која га узбуђује, коју жели да има, коју покушава да заведе, коју облачи у вео преминуле, коју омамљује, коју свим чулима своје похоте жели, али, у последњем тренутку, одбија да је силује, јер он није насилник, силоватељ, него заводник, који осваја, добија, засени и жели да му се жена сама преда. Научио је да покорава и никада не моли. Њега моле. Он је тај који води и одређује правила игре.
Осмех задовољства је на све муке које ће млада редовница да доживи. Осветиће се зато што га је одбила и увредила. Осветиће се зато што се усудила да му противречи. Не верује у њену хришћанску самилост и милосрђе. Не верује у њене научене мимикрије, које живот стежу и гуше. Осећа да се иза тих стега крије посрнули и спутан живот. Осећа да тај живот хоће да се излије и да се ослободи наметнутих окова. Пулсирање му осећа.
Он ће ослободити тај стегнути живот.
Он ће разбуктати и распалити пламичак који весело дамара.
Он једино то може.
Радује се томе. Радује се својој унапред сигурној победи.
Осмехује се јер зна да ће да победи. Довешће их на свој терен.
Живот и страст ће победити и срушити терет обавеза и канона.
Осмехује се радује животу који навире.
Млада редовница напушта манастир и упознаје свет који је њој био стран.
Када је преварена и омамљена, када мисли да је изгубила чедност, када се разочарала, када себе окривљује за смрт свога настраног ујака, када је постала наследница и када одбија да се врати у манастир, одлучује да следи Христов пут милосрђа и жели остатак живота да се посвети сиромашнима. Њима служи, јер тако је записано. Тако налаже хришћански канон. Тако пише у древним књигама.
Подели и подај онима који немају.
Смерна у вери, дубоко осећајна и жељна да буде добра хришћанка, дели све што има са просјацима и жели да их просветли, преобрази и омогући им живот достојан човека.
Али, она је неискусна. Она не познаје живот. Она не познаје људску природу, јер није имала прилике да упозна људе. Она верује у научене каноне. Верује у ритуал. Верује у страдање Исусово. Верује да бољи свет може да се створи. Потребно је само да будемо скромни, предани, упорни и да се жртвујемо за посрнулог човека.
Верује да ће њена истинска доброта да промени људе. Прецењује људску природу. Све људе изједначава са собом и верује да може својом чистотом да победи све људске слабости.
Њена вера је искрена и истрајна. Прелази преко свих људских слабости насмејана, уверена да ће челичном снагом своје племенитости променити људе.
Када просјаци начине лом у дворцу, када полуде и покажу сву своју анималност, када насрну на њу да је брутално силују, када доживи понижење, када је физички повреде, она се потпуно разочара у своју мисију и схвати да се живот не одвија у црквеним књигама.
Разочарана у породичне вредности, разочарана у цркву и све што је веровала, разочарана у своју мисију и људску природу, она одлучује да се преда животу, расплиће косе, скида ореол светице и девице, препушта се својим узаврелим осећањима и одлази код помамног рођака у собу да му се пода.
Али, понижавање и страдање није завршено.
Затиче у соби рођака слушкињу и схвата да је закаснила.
Потентном рођаку то не смета и уводи је у нови живот.
Она пристаје, јер је све мостове порушила иза себе.
Прошли живот више не постоји.
Она се предаје новом животу и новим искушењима.
На све пристаје.
Више ништа није ни важно, јер нема више никаквог морала и све је дозвољено.
Буњуел се обрачунао, мада је био искрени левичар и револуционар, са митом да су људи природно добри, да су сиромашни праведници, да стреме бољем друштву, да ће ,променом односа у друштву, да постану бољи и успео је да покаже, сцене дивљања у дворцу за вечером, где дванаест просјака седи за последњом вечером, као дванаест апостола, у средишњем делу је похлепни, похотни и агресивни слепац, да су људи анимални, да немају моралну вертикалу, да су примитивни, глупи, прождрљиви, разуздани, распуштени, насилни и да су, уколико се не ставе под друштвену контролу просвећених, спремни на све.
Ништа им није свето. Немају границе. Немају самоконтролу. Брзо све заборављају. Немају поштовања. Брзо се уздигну и постају незахвални. Пљују на руку добротвора. Покушавају да силују добротвора и не презају да искажу своје фрустрације и перверзне нагоне.
Уметник је овом надреалном сценом показао свој презир према општим местима, без обзира да ли она долазила из племићких, хришћанских, буржоаских или пролетерских канона. Показао је да је људска природа дивља, примитивна, неизграђена, недорасла и да морамо сви да бдијемо над проклетством савременог човека, који нема осећај за моралне вредност, који постаје бахат у обиљу, постаје силеџија, напасник и који је спреман, у свом надолазећем лудилу, да све пред собом уништи.
Добро требамо да се сви замислимо над овом сценом.
Свако треба неколико пута да је одгледа, јер нам генијални уметник шаље прегршт скривених порука.
Ако Буњуел није у својим филмовима штедео племство, буржоазију и свештенство, онда је овом сценом показао да је, у својим уметничким слободама, немилосрдан и према револуционарима, који сањају о власти пролетаријата и непросвећеног народа. Скинуо је маску са тог марксистичког канона и послао нам отрежњавајућу поруку да добро размислимо каквом друштвеном уређењу треба да стремимо.
Нема недодирљивих пред оштром критиком уметника.
Није важно из ког миљеа човек долази, ако је нечовек и ако се понаша као животиња, ако крши све принципе заједнице, онда морамо да осудимо његово понашање, морамо да му се супротставимо и да га зауставимо у поробљавању заједнице.
Никоме не требамо да верујемо на реч, него морамо да направимо институције система , које ће бити сигурна брана за зауставе лудило посрнулог и незадовољног човека.
На крају, млада девојка прихвата руку перверзног рођака и улази у нови живот.
Прошли живот је одбацила.
Нема више никаквих стега и ограничења.
Предаје се ужицима и сластима живота.
Завршан сцена, када се картају у троје, симболизује посрнулу Европу која се коцка са својом судбином.
Празнина картања је смрт свих европских вредност.
Убијање времена и живота.
Нема повратка из тог пропадања.
Све границе су порушене.
Све вредности су погажене, само су декаденција и разврат сигурни.
Ујак се победоносно осмехује.
Његово самоубиство је имало смисла.
Увукао је Европу у декаденцију.
Све до њеног спасоносног самоубиства.
Круг зла се затворио.
Београд, 7529.година, шумопад, двадесет први дан.
